Ново велико истраживање обeлоданило је да људска еволуција не само да није стала, него се у последњих 10.000 година вероватно убрзала. Резултати су показали да су у ДНK у релативно кратком времену настале стотине промена. Преломни тренутак догодио се пре око 10.000 година, када су људи почели да обрађују земљу и трајно се насељавају
Kада гледамо древне грчке и римске кипове и сликарије, може нам се учинити да се људи не мењају већ хиљадама година. Многи су навикли да размишљају да је еволуција нешто што се догодило давно, у далекој прошлости, а да је данашњи Homo sapiens већ дуже време био на врхунцу својег развоја. Међутим, ново велико истраживање, објављено у часопису Naturе показало је да то није тачно, да људска еволуција не само да није стала, него се у последњих 10.000 година вероватно и убрзала. Након што су модерни људи пре око 50.000 година стигли у Европу живели су у малим групама као ловци и сакупљачи. Преломни тренутак догодио се пре око 10.000 година, када су почели да обрађују земљу и трајно се насељавају.
Око 5.000 година касније сточари са степских подручја Евроазије донели су нове технологије као што су точак, метални алати и оружје, чиме се завршило камено доба и започело бронзано. Од настанка првих градова и царстава до данашњег доба које је обележено технологијом и вештачком интелигенцијом, промене су се убрзавале. Према новој студији управо такве друштвене и технолошке промене имале су снажан утицај на људску биологију. Аутори су у својем научном раду анализирали древну и савремену ДНK готово 16.000 појединаца из западне Евроазије, упоређујући узорке људи из давних времена међусобно и са сaвременима. На тај начин истражили су генетске промене које су се догађале кроз 18.000 година. Резултати су показали да су у ДНK у релативно кратком времену настале стотине промена.
„Често се претпоставља да је то како данас изгледамо и што јесмо коначан резултат, врхунац еволуције”, рекао је антрополог Мајкл Бертхом са лондонског Kингс колеџа. „Но, као живи организам човек ће наставити да се развија.” Досад су многи научници сматрали да се после појаве модерног човека у Африци пре око 300.000 година еволуција знатно успорила. Такав закључак темељио се углавном на проучавању ДНK данашњих популација које су остале међусобно релативно сличне, иако су се разишле. Међутим, нова студија показује да такав приступ пропушта кључне сигнале. „Еволуција човека није успорила, само нисмо видели сигнал”, рекао је генетичар са Харварда Али Акбари, један од аутора истраживања.
Тим научника је седам година прикупљао и анализирао хиљаде узорака древне ДНK, укључујући готово 10.000 досад необјављених генома. Аутори су за потребе студије, поред осталог, смислили нову рачунарску методу којом разликују стварне учинке природне селекције од других, тзв. ометајућих чинилаца, као што су миграције. У анализираним геномима идентификовали су 479 генетских варијанти што су биле под утицајем такозване усмерене селекције, процеса у којем одређени алели постају све чешћи јер повећавају шансе за преживљавање или за размножавање. Акбари истиче да је људски геном у последњих 10.000 година био под снажним селекционим притиском: „Променило се све у начину живота, и то се види у нашем геному који покушава да их прати”. За разлику од ранијих истраживања, резултати показују да се темпо еволуције заправо убрзао након преласка с ловачко-сакупљачког начина живота на пољопривреду.
Статистички генетичар Алегзандер Јанг рекао је за Sciencе да „има смисла да је појава пољопривреде створила селекциони притисак за различите особине”. Примерице, варијанте гена повезане с отпорношћу на туберкулозу постале су чешће пре око 6.000 година, а затим су се у новијем раздобљу поново смањиле. Гени повезани с већим количинама телесне масти поступно су нестајали, вероватно зато што је стабилнија опскрба храном смањила потребу за складиштењем енергије. С друге стране, неки од алела које је природна селекција снажно фаворизовала повезани су с особинама попут светлије пути, црвене косе, повећаног ризика од целијакије, мањом вероватноћом мушке ћелавости и смањеним ризиком од алкохолизма. Многе од тих варијанти настају променом само једне јединице ДНK. Дејвид Рејч, један од водећих аутора студије каже да је геном препун сигнала: „Видимо раздобље необично интензивне, а променљиве природне селекције – нагло расте учесталост варијанти, па потом опада”.
Део промена може се релативно лако објаснити. Kада су људи почели да живе у већим заједницама и ближе домаћим животињама, излагање болестима нагло је порасло. То је створило снажан селекциони притисак на гене повезане с имунитетом. Популациони генетичар Луис Kвинтана-Мурци објашњава да је „бронзано доба вероватно донело велики пораст изложености патогенима, што је подстакло селекцију гена повезаних с имунитетом и интеракцијом домаћина и патогена”. Управо у том раздобљу нагло расте учесталост мутација повезаних с отпорношћу на болести и аутоимуним реакцијама.
Но таква прилагођавања нису увек једнозначна – нека су данас повезана и с повећаним ризиком од одређених болести. На пример, друга истраживања показала су да су гени који повећавају ризик од мултипле склерозе постали чешћи управо у бронзаном добу. Али, за многе промене научници још немају јасно објашњење. Анализа је показала да су у последњих 5.000 година постајале чешће и групе гена повезане са особинама попут брзине хода, а и с понашањима попут висине прихода и дужине образовања. Но како су такве особине могле утицати на преживљавање у праисторији, остаје нејасно. Еволуциона биолошкиња Анабел Пери подсећа да „у неолиту није било факултета, па се поставља питање која се тачно особина заправо мењала. Ово је позив истраживачима да дубље истраже те везе”.
Део научне заједнице позива на опрез. Једни упозоравају да није увек могуће јасно разлучити утицај природне селекције од промена изазваних миграцијама и мешањем популација. Упркос тим резервама, већина се слаже да је то велики искорак. Наиме, резултати би могли имати и практичне последице. Боље разумевање еволуционих притисака може помоћи у смишљању нових терапија које циљају гене повезане с болестима. Но, аутори истичу да такве интервенције треба пажљиво размотрити. „Може се претпоставити да, ако је нека варијанта снажно фаворизована у еволуцији, њено уклањање можда није најбоља идеја”, закључио је Али Акбари. Најважнија порука студије јесте да еволуција није завршена прича. Људи се и даље мењају, често на начине које тек почињемо разумевати. Могуће је да ће и наш геном наставити да се прилагођава једнако динамично као у прошлости.
(AI илустрација)
(Индекс)
