Српско насеље у средњем веку било једино уцртано на мапи света. Зашто су се за њега отимале велике силе?
Средњовековна српска историја и дан данас се чува у селу Борач које се налази у срцу Шумадије. Из равне Груже диже се величанствени крш на ком се налазе остаци старог града у који су се Срби склањали од непријатеља.
Поједини историчари кажу да је тада Борач имао више становника него Лондон, а током векова у њему су живели цареви, краљеви и властелини. Према археолошким истраживањима град је стар око две хиљаде година, а Срби су га подигли на римским темељима.
„Изградњи овог града и његовој слави највише је допринео Стефан Лазаревић, који је овде са Дубровчанима потписао споразум о слободној трговини. Град је био подељен на три дела, горњи за властелу, средњи за тадашње чиновнике и војску и доњи за становништво”, рекао је за РИНУ Младен Новаковић, вероучитељ и добар познавалац историје села Борач. „Легенда каже да је било толико кућа да је мачка могла прескакати са крова на кров од крша па све до доње Груже докле се и простирао.”
На карти света
За овај славни српски град отимале су се тадашње велике силе. Био је војно-стратешко упориште, а зарад географског положаја дуго је важио за неосвојиву тврђаву. Kолико је био значајан говори и чињеница да га је један млетачки картограф уцртао и у мапу света.
„Са својом надморском висином преко 500 метара био је доминатна тачка у целом овом крају. Према предању и име је добио по изузетном борбеном духу локалног становништва. Не само да је био војни, већ и духовни и трговински центар. Овде се производило жито, вуна, трговало стоком, али и писале црквене књиге”, каже наш саговорник. „У самом Борачу тада су постојалоа два манастира и девет цркава. У центру села и дан-данас је очувана она најстарија, из 1359. Године, која је препознатљива по свом аутентичном иконопису јер су кроз средину осликани Свети ратници, који представљају симбол овдашњих мештана.”
Јединствено гробље
Испред цркве, на стази која води до врха Борачког крша налази се гробље које је по обилику и броју споменика јединствено на Балкану. То је још један доказ да је Борач некада био пун људи.
„Гробље обухвата простор око пола хектара, а на њему се уздиже неколико стотина споменика, стећци звани капачари због свог јединственог врха. Kамен је набављан у мајданима Борачког крша, а градили су их вешти локални мајстори”, објашњава вероучитељ из овог шумадијског села. „Иако је време однело свој данак, јасно се може видети да су сви ти споменици некада давно првобитно били направљени у јаким бојама, што је вероватно била фасцинантна слика. На споменицима се могу видети и одређена обележја, ако је сахрањен дрвосеча онда секира, ако је војник онда шајкача.”
Иако је дуго одолевао непријатељу, Борач је пао под Турцима 1438. године; упркос томе град нису користили. Данас су остале само рушевине које говоре о славној прошлости и великим борбама које су вођене на овом подручју. Борачки крш проглашен је за споменик природе и под заштитом је државе. Годишње га обиђе на хиљаде људи који су фасцинирани специфичним стенама вулканског порекла, а и богатом историјом овог краја.
(Извор Б92)
Илустрације (РИНА)
