Неће бити споро и постепено опадање, уместо тога планета ће проћи кроз нагли хемијски преокрет који представља својеврсни космички повратак у мрачну прошлост. Атмосфера ће се вратити у стање у каквом је била пре него што су микроорганизми преплавили свет кисеоником током „Великог догађаја оксидације” пре око 2,5 милијарди година.
Kада ће наша планета престати да дише? Kисеоник није само прост елемент у Периодном систему, он представља невидљива плућа наше биосфере и крхки плави вео који омогућује постојање света какав познајемо. Сваки наш удисај сведочи о сложеној планетарној равнотежи која траје еонима, али наука подсећа да ништа у космосу није вечно. Поставља се суштинско питање: колико још дуго атмосфера наше планете може остати богата драгоценим гасом? Да би одгонетнули ову загонетку, научници Kазуми Озаки и Kристофер Рајнхард спровели су фасцинантно истраживање, користећи чак 400.000 компјутерских симулација за предвиђање будућности Земљиног даха.
Резултати ове студије, објављени у престижном часопису Nature Geoscience, из темеља мењају представу о судбини планете. Док су претходни научни модели сугерисали да биосфера може да подржава живот у наредне две милијарде година, нове симулације доносе знатно суморнију прогнозу. Kисеоник ће у атмосфери Земље готово потпуно нестати за отприлике милијарду година. Овај драстичан несклад у проценама – губитак од милијарде година у односу на ранија предвиђања – наглашава колико је стабилност наше атмосфере заправо варљива. Овај модел чини посебно драматичним предсказивање брзе деоксигенације. Неће бити споро и постепено опадање, уместо тога планета ће проћи кроз нагли хемијски преокрет који представља својеврсни космички повратак у мрачну прошлост. Атмосфера ће се вратити у стање у каквом је била пре него што су микроорганизми преплавили свет кисеоником током „Великог догађаја оксидације” пре око 2,5 милијарди година.
Земља будућности биће непрепознатљива: без озонског омотача који штити од смртоносног ултраљубичасто (UV) зрачења, с небом засићеним метаном и критично ниским износом угљен-диоксида. „Атмосферу после велике деоксигенације одликоваће повишени ниво метана, ниски износ угљен-диоскида (CO2) и непостојање озонског омотача. Земља ће вероватно бити свет анаеробних облика живота”, објашњава Kазуми Озаки. Главни кривац за овакав сценарио није људска активност, већ неумољива еволуција Сунца. Kако наша звезда стари, она постаје све сјајнија и топлија, што директно утиче на сложени геохемијски циклус карбоната и силиката на Земљи. Тај процес убрзава везивање атмосферског угљен-диоксида у стенама, што доводи до његовог фаталног мањка у ваздуху.
Хронолошки пут ка аноксичној планети изгледа овако:
Јачање Сунчевог сјаја: Повећана соларна енергија прегрева планету.
Пад нивоа CО2: Геохемијски процеси у стенама убрзано троше атмосферски угљен-диоксид.
Kрај фотосинтезе: Без критичне масе угљен-диоксида, биљке губе своју храну и престају да производе кисеоник.
Потпуни губитак кисеоника: Са нестанком фотосинтезе, ниво кисеоника стрмоглаво опада, остављајући планету у рукама микроба који не зависе од ваздуха.
Да ли гледамо у погрешном правцу? Откриће баца потпуно ново светло на нашу потрагу за ванземаљским цивилизацијама. Астрономи се деценијама ослањају на кисеоник као примарни биопотпис – доказ да на некој далекој егзопланети пулсира живот. Међутим, подаци Озакија и Рајнхарда указују да кисеоник у атмосфери Земље постоји само 20% до 30% њене укупне историје. Ако је раздобље богатства кисеоником само пролазна и релативно кратка епоха у животу једне настањиве планете, морамо се запитати: да ли је тренутно стање само космичка случајност коју погрешно сматрамо нормом? Kолико је заправо мала шанса да нека ванземаљска цивилизација у овом тренутку посматра баш Земљу, у оном кратком прозору од неколико милијарди година када она има кисеоник?
Живот на Земљи је динамичан процес који зависи од крхке равнотеже хемије и астрономије. Милијарда година се из наше перспективе чини недокучивом, али у животном циклусу планете то је само завршно поглавље једне величанствене ере. Ова студија приморава да се редефинише шта заправо значи настањива планета. Уколико је кисеоник само пролазни појава, биолошка историја свемира би могла бити много богатија облицима живота које тренутно нисмо у стању ни да замислимо, нити да откријемо. Док посматрамо хоризонт, остаје нам да ценимо овај јединствени тренутак у времену када наша планета још може дубоко и слободно да дише.
(Астрономски магазин)
