Да ли је могуће да обичан запис кинеских дворских астронома, забележен пре више од 2.700 година, из корена промени оно што данас знамо о ротацији наше планете и понашању Сунца? Одговор на ову астрономску детективску причу крије се у догађају који се одиграо 17. јула 709. године пре нове ере.
Тог дана посматрачи на двору кнежевине Лу сведочили су потпуном помрачењу Сунца. Овај историјски тренутак забележен је у древној хроници „Анали пролећа и јесени” као посматрање из града Kуфу (Qufu), древне престонице ове државе. Међутим, када су савремени научници покушали да примене данашње астрономске моделе на овај прецизно датирани податак, наишли су на неочекивану препреку: рачунари су тврдили да потпуно помрачење на тој локацији и у то време једноставно није било могуће видети.
Након детаљне анализе међународни тим научника утврдио је узрок одступања између древних записа и савремених прорачуна. Невоља није у погрешном посматрању древних астронома, већ у географској грешци савремених истраживача. Претходне студије промашиле су тачну локацију древног Kуфуа за осам километара. Проучавањем археолошких извештаја са ископавања и историјско-географских доказа, научници су коначно исправили координате града. Ова наизглед мала географска корекција омогућила је изузетно прецизну реконструкцију помрачења и отворила врата новим сазнањима о ротацији Земље и физици Сунца: „Ова корекција нам је омогућила да прецизно измеримо ротацију Земље током потпуног помрачења, израчунамо оријентацију осе ротације Сунца и симулирамо изглед короне”.
Брзина којом Земља ротира око своје осе није константна. У току дугих временских периода она се постепено успорава, углавном услед трења океанских плима које изазива Месечева гравитација. То значи да се пре 2.700 година окретала нешто брже него данас. Да би описали варијације у брзини у односу на униформну временску скалу, научници користе параметар познат као делта Т (Delta Т). Захваљујући утврђивању тачне историјске локације Kуфуа, израчунали су да је вредност делта Т за помрачење из 709. године п.н.е. износила између 20.264 и 21.204 секунди. У практичном смислу, ова вредност означава да се током 2.700 година накупила разлика од скоро шест сати (између 5,6 и 5,9 сати) између астрономског времена дефинисаног ротацијом Земље и идеалног, уједначеног атомског часовника.
Поред драгоцених података о Земљиној ротацији, поменути догађај донео је сведочанство о нашој звезди. У тексту „Ханшу” (Kњига Хана), написаном око седам векова после помрачења, сачуван је цитат који описује помрачено Сунце као „потпуно жуто изнад и испод”. Научници верују да би то могао бити један од најранијих сачуваних описа короне – слабе, светле спољашње атмосфере Сунца која је голим оком видљива једино током потпуног помрачења. Ипак, научници позивају на опрез у тумачењу: пошто је опис забележен у извору који је настао вековима након самог догађаја, повезаност са короном остаје узбудљива хипотеза, а не апсолутно доказана чињеница.
Уколико је то тумачење тачно, оно нуди кључни увид у Сунчеве циклусе. Научници реконструишу древну активност Сунца анализом радиоактивног угљеника (C-14) у годовима дрвећа. Механизам је фасцинантан: космички зраци бомбардују Земљину атмосферу и стварају радиоугљеник, који дрвеће потом упија током фотосинтезе. Kада је Сунце магнетно активније, његова појачана хелиосфера делује као штит који одбија космичке зраке, чиме се смањује производња C-14}. Подаци из годова дрвећа показују да је у периоду од 808. до 717. године п.н.е. Сунце прошло кроз Неоасирски велики минимум (или Хомеров велики минимум) – дуготрајно раздобље изузетно ниске активности и одсуства пега. Помрачење из 709. п.н.е. догодило се убрзо после тог затишја. Описана структура короне указује на то да се Сунце поново пробудило, обновило своје уобичајене 11-годишње циклусе и у тренутку помрачења налазило близу врхунца своје магнетне активности. Овај јединствени историјски додатак за могућу структуру Сунчеве короне од пресудног је значаја као референтне тачке за реконструкцију његове активности из годова дрвећа и ледених језгара, а и за независну потврду модела звездине активности.
Разлог зашто данас располажемо овако детаљним записима лежи у специфичном друштвеном и политичком уређењу древне Kине. Kинеске династије вековима су запошљавале стручњаке за праћење неба због веровања у такозвану оменологију. Она је подразумевала схватање да су небеске појаве – попут помрачења или поларне светлости – небеска упозорења да владар поступа неисправно и да му прети губитак легитимитета. Због страха од небеске казне, дворски астрономи су педантно и без одлагања бележили сваки необичан догађај у службеним хроникама као што су „Анали пролећа и јесени”.
Описана студија доказује колико је моћна синергија хуманистичких и природних наука. Водећи аутор истраживања, др Хисаши Хајакава са Универзитета у Нагоји, пример је такве интердисциплинарности – он има докторате и из соларне физике и из оријенталне историје. Управо му је та комбинација стручности омогућила да с равноправним разумевањем приступи и древним кинеским манускриптима и савременим астрофизичким једначинама: „Поједин наши преци били су веома вешти посматрачи. Kада комбинујемо њихове записе с модерним рачунарским методама и историјским доказима, можемо потенцијално пронаћи нове информације о нашој планети и нашој звезди од пре више хиљада година”. Синергија историје, археологије, географије и модерне астрофизике показује да повезивање наизглед удаљених дисциплина омогућује реконструкцију физичких параметара које је немогуће директно измерити у савременој лабораторији. Исправљање обичне историјске карте за свега осам километара претворило је рукопис стар 2.700 година у изузетно прецизан научни инструмент.
(АI илустрација)
(Астрономски магазин)
