Поставља се дубоко питање: зашто, упркос нашем технолошком напретку и најсмелијим сновима, никада нећемо моћи да је посетимо?
Вероватно сте је видели, чак и ако нисте знали шта гледате. То је она нејасна мрља светлости на ноћном небу, слаб сјај за који су древни астрономи мислили да је само облак. То је Андромеда, наша најближа велика галаксија, космички сусед. Ипак, поставља се дубоко питање: зашто, упркос нашем технолошком напретку и најсмелијим сновима, никада нећемо моћи да је посетимо? Дозволите да вам докажем математички, логички и физички зашто ни ви, ни ја, нити било који човек неће икада крочити у Андромеду.
У средини горње илустрације бледа пега је М 31 или Велика галаксија у Андромеди. Или краће: Андромедина галаксија. Kроз телескоп се види много јасније. Проблем размере: Људски живот наспрам космичког понора. Почнимо са једним бројем: 2,5 милиона светлосних година. То је удаљеност до Андромеде. Већина људи чује тај број и климне главом као да га разуме, али наш ум није еволуирао да појми овакве размере. Хајде да то разложимо.
Светлост путује брзином од 300.000 километара у секунди. Светлост је незамисливо брза. У времену које вам је потребно да прочитате ову реченицу, сноп светлости би могао да обиђе Земљу седам пута. То значи да када бисмо могли да путујемо том брзином – најбржом могућом брзином у универзуму – требало би нам 2,5 милиона година да стигнемо до Андромеде.
Да ставимо то у перспективу: анатомски модерни људи, бића која изгледају као ми, постоје на Земљи тек око 300.000 година. Наше путовање брзином светлости трајало би више од осам пута дуже од целокупне историје људске врсте. Замислите сваку цивилизацију која је икада постојала. Египћани, Римљани, свака империја која је настала и нестала, сваки рат, сваки изум, свака особа која је икада живела, волела и умрла – све то стаје у тих 300.000 година. А вама би на путу остало још 2,2 милиона година.
Закон физие је апсолутан: Не можете путовати брзином светлости. Ствари постају још теже, јер путовање брзином светлости није само тешко – оно је немогуће. И то није немогуће на начин на који је за већину људи немогуће попети се на Монт Еверест. То је фундаментална немогућност.
Пре Ајнштајновој теорији специјалне релативности, како се објекат са масом убрзава и приближава брзини светлости, енергија потребна за даље убрзање расте експоненцијално. Да би се било шта са масом убрзало до тачне брзине светлости, била би потребна бесконачна енергија. А бесконачна енергија не постоји. Универзум је нема
Ова граница није технолошка препрека коју ћемо једног дана превазићи; то је основни закон природе… то није немогуће као што је за већину људи немогуће попети се на Еверест. То је немогуће као што је немогућ квадратни круг, као што је 2 плус 2 једнако пет. Дакле, сваки пут када у научној фантастици видите бродове како скачу у брзину светлости, знајте да то крши фундаменталне законе универзума. Није питање да ли ћемо то једног дана решити. Нећемо. Математика то не дозвољава.
Наша најбржа технологија је космички спора. У реду, не можемо достићи брзину светлости. Али шта је са нашом најбољом постојећом технологијом? Упознајте Voyager 1, најбржу летелицу коју је човек направио и напустила је наш Соларни систем. Kреће се брзином од око 61.000 километара на сат, односно 17 километара у секунди. По људским стандардима, то је невероватно брзо – отприлике 17 пута брже од метка испаљеног из пушке. Па, колико би поменутој летелици требало да стигне до Андромеде? Одговор је шокантан: 44 милијарде година. Да поновимо: 44 милијарде година!
Сам универзум је стар свега 13,8 милијарди година. Путовање би трајало више од три пута дуже него што универзум уопште постоји. Да сте лансирали Voyager 1 у тренутку Великог праска, данас бисте једва прешли трећину пута. Ово није јаз који бољи инжењеринг може да премости; бројеви су једноставно превелики.
Сурова космичка шала: Универзум се шири, а ми нестајемо. Али причекајте, кажете. Постоји преокрет. Андромеда заправо долази нама. Kосмос нам, чини се, нуди решење… пре него што нам га сурово отме. Андромеда јури према Млечном путу и за отприлике 4,5 милијарди година две галаксије ће се сударити и спојити у једну. Дакле, на неки начин, не морамо ни да путујемо – она нам долази у сусрет. Али ту лежи сурова космичка шала. До тренутка када Андромеда стигне, наше Сунце ће већ започети своју фазу умирања. Претвориће се у црвеног џина, а Земља ће, ако уопште буде постојала, бити спржена, беживотна стена, или ће је Сунце у потпуности прогутати. Ми нећемо бити ту да сведочимо том доласку.
Ова прича се шири на цео универзум. Не само да се универзум шири, већ се то ширење убрзава. Постоји тачка која се зове космички хоризонт – граница иза које се галаксије од нас удаљавају брже од брзине светлости. Због ширења самог простора, њихова светлост нас никада неће достићи. Оне су за нас заувек изгубљене.
У далекој будућности, за билионе година, било која интелигентна бића која буду живела у нашој галаксији погледаће у ноћно небо и видеће само таму. Неће бити других галаксија, никаквог космичког позадинског зрачења – само мрак. Неће имати начина да сазнају да је универзум икада био већи од њиховог усамљеног звезданог острва. Биће сами, не зато што су тако изабрали, већ зато што ће сам универзум сакрити сопствену историју од њих.
Закључак: Лепота у спознаји наших граница. Сазнање да су звезде заувек ван нашег домашаја може деловати депресивно. Осећај да смо заробљени у нашем малом кутку непојмљиво огромног космоса може бити поражавајућ. Али постоји и други начин да се на то гледа. Спознаја сопствених граница није пораз; то је мудрост. Можда поента није да стигнемо до Андромеде. Можда је поента у томе што је уопште можемо видети, што можемо разумети зашто не можемо отићи тамо. Против свих вероватноћа, ми смо овде – свесна бића која могу да гледају у небо и постављају питања. Универзум је огроман, хладан и равнодушан, али је такође неописиво леп, а ви сте овде да томе сведочите. Погледајте: https://www.youtube.com/watch?v=CJW4kybTbD8.
(Астрономски магазин)
