Ukratko, studija sugeriše da je Lystrosaurus preživeo kataklizmu zahvaljujući brzom odrastanju i ranom razmnožavanju, što mu je dalo prednost nakon Velikog izumiranja.
Naučnici više od 180 godina pretpostavljaju da su preci sisara polagali jaja, no sve do sada za to nisu imali čvrstih fosilnih dokaza. Paleontolozi su napokon pronašli prve naznake koje potvrđuju dugogodišnju pretpostavku, piše Science Alert. Pre otprilike 250 miliona godina, u doba najvećeg masovnog izumiranja u povesti Zemlje poznatog kao Veliko izumiranje, opustošenim krajolikom dominirao je Lystrosaurus, predak sisara nalik svinji s kljovama. Nova analiza sugeriše da je upravo sposobnost polaganja jaja bila ključna za njegov opstanak u tom burnom razdoblju. Dugo očekivano otkriće moglo bi rešiti decenijama staru naučnu misteriju i potvrditi polaganje jaja kao presudnu strategiju preživljavanja za ovu grupu životinja.
Međunarodni tim istraživača je u novoj studiji ispitao tri fosilizovana mladunca, od kojih je jedan, kako se čini, uginuo još u jajetu. Fosil je pronađen 2008. u polusušnoj južnoafričkoj oblasti Karu, ali je tek nedavni tehnološki napredak omogućio detaljnu analizu. Koristeći naprednu tomografiju u Evropskom postrojenju za sinhrotronsko zračenje u Francuskoj, naučnici su zavirili u 250 miliona godina star fosil. Sinhrotronska tomografija je nedestruktivna metoda koja koristi rendgenske zrake za trodimenzionalno snimanje sićušnih unutrašnjih struktura fosila.
Dženifer Bota, paleontološkinja sa Univerziteta Vitvotersrand u Johanesburgu i koautorka studije, objasnila je kako su i pre snimanja znali da se radi o savršeno sklupčanom mladuncu Lystrosaurusa. „Još tada sam sumnjala da je uginuo u jajetu, no jednostavno nismo imali tehnologiju kojom bismo to potvrdili”, izjavila je Bota. Iako fosilni ostaci ljuske nisu pronađeni, sklupčani položaj mladunca i veličina stene u kojoj je sačuvan odgovaraju obliku i veličini jajeta. Snimci su otkrili ključan detalj: donja čeljust mladunca nije srasla, što je karakteristika današnjih ptića i kornjača pre izleganja.
Ovo snažno upućuje na to da je mladunac uginuo još u jajetu. Uz to, kosti i hrskavica bile su preslabe da nose njegovu težinu, za razliku od druga dva analizirana primerka novorođenih srodnika. Bota i saradnici stoga pretpostavljaju da su jaja verovatno imala mekanu, kožastu ljusku, za razliku od tvrdih ljuski dinosaura čiji su fosili mnogo češći. Postavlja se pitanje kako je ovaj zdepasti biljojed preživeo Veliko izumiranje dok su mnoga druga, opasnija stvorenja izumrla.
Ranija istraživanja pokazala su da je bio vrlo prilagodljiv – neki primerci u hladnijim klimama su po svemu sudeći hibernisani. Lystrosaurus je, čini se, polagao jaja koja su bila velika u odnosu na veličinu njegovog tela. Takva su bila otpornija na isušivanje u surovoj sredini toga doba. Velika jaja takođe znače da su mladunci verovatno bili krupni i rano razvijeni, sposobni da se sami hrane, beže od grabljivaca i brže dosegnu polnu zrelost. Veličina upućuje i na to da nije lučio mleko, mladunci su se hranili bogatim žumancetom pre izleganja. Ovi nalazi podupiru i postojeće teorije o poreklu laktacije kod sisara. Ona možda nije započela kao način ishrane mladih, „već kao kožni sekret koji je služio za vlaženje jaja, stvaranje hranljivih tvari, zaštitu od gljivičnih i bakterijskih infekcija ili za hormonsku signalizaciju kroz membranu jajeta”, objašnjavaju istraživači.
Ukratko, studija sugeriše da je Lystrosaurus preživeo kataklizmu zahvaljujući brzom odrastanju i ranom razmnožavanju, što mu je dalo prednost nakon Velikog izumiranja. „On zauzima ključan položaj za razumevanje kako su reproduktivne strategije oblikovale preživljavanje tokom ovog masovnog izumiranja”, zaključuju istraživači u studiji objavljenoj u časopisu PLOS One.
(Ilustracija Dmitry Bogdanov/Wikimedia Commons)
(Indeks)
