ALHEMIJA DUHA

ČOVEKOVA DUŠA IMA TELO

252 pregleda

Filozofija je način života humanog bića, ono što bismo danas mogli nazvati celoživotno učenje. Nije bez razloga izreka čovek uči dok je živ, iz čega se može zaključiti i obratno, živi smo dok se nečemu učimo. Čovek se nije bitno promenio u minulih nekoliko hiljada godina. Promenilo se samo civilizacijsko ruho i okolnosti u kojima se nalazimo. Naša ljubav prema mudrosti i potreba za njom ostale su iste.

Čovek je oduvek tražio odgovore na određena pitanja koja su bila jednako važna nekada i danas: Ko sam? Odakle dolazim? Kuda idem? Tako su stečene spoznaje iz životnih iskustava ljudi različitih kultura i civilizacija prošlosti, koje čine zajedničku baštinu čovječanstva prirodne ili bezvremene filozofije. Sama reč filozofija dolazi iz grčkog jezika: filia – ljubav i sofia– mudrost. Ukratko, filozofija je ljubav prema mudrosti, odnosno ljubav prema istini i spoznaji. Tradicionalna filozofija je u osnovi podučavala čoveka kako upoznati sebe i vladati vlastitom prirodom, a onoliko koliko je ovladao samim sobom toliko je bio slobodan i sposoban učestvovati u kulturnom suživotu s drugima.

Zenon, osnivač stoicizma, to je nazvao ono što čoveku dolikuje činiti, a to je Ciceron kasnije preveo na latinski izrazom officium – dužnost. Ostvarujući svoju humanu dužnost u kulturnom suživotu s drugima, čovek ostvaruje temeljni cilj filozofije, a to je svesno nastojanje i izražavanje ljudskog dostojanstva načinom vlastitog života.

Antičke filozofske škole imale su sliku svieta i čoveka utemeljenu na analogiji s kosmosom (sveopšta priroda) i mikrokosmosom (čovek) na tri međusobno povezane ravni postojanja: Nous – inteligibilno ili duhovno, Psyhe – imaginarno ili psihičko i Soma – čulno ili materijalno. Među te škole iz ecropskog kulturnog kruga ubrajaju se Pitagorejska škola, Akademija koju je osnovao Platon u Atini, Neoplatonska škola u Aleksandriji, Platonistička akademija iz doba firentinske renesanse i mnoge druge. One su bile poput univerziteta i u isto vreme hramovi Muza u kojima su se budili i razvijali različiti talenti čoveka. Osim izuzetno velike istorijske uloge koju su imale ove škole, značajno je i to što su njihovi predstavnici svojim delovanjem i ponašanjem u životnim okolnostima ostavili budućim naraštajima trajne primere korisnosti filozofije za čoveka i društvo u celini.

Dakle, govorimo o filozofiji na klasičan način koja podstiče čovekovu svest u vezi sa onim što je najbolje u njemu – njegovim moralnim i duhovnim vrednostima. Ne ulazeći u uzročno-posledični sled povesnih događanja od antike do danas, vidimo da se novovekovna civilizacija postupno odvojila od antičke slike sveta i čoveka, a time je i uloga filozofije izgubila svoje izvorno značenje. Ona je danas toliko redukovana da predstavlja samo jednu vrstu racionalne igre koja se temelji na konvencijama odvojenim od prirode i logike u pravom smislu tih reči.

Filozofski se raspravlja tako što se racionalizuje i teoretizuje o različitim mišljenjima bez njihove praktične svrhe. Stoga je filozofija, iz koje su u antičkoj Grčkoj proizašle sve temeljne nauke zapadne civilizacije, svedena na teoretsku naučnu disciplinu što nema mnogo veze s trenutnom stvarnošću. Ono što je od nje ostalo za većinu ljudi je nešto beskorisno, nerazumljivo i dosadno.

O tome poznati savremeni filozof Pjer Ado kaže: „… Uopšteno, istoričari filozofije vrlo malo pažnje pridaju činjenici da je tradicionalna filozofija bila, primarno i iznad svega, način života. (…) Antička je filozofija ponudila čovečanstvu umetnost života. Nasuprot tome, moderna se filozofija pojavljuje prvenstveno kao struktura tehničkog žargona namenjenog stručnjacima.”

