Укратко, студија сугерише да је Lystrosaurus преживео катаклизму захваљујући брзом одрастању и раном размножавању, што му је дало предност након Великог изумирања.
Научници више од 180 година претпостављају да су преци сисара полагали јаја, но све до сада за то нису имали чврстих фосилних доказа. Палеонтолози су напокон пронашли прве назнаке које потврђују дугогодишњу претпоставку, пише Science Alert. Пре отприлике 250 милиона година, у доба највећег масовног изумирања у повести Земље познатог као Велико изумирање, опустошеним крајоликом доминирао је Lystrosaurus, предак сисара налик свињи с кљовама. Нова анализа сугерише да је управо способност полагања јаја била кључна за његов опстанак у том бурном раздобљу. Дуго очекивано откриће могло би решити деценијама стару научну мистерију и потврдити полагање јаја као пресудну стратегију преживљавања за ову групу животиња.
Међународни тим истраживача је у новој студији испитао три фосилизована младунца, од којих је један, како се чини, угинуо још у јајету. Фосил је пронађен 2008. у полусушној јужноафричкој области Kару, али је тек недавни технолошки напредак омогућио детаљну анализу. Kористећи напредну томографију у Европском постројењу за синхротронско зрачење у Француској, научници су завирили у 250 милиона година стар фосил. Синхротронска томографија је недеструктивна метода која користи рендгенске зраке за тродимензионално снимање сићушних унутрашњих структура фосила.
Џенифер Бота, палеонтолошкиња са Универзитета Витвотерсранд у Јоханесбургу и коауторка студије, објаснила је како су и пре снимања знали да се ради о савршено склупчаном младунцу Lystrosaurusa. „Још тада сам сумњала да је угинуо у јајету, но једноставно нисмо имали технологију којом бисмо то потврдили”, изјавила је Бота. Иако фосилни остаци љуске нису пронађени, склупчани положај младунца и величина стене у којој је сачуван одговарају облику и величини јајета. Снимци су открили кључан детаљ: доња чељуст младунца није срасла, што је карактеристика данашњих птића и корњача пре излегања.
Ово снажно упућује на то да је младунац угинуо још у јајету. Уз то, кости и хрскавица биле су преслабе да носе његову тежину, за разлику од друга два анализирана примерка новорођених сродника. Бота и сарадници стога претпостављају да су јаја вероватно имала мекану, кожасту љуску, за разлику од тврдих љуски диносаура чији су фосили много чешћи. Поставља се питање како је овај здепасти биљојед преживео Велико изумирање док су многа друга, опаснија створења изумрла.
Ранија истраживања показала су да је био врло прилагодљив – неки примерци у хладнијим климама су по свему судећи хибернисани. Lystrosaurus је, чини се, полагао јаја која су била велика у односу на величину његовог тела. Таквa су била отпорнија на исушивање у суровој средини тога доба. Велика јаја такође значе да су младунци вероватно били крупни и рано развијени, способни да се сами хране, беже од грабљиваца и брже досегну полну зрелост. Величина упућује и на то да није лучио млеко, младунци су се хранили богатим жуманцетом пре излегања. Ови налази подупиру и постојеће теорије о пореклу лактације код сисара. Она можда није започела као начин исхране младих, „већ као кожни секрет који је служио за влажење јаја, стварање хранљивих твари, заштиту од гљивичних и бактеријских инфекција или за хормонску сигнализацију кроз мембрану јајета”, објашњавају истраживачи.
Укратко, студија сугерише да је Lystrosaurus преживео катаклизму захваљујући брзом одрастању и раном размножавању, што му је дало предност након Великог изумирања. „Он заузима кључан положај за разумевање како су репродуктивне стратегије обликовале преживљавање током овог масовног изумирања”, закључују истраживачи у студији објављеној у часопису PLOS One.
(Илустрација Dmitry Bogdanov/Wikimedia Commons)
(Индекс)
