Није ми јасно зашто, на тој вододелници, нису питани познати и искусни епидемиолози ван КШ са различитим ставовима, зашто нису с њима подељени идеје, сумње и размишљања, јер „добро је само оно јединство које не искључује и разноврсност” (Слободан Јовановић).
Проф. др Драган Делић
Стари Римљани су записали да „треба доказати само оно што ће, ако буде доказано, користити оном који доказује”. Уз искрено поштовање латинских мудрости, овај, у суштини, прагматичан став мени није беспоговорно прихватљив и покушаћу да то објасним кроз један конкретан пример. Наш председник господин Вучић је 12. јула изјавио да „у Инфективној клиници од 1926. године нико ексер закуцао није”. У времену општег неверовања, када многи желе да забораве или оперу прошлост, када је призивање позитивних реминисценција отпадништво, тврдим да наш председник није рекао комплетну и (мени) прихватљиву истину.
Сумњајући долазимо до истине, а она је следећа: поред понеког „ексера”, 1982. године саграђена је двоспратна зграда за пријемно-поликлиничку службу, у тешким и сиромашним деведесетим годинама реновирана је једна зграда и започета доградња друге, која је завршена почетком 21. века. Моја маленкост је од рада на међународним клиничким студијама реновирала своје одељење, слично су урадили и неки други лекари захваљујући донаторима.
Шта је, онда, комплетна истина? Чињеница је да је због потцењивачког и игнорантског односа према значају инфективне патологије у хуманој медицини, кооперативности и ненаметљивости мојих изванредних учитеља, Инфективна клиника деценијама запостављана и заобилажена у модернизацији и неопходном прилагођавању актуелним и надолазећим препознатљивим проблемима. Отворено сам о томе писао за „Политику” (11. априла 2009, 19. септембра 2014, 9. јануара 2017. и 27. априла 2018. године) и хвала уредницима на разумевању и, можда, подршци. Трачак наде је био 2014. године, када су Институт за јавно здравље РС и Министарство здравља дали писмену сагласност за изградњу нове зграде Инфективне клинике и одвојили почетна финансијска средства (око 36 милиона) за надградњу пријемне амбуланте. Променом министра здравља (СНС уместо СПС) све је то заустављено, да би после необјашњивог и неразумног одлагања од шест година, ангажовањем председника Вучића, била реактивирана стара идеја доајена српске инфектологије.
Текућа пандемија инфекције SARS-CoV-2 поново је доказала колико Србији недостаје нова, модерно организована, материјално опремљена и кадровски ојачана Инфективна клиника; то исто важи и за остале инфективне клинике и одељења у Србији. С друге стране, неприхватљиво је, не само због истине, да се негирају напори, па и (скромна) достигнућа бројних појединаца и здравственог система у тешким временима. Конкретно, самозаслепљујући тријумфализам који се огледа у поруци „историја почиње са мном”, када је реч о Инфективној клиници, не одговара истини. И то је један од главних, вишедеценијских проблема Србије – недостатак континуитета у позитивним променама и негирање да је то могуће. Свака нова политичка гарнитура почиње „испочетка”, „од нуле”, јер су претходници били некомпетентни, незналице, а већина, подразумева се, корумпирани и лопови. И све то пролази деценијама на овом простору, јер већина, изгледа, више жели сигурност и вођу него истину.
У принципу, самовиђење лаика или погрешне информације обично воде у самообману и то се јасно види у следећој изјави председника: „Лично гарантујем да ћемо победити корону”. Подсећам да због несрећног колоплета политичких и стручних ставова – што је резултирало неприхватљивим компромисима и слањем погрешних порука – и следствено томе значајног губитка ауторитета и поверења у Кризни штаб (КШ), у коначници није постигнута неопходна подршка целокупног становништва у сфери личне одговорности. Наиме, слобода кретања и окупљања имплицира личну одговорност, и то је била добра порука КШ.
Недовршеност ове стратегије огледала се у недостатку постепености и селективности укидања противепидемијских мера, односно у одсуству проактивног става КШ и владе. Није ми јасно зашто, на тој вододелници, нису питани познати и искусни епидемиолози ван КШ са различитим ставовима, зашто нису с њима подељени идеје, сумње и размишљања, јер „добро је само оно јединство које не искључује и разноврсност” (Слободан Јовановић).
Очигледно наш председник нема тапију свеопштег поверења грађана, које се, иначе, мукотрпно стиче изношењем истине, што данима резултира с епидемиолошке стране неприхватљивим окупљањима (идеолошки) различитих група грађана. Говорити о „победи” је нетачно и цинично, јер је реч о највећем поразу савремене цивилизације на глобалном нивоу због незнања, неспремности, неодговорности, површности и неодлучности држава, здравствених система, фармацеутских кућа и, понајмање, Светске здравствене организације. Да је било више памети („човек колико зна толико и може”) и слушања, ова пандемија се није морала десити или би протекла са много мање жртава, да не говорим о другим проблемима у области менталног здравља, економије, образовање, културе, међуљудских односа… Зато је ово време тешког пораза и регресије, без обзира на велелепност текућих научних достигнућа и грандиозну борбу здравствених радника.
(Извор Политика)
Фото аутора (Политика)
