Тај нови облик онечишћења назван је инфоксикација. Инфоксикација наступа када информације којима смо окружени или оно што мислимо да би требало знати, премашују нашу способност асимилације.
Проф. др Леонардо Сантелисес
Руски неуролог Левон Бадалијан (1929–1994.), који се посветио дечјој неурологији, упозорио је на штету коју вишак информација изазива код неуролошког и церебралног развоја деце, што је узрок многих поремећаја учења. Британски психолог Дејвид Луис (David Lewis) сковао је термин „синдром информацијског замора” (Information Fatigue Syndrome). Овај се израз користи за означавање високог нивоа стреса оних што по сваку цену покушавају асимилирати обиље информација којима их непрестано засипају преко телевизије, мобилних телефона, новина, књига и, пре свега, интернета.
Синдром информацијског замора карактерише психолошко стање претеране побуђености и анксиозности када смо суочени с мноштвом информација. Но то истовремено узрокује страх и несигурност јер нисмо у могућности баратати том неизмерном количином. У многим случајевима долази, чак, до парализе аналитичких способности, што може довести до непромишљених одлука и искривљених закључака.
Тај нови облик онечишћења назван је инфоксикација. Инфоксикација наступа када информације којима смо окружени или оно што мислимо да би требало знати, премашују нашу способност асимилације. Иако немају сви приступ свим медијима, количина података уопштено повећала се геометријском прогресијом у односу на оно што смо имали на располагању пре неколико година. Но, темељно питање које себи постављамо пред овом лавином јесте: да ли је тај огромни пораст података учинио да и наше знање расте на исти начин?
Имати више података, имати ажуриране информације, бити трајно укључен на извор информација, не значи нужно да се зна више или да се оно што се догађа боље разуме. Море података што их свакодневно добијамо и приступамо им може бити корисно само у мери у којој их можемо обрадити као информације.
Подаци, информације и интелигенција
Подаци – бројке, количина, догађај – сирови су материјал информација. Оно што данас чујемо као вест уопштено речено јесу подаци, „ово или оно што се догодило”, а претпоставка је да на приказаним сликама, фотографијама или снимцима видимо стварност. Међутим, заборављамо да камера не може ухватити све, већ хвата оно што онај који слика жели снимити или оно што остаје након уређивања тих делимичних снимака. Подаци су датуми, места, имена; оно што заправо имамо није вишак информација, него вишак података.
Важно је разумети шта се догађа, али то није довољно. Потребно је развити креативност за решавање изазова, стећи шире и дубље знање које омогућује предвиђање чињеница и разумети значење ствари. Информације омогућују одговарање на питања која објашњавају податке, зашто се догодило ово или оно, који је разлог да се бројке повећавају или смањују. Информације нужно захтевају размишљање.
Брзи след слика, звукова и говора може снажно уверити потрошача или бирача, као што је Венс Пакард (Vance Packard) већ упозорио крајем педесетих прошлог века, али не допушта рефлексију која доводи до разумиевања разлога догађаја. Море података што их свакодневно добијамо и којима имамо приступ може бити корисно само у оној мери у којој их можемо обрадити као информације. Није довољно бити свестан да се нешто догодило, потребно је знати зашто се то догодило, у којем окружењу и контексту. Тада ћемо бити обавештени; пре тога ћемо само бити под снажним утиском, чак и презасићени снажним утисцима. Подаци говоре шта се догађа, али информације нам помажу да разумемо зашто се то догађа.
Интелигенција је у основи способност разлучивања: знати шта је једно, а што друго и која је разлика између то двоје. Можда се чини једноставно, али да бисмо стекли знање, потребно нам је разлучивање, да знамо шта је тачно да бисмо га разликовали од онога што није. Разлучивање осигурава начела и критеријуме.
Kроз податке развијамо мисаони процес. Али да би све информације биле корисне, потребно је применити разлучивање, проценити их водећи се добрим критеријумима, упоредити с темељним начелима да бисмо знали њихову ваљаност. У коначници, интелигенција је та која производи знање.
Вишак података претвара се у једну врсту тровања када се он не може пробавити. Да би се постигла асимилација, потребно је о томе размишљати да бисмо разумели смер процеса, а не само усредсредити се на утицај података.
Важно је разумети шта се догађа, али то није довољно. Потребно је развити креативност за решавање изазова, стећи шире и дубље знање које омогућује предвиђање чињеница и разумевање значење. Укратко, потребно је имати стратешко знање које је производ интелигенције. Сво то преиспитивање јесте филозофија.
Бавити се филозофијом значи открити филозофа кога сви носимо у себи, развити своје скривене потенцијале, чудити се животу и свету, тражити мудрост а да се буде следбеник. Најбољи лек за излазак из затрованости прекомерним бројем података, што нас тера у снажни стисак манипулације, заправо јесте филозофија на класичан начин.
(Нова Акропола)
