„Тек почињемо да схватамо шта овај тамни протеом нуди”, каже Џон Пренснер, дечји неуроонколог са Универзитета у Мичигену. „Ово је попут најаве за филм. Назиремо обрисе нечега што би могло из темеља променити поглед на људску биологију.”
Међународни тим научника открио је у људским станицама више од 1.700 досад непознатих тамних протеина. Ови сићушни градивни блокови тела настају из делова генома за које се досад сматрало да немају такву функцију, чиме се отвара потпуно ново поглавље у разумевању људске биологије, пише Science Alert. Новооткривени молекули нису типични протеини. Многи су толико малени или необични да су им истраживачи морали доделити властиту категорију. „Видели смо потенцијал за даља истраживања, па смо све формално дефинисали и учинили доступним осталим научницима”, објашњава дечји онколог Себастијан ван Хеш из Центра Princess Мáximа у Низоземској.
Дуго се веровало да само мали део наше ДНK садржи гене који управљају производњом протеина, док је већина генома сматрана као отпадна ДНK без стварне улоге. Последњих година научно се разумевање знатно продубило. Откривено је да тај занемарени крајолик садржи широк спектар прекидача и контрола које делују на регуларне гене, што се понекад назива „тамним геномом”. „Улазимо у посебно узбудљиву фазу у биологији”, истиче генетичар Норберт Хибнер из Центра Макс Делбрик у Немачкој. Најновије истраживање пружа доказе да тамни геном не делује само као регулатор, већ и ствара властите „тамни протеоме” – протеине који не одговарају конвенционалној дефиницији.
„Знамо да тренутни попис познатих протеина не даје потпуну слику”, каже Ван Хеш. „Овим истраживањем показујемо да хиљаде занемарених генетских секвенци придоносе тамном протеому, производећи нову класу молекула сличних протеинима, такозваних микропротеина, који су нам досад промицали.”
Истраживачи су кренули с пописом од 7.264 области ДНK, познате као неканонски отворени оквири читања (ncОRF). Претходна истраживања назначила су да би та подручја могла бити повезана са стварањем протеина, но није било јасно колико их заиста производи молекуле који се могу детектовати. Детаљном анализом 3,7 милијарди података прикупљених из 95.520 засебних експеримената, за чију је обраду било потребно око 20.000 сати рачунарског времена, идентифицирано је 1785 микропротеина. „Био је то посебан тренутак кад смо схватили: ово је заиста нешто ново!”, присећа се Ван Хеш.
Само мањи број ових тамних протеина наликује конвенционалним; многи су знатно мањи. Истраживачи су им стога дали ново име, пептидини да истакну њихову специфичност. Иако могу функционисати као стандардни протеини, тренутно није јасно шта већина заправо ради. „Тек почињемо да схватамо шта овај тамни протеом нуди”, каже Џон Пренснер, дечји неуроонколог са Универзитета у Мичигену. „Ово је попут најаве за филм. Назиремо обрисе нечега што би могло из темеља променити поглед на људску биологију.”
Ранија верзија наведеног истраживања објављена је 2024. године. Отад је итраживачки тим усвојио термин пептидин и идентификовао један специфичан пептидин с конкретном функцијом. Тај тамни протеин, произведен из гена ОLMALINC, за који се раније сматрало да није кодирајући, чини се да је повезан с преживљавањем ћелија рака. Kада су га истраживачи деактивирали у лабораторијским условима, ћелије рака тешко су се развијале. То не само да показује да пептидини могу бити функционални попут регуларних протеина, већ и упућује на то да би могли постати корисна компонента будућих терапија. „Изузетно смо узбуђени што ће надолазеће године отворити нова врата за лечење људских болести попут рака”, наводи Пренснер.
До примене у лечењу још је дуг пут јер је потребно спровести много више истраживања о пептидима, но потенцијал је огроман. Чини се да је наша ДНK знатно активнија и функционалнија него што се мислило. „Откриће стотина пептидина чини видљивим огроман и раније занемарен слој генома и значајно проширује познате протеоме”, закључује Хибнер. „Разумевање њихових улога могло би преобразити начин на који проучавамо људске болести, укључујући кардиоваскуларне поремећаје, и открити потпуно нове терапијске могућности.” Истраживање је објављено у часопису Nature.
(Илустрација Тing Luo /Princess Мáximа Center for Pediatruc Oncology)
(Индекс)
