Иако је гравитација сила коју свакодневно осећамо, њена тачна вредност и даље измиче научницима. Више од десет мерења спроведених последњих деценија дало је различите резултате. Од четири основне силе природе гравитацију људи најнепосредније доживљавају. Она нас држи на тлу, а планете у орбитама око звезда. Од осамдесетих година прошлог века изведено је више од десет експеримената с циљем да се израчуна вредност гравитационе константе, али су многи резултата међусобно противречни. Иако гравитација делује снажно зато што непрестано осећамо привлачну силу Земље, она је у стварности веома слаба у лабораторијским условима. „Слаба је и морате да је мерите у позадини Земљиног гравитационог поља”, изјавио је Стефан Шламингер, физичар из Националног института за стандарде и технологију САД, за Live Science. „Оно што морате да урадите у лабораторији јесте да употребите две веома контролисане масе, приближите их једну другој и измерите силу између.”
У студији објављеној у априлу Шламингер и колеге поновили су један прецизни оглед за и добили резултат који се разликује од претходног. Користили су чак 13 тона, односно 12 метричких тона живе. И са тако великом количином учинак је био минималан. „Промена у гравитационом пољу била је само милионити део промене коју овде имамо услед локалне гравитацијe”, рекао је Шламингер. Измерили су вредност од 6,67387 × 10⁻¹¹ m³kg⁻¹s⁻², што је за 0,0235 одсто мање од претходног резултата. Иако разлика делује занемарљиво у свакодневном животу, у метрологији, науци о мерењима, она има велики значај. Кристијан Ротлајтнер, физичар Немачког националног института за метрологију и коаутор свеобухватног прегледа досадашњих мерења гравитације из 2017. године, сматра да је тешкоћа у изузетној осетљивости самих мерења: „Ова мала сила мора да се одреди са шест или више децималних места, што је еквивалентно покушају да измерите тежину седам људских ћелија”.
Једно од објашњења неслагања могло би бити да су сва мерења толико непрецизна да се права вредност налази унутар њихових распона. Међутим, сваки опит пријављује релативно малу маргину грешке, а ти распони се међусобно не поклапају. Шламингер сматра да постоје три могућа разлога: „Имам згодан акроним на енглеском за то: PEP. Прво P означава физику, E означава инжењерство, а друго P психологију”. Према његовим речима, најмање вероватно објашњење односи се на физику: могуће је да постоји неки аспект природе који научници још увек нису открили. Као што је Ајнштајнова општа теорија релативности проширила разумевање гравитације, тако би и нека будућа могла донети нове увиде. „Мислим да је то мала вероватноћа, али не би требало да је искључимо.”
Друго објашњење односи се на инжењерске изазове: једни користе торзионе ваге за мерење увијањања танких влакана под дејством силе, а други клатна или тела у слободном паду. „Лично не верујем да је разлог у физици, већ у технологији мерења”, нагласио је Ротлајтнер и додавши да овакви огледи захтевају врхунско знање из више области физике и метрологије. „Не можете бити стручњак за све те области. Ова врста мерења налази се на самој граници мерне науке.” Шламингер, међутим, сматра да је највероватније објашњење повезано са психологијом: „Постоји мотив код људи који мере ове вредности да прикажу заиста, заиста мале неизвесности, односно маргине грешке јер их то чини познатим. Због тога се резултати међусобно не поклапају”.
Упркос научној важности, прецизно одређивање гравитационе константе можда није неопходно за већину практичних примена. Научници већ познају производ гравитационе константе и масе Земље, што је довољно за задатке попут лансирања ракета. „Вредност Њутнове гравитационе константе углавном је од академског интереса”, истакао је Ротлајтнер. „Да је важнија за практичне потребе, државе би уложиле много више напора у прецизније одређивање.” Шламингер, напротив, тврди да је сама потрага за одговором вредна труда: „Живимо у друштву у којем мислимо да је све већ откривено. Ако пажљиво погледате, још постоје неистражене територије. И даље искрсавају изазови које можемо решавати”.
(РТС)
