Негативна цена тексашке нафте ништа не значи сама по себи, али је показатељ да су процеси рушења доларског система све видљивији. Сечин може да отвори шампањац.
Михаил Хазин
Пад америчке WTI нафте до негативних вредности захтева одређене коментаре. Тако да ћу пробати да их дам. Пре свега, ова цена – није цена за нафту, већ за „фјучерсе”. И она значи само једно: данашњи обим производње нафте је толики да са нафтом не знају шта да раде. Због епидемије, потражња за нафтом је нагло пала, а вађење нафте – није.
Смањивати количине вађења нафте је врло компликовано и застрашујуће, јер су одавно већ узети кредити у које је урачунат одређени обим производње, а ти кредити се морају враћати. То нарочито важи за нафташе који раде са нафтом из шкриљаца, који непрестано морају да креирају нове бушотине како би задржали исти ниво производње нафте, јер од тог нивоа производње зависи њихова капитализација (а и кредитна способност, између осталог). А да би се и даље бушило, потребни су нови кредити.
Као резултат, данашња негативна цена је просто одраз вредности закупа цистерни у којима ће нафту складиштити они који се баве искључиво производњом нафте. За разлику од њих, за вертикално интегрисане компаније тај проблем једноставно не постоји: оне нафту испоручују у своје рафинерије, које производе бензин, уља и пластичне масе. Наравно, актуелна бура на берзама и тим компанијама може нанети одређену штету, али њихов технолошки ланац ће ипак бити очуван. Тако да ће губитке највећим делом имати управо они који су и хтели масно да зараде на овој јагми.
У реалности, цена за нафту BRENT у Западној Европи данас је чак и већа него што је била пре пар недеља, када је била на минимуму – отприлике 25 долара за барел. Тамо поводом тога нема никакве хистерије. А све зато што као резултат данашњег оргијања са ценама креће потпуно природан процес: обими вађења нафте ће кроз пар месеци бити озбиљно смањени. Конкретно, цела авантура са шкриљцима ће бити у потпуности окончана. И кад смо већ код тога, ја ћу се дрзнути да кажем да Игор Иванович Сечин може да слави и да наздрави шампањцем.
Потребно је само нагласити два принципијелна момента. Први – механизам дефинисања цене за барел који су креирале транснационалне банке толико се удаљио од реалног сектора и реалне потражње за нафтом, да је због чисто унутрашњих (то јест финансијских) механизама доживео колапс. И главни губитник у овоме чак неће бити мале нафташке компаније и рафинерије, већ – банке. Јер њихова магија је опасно избледела ако ни тако важно тржиште као што је нафтно нису успеле да одрже стабилним.
Рафинерија у близини Лос Анђелеса (David McNew/Getty Images)
Како говоре одређени искусни људи, „долар је свету потребан да би Саудијска Арабија могла да продаје нафту Кини”. Или простије: светом влада петродолар. Данас се овај свет, као и петродолар – срушио. Ако се тај свет срушио, ако се капитализација нафтних компанија враћа на реалне одреднице везане за приход, обиме производње и резерве нафте (грубо речено, као „Росњефт”, а не као „Шеврон”), онда ће губитници бити не нафтне компаније, већ банке које су и имале највише користи од процеса повећавања капитализације.
А у добитку су потрошачи и, наравно, „Росњефт”, којег финансијска интернационала никада није ни сматрала „својим”, што је разлог због чега је за главним западним конкурентима заостајао у капитализацији. Ех, како је Игор Иванович Сечин и овога пута све уредио! Стварно демонска фигура наших дана! Да ли је он све то већ унапред знао кад је говорио да нам ОПЕК+ није потребан?
Треба скренути пажњу на још једну ствар која није мање важна. Данашња ситуација показује да сада више не може бити јединственог формирања цене у Западној Европи и САД. То јест цене ће почети да се формирају на регионалним тржиштима. Између осталог, имам у виду и тржиште које контролише Кина, јер би та земља вероватно била спремна да, уз адекватну доплату од стране САД, узима непотребну нафту. Искључиво због бриге за екологију – наравно – припомоћи ће и Грета Тунберг. Није баш најјасније да ли би САД пристале на овакав аранжман, али ако то учине мораће да се помире са ограничавањем свог утицаја на тржиште нафте. Са свим последицама које из тога следе.
А то свакако значи и крај петродолара. Ако нема петродолара – нема ни потребе ни за јединственим доларским системом, па ће на различитим регионалним тржиштима нафта имати различиту цену. Просто – механизам који се 1944. године појавио у западном свету на Бретонвудској конференцији и који се 1991. године проширио на цео свет, више не функционише. А нови ће се највероватније појавити мало касније. То и јесте разлог што сам пре неких годину и по дана почео да говорим не само о „новој Јалти”, већ и о „новом Бретон Вудсу”. Сада је већ потпуно јасно да ће се то догодити.
Новчанице долара, јуана и евра (Shutterstock)
Тако да, негативна цена нафтних „фјучерса” у САД ништа не значи сама по себи, али представља јасан знак да су процеси рушења светског доларског система – о којем пишем већ дуже време – дошли до нивоа када су јасно видљиви свима.
(Извор Спутњик)
