U svojoj kratkoj priči Tri verzije Jude, argentinski pisac Horhe Luis Borhes ukazuje da je postupak učenika bio vitalni deo božanskog plana, koji je on sproveo uprkos tome što je shvatio da će na taj način ostati večiti zlikovac u istoriji.
Niko se ne seća imena vojnika koji su uhapsili Isusa, niti državnih službenika koji su organizovali njegovo raspeće. Ali Juda Iskariotski nije zaboravljen, i zauvek će biti povezan sa neverstvom i izdajom. Dobra strana ove priče je da mnoga istraživanja ukazuju da su dela izdaje veoma retka. Čini se da se većini ljudi može verovati, ne zato što su istinski dobri, već zato što im je u interesu da budu verni.
Ono po čemu se Juda ističe jeste njegov položaj učenika. Izdaja postoji samo ako je prethodno postojao neki oblik lojalnosti. Svako od nas će biti duboko povređen ukoliko nas iznevere ljudi u koje smo verovali – bilo da je u pitanju politika, porodica, radno mesto, školsko igralište ili neka društvena igra. Dobra strana ove priče je da mnoga istraživanja ukazuju da su dela izdaje veoma retka. Čini se da se većini ljudi može verovati, ne zato što su istinski dobri, već zato što im je u interesu da budu verni.
Jedan društveni naučni eksperiment o izdaji uključuje učesnika, koji se naziva pošiljalac, i dobija malu količinu novca. Pošiljalac može odlučiti da zadrži novac za sebe ili može izabrati da ga pošalje nekom drugom – primaocu. Ako se novac – recimo 10 evra – pošalje, pretvara se u 30 evra. Primalac tada može ili da zadrži novac ili vratiti polovinu pošiljaocu tako da svaki završi sa 15 evra. Sebično predviđanje o tome kakav bi mogao biti ishod ove igre poverenja je prilično jednostavno. Znamo da je primaocu bolje da zadrži sav novac ako ga dobije. Pošiljalac bi to trebalo da očekuje i da ne pošalje novac.
Ali, takođe znamo da se ljudi ne ponašaju uvek sebično. I mnoge varijante igre poverenja otkrivaju da u proseku polovina pošiljalaca odluči da pošalje novac – i da im se ukupno vraća dovoljno novca da donesu isplativu odluku. Dakle, možda ljudi vraćaju novac jer smatraju da bi drugačije bilo izdaja. A jedno od mogućih objašnjenja za ovo je pojam reciprociteta. U ovom scenariju, primalac vraća novac jer veruje da je pošiljalac bio ljubazan prema njemu. Slanje je ljubazna radnja jer pošiljalac to čini bez ikakve garancije da će dobiti nešto zauzvrat. Povratak nekog novca je način da se uzvrati ovaj čin ljubaznosti.
Istraživanja ukazuju da ono što je zapravo važnije jeste osećaj krivice. Što više primalac veruje da je pošiljalac očekivao nešto zauzvrat, veća je verovatnoća da će vratiti novac. U tom smislu, slanje novca može biti manje ljubaznost, već dobra investicija. U nedavnom eksperimentu ekonomista Rembo Fukar, profesor na Univerzitetu u Lankasteru, i njegove kolege su pokušali da odu korak dalje i pokušaju da razumeju korene izdaje i kako na nju može uticati neki oblik zajedničkog iskustva.
U malo izmenjenoj verziji originalne igre poverenja, tražili su od oba subjekta istovremeno da pošalju ili zadrže 10 evra. Ako je bar jedan odlučio da zadrži novac, obojica su dobijali po 10 evra. Ako su obojica poslali novac jedan drugome, jedan od njih bi bio nasumično izabran i dozvoljeno mu je da zadrži 30 evra ili da ih podeli sa partnerom. Ovde se može očekivati da će čak i potpuno sebični ljudi bez ikakvog osećaja srama izabrati da pošalju novac, jednostavno zato što mogu očekivati (otprilike pola-pola) da dobiju sumu veću od 30 funti.
Eksperiment je sproveden u fabrici tekstila u Pakistanu, jer su bili inspirisani oblikom kreditiranja koji se široko koristi u toj zemlji, u kome ljudi kombinuju svoju ušteđevinu. Oni su tada u mogućnosti da povuku različite iznose iz te sume novca da plate stvari poput slanja deteta u školu ili pokretanja malog biznisa. Ceo sistem se oslanja na saradnju. Ako bi jedna osoba odlučila da izda svoje kolege i pobegne sa svim novcem, to bi bio kraj projekta za sve. U eksperimentu subjekti su odlučili da dele 30 evra u oko 70 odsto slučajeva, čak i više od 55 odsto u odnosu na subjekte u originalnom eksperimentu igre poverenja koji je vođen u isto vreme.
Sve u svemu, istraživači su otkrili da početna opcija za oba slanja novca stvara dovoljno veliki osećaj lojalnosti da podstakne dalju saradnju. Ovaj efekat je veći kada su se subjekti poznavali – čak i ako je stvarni saigrač ostao anoniman. I možda je većina nas naučila društvene koristi od vernosti prema bližnjima. Zato je to prilično retko i zato se priče o izdaji tako dugo pamte. Možda je to znao i Juda. I neki ljudi su odlučili da mu olakšaju krivicu.
Apokrifno Jevanđelje po Judi, na primer, prikazuje Judu kao Uskršnjeg heroja, bez koga ne bi bilo hrišćanstva. A u svojoj kratkoj priči Tri verzije Jude, argentinski pisac Horhe Luis Borhes ukazuje da je postupak učenika bio vitalni deo božanskog plana, koji je on sproveo uprkos tome što je shvatio da će na taj način ostati večiti zlikovac u istoriji. Iz te perspektive, možda bi se Judin poljubac mogao posmatrati ne kao čin izdaje, već kao krajnji čin nesebične saradnje.
(RTS)