Jednostavno rečeno, to je tako jer su od srednjeg veka do danas nastala dva nova svetonazora na temelju tri antička subjekta postojanja koja su oni tada nazivali: Bog, priroda i čovek. Prvo je religija isključila prirodu kao subjekt postojanja, jer je Bog stvorio čoveka na svoju sliku i priliku, a sve ostalo u prirodi služi čoveku, čak i zvezde na nebu da mu pokazuju put noću. Kasnije je pozitivistička nauka isključila postojanje Boga i uvela teoriju biološke evolucije prema kojoj je čovek nastao animalnom kompeticijom od pramajmuna, karike što još nedostaje. Na kraju je ostao samo čovek kao jedini subjekt postojanja kome je dominantni kriterijum stvarnosti vlastito mišljenje ili verovanje.

Ova dva svetonazora se međusobno isključuju, osim po pitanju odnosa prema prirodi koja je, za jedan i drugi, svedena samo na objekt koji služi čoveku kao materijalni resurs za njegov način života u ovoj civilizaciji, čemu danas svi svedočimo.

Za razliku od toga, sva velika filozofska učenja Istoka i Zapada govore nam o evoluciji čoveka kao razvoju njegove ljudske prirode, a ne njegovog tela. Telo ima svoju biološku evoluciju vrste, a čovek u njemu ima svoj individualni razvoj. Njihov međusobni odnos u skladu je sa onim što su govorili renesansni filozofi: Nema telo dušu, nego čovekova duša ima telo. Prirodno je brinuti se za svoje telo i održavati njegovo zdravlje koliko nam to omogućuju civilizacijski uslovi. Međutim, nije prirodno, ni zdravo posvećivati pažnju isključivo telu, a zanemarivati potrebe humanog bića koje u njemu boravi. Mi nismo telo jer naša ličnost nije telesna. Jasan primer toga su jednojajčani blizanci koji imaju genetski identična tela, a različite su ličnosti. Posedujemo telo jer bez njega ne možemo živjeti u ovome svetu, kao što ni ono ne može postojati bez nas, nego postaje mrtvo telo.

Grčki filozofi, idealisti i materijalisti, po tom su pitanju imali isti stav. Platon je kao predstavnik grčkog idealizma to dovoljno dobro objasnio, a Demokrit, najznačajniji predstavnik antičkog materijalizma i atomizma, o tome kaže: „Ljudima priliči brinuti se više za dušu nego za telo, jer savršenstvo duše ispravlja slabosti tela, ali jakost tela bez razboritosti ne čini dušu ništa boljom”.

Isto tako i Ruđer Bošković, takođe atomista, jasno određuje razliku između materije i duha: „Glavna razlika između materije i duha leži u tome što je materija zametljiva i nesposobna za mišljenje i htenje, dok duh ne deluje na naša čulla, a može misliti i hteti”.

Bezvremena filozofija nas uči da smo mi ljudi složena bića. Osim tela, fizičkog organizma, imamo vitalnu energiju koja nas održava živima, emocionalno smo živi, kao i na ravni uma gde se nalazi naša svest i savest kao izraz besmrtne duše ili duhovnog identiteta. Sve to zajedno čini celinu čovjeka (duh – psiha – telo) koja mu omogućava individualni razvoj. Zato je na pročelju Apolonovog hrama u Delfima pisalo: Spoznaj sebe…

Karl Gustav Jung o tome kaže: „Ne dete, nego odrastao čovek može dosegnuti ličnost kao zreli plod ovom cilju usmerenog životnog delovanja. (…) Za to je potreban ceo ljudski život sa svim svojim biološkim, socijalnim i psihičkim aspektima.”

Konfučije, najpoznatiji kineski filozof, o sebi govori: „U petnaestoj sam se posvetio učenju. U tridesetoj sam imao svoj stav. U četrdesetoj nisam više imao iluzija. U pedesetoj sam znao svoju sudbinu. U šezdesetoj sam raspoznavao istinu u svemu što bih čuo. U sedamdesetoj sam mogao slediti želje svoga srca, a da ne učinim krivo.”

Filozofija je način života humanog bića, ono što bismo danas mogli nazvati celoživotno učenje. Nije bez razloga izreka čovek uči dok je živ, iz čega se može zaključiti i obratno, živi smo dok se nečemu učimo. Čovek se nije bitno promenio u minulih nekoliko hiljada godina. Promenilo se samo civilizacijsko ruho i okolnosti u kojima se nalazimo. Naša ljubav prema mudrosti i potreba za njom ostale su iste.

(Ilustracija Pixabay)

Andrija Jončić

(Nova Akropola)

O autoru

administrator

Ostavite komentar