Клатно историје и бумеранг геостратегије.
Проф. др Бошко Бојовић
Четврта година рата-специјалне операције у Украјини могла би донети коначни или привремени исход највећег оружаног сукоба у Европи и једног од највећих у свету још од Другог светског рата. У ширем контексту промене односа снага на глобалном плану међународних односа, у првом реду на источним деловима Украјине, овај ратни сукоб окупља НАТО и целокупни савез западног света од неких педесетак земаља у све непосреднијој ескалацији против Руске федерације, коју у све већој мери подржава растући број земаља остатка света. Хегемонија западног војног, економског и монетарног, идеолошког и наративног хибриса који већ преко трећине века намеће своју вољу и стратегију, диктира правила у складу са својим једностраним интересима, све грубље, цинично и бахато газећи све основе међународног права, намећући асиметричне ратове, бескрупулозно подривајући унутрашњу и међудржавну стабилност широм света, форсирајући услове беспоретка, хаоса и дебаланса на штету готово деведесет посто човечанства (тј 12,7% човечанства је увело санкције Русији а 87,3% није), стварају услове за све масовнији отпор међународне заједнице и промену свеколиког односа снага преко економских, дипломатских, војних и других повезивања и савеза као што је БРИКС, Шангајска организација за сарадњу (SCO) и слично[1]
Као највећа нуклеарна и војна сила уз САД, земља највећих глобалних енергетских, територијалних, стратешких, технолошких и других природних и људских ресурса и потенцијала, Русија и Кина су највећа препрека за неопозиву доминацију западног хибриса лажне савести и стварне доминације мањинског над већинским деловима човечанства. Стога је сва стратегија западне доминације усмерена против ове две земље, Русије на првом месту, која је од краја Хладног рата изложена стратешком стезању омче НАТО пакта у циљу њеног распарчавања и неутрализације према моделу бивше Југославије. Дугорочна стратегија системске перфидне инструментализације унутрашњих историјских противуречности спроводи се непрекидно свим средствима широм света, на простору Европе нигде као на Балкану пре Украјине.
Не први пут у историји 20 века, исти простор је био полигон предигра светских ратова и западне стратегије освајања ”животног простора” на рачун Русије. Неминовно је стога преседан НАТО противзаконите агресије на СР Југославију био непосредни повод за настанак услова и први почетак преокрета када је једва неколико седмица после те агресије почетним доласком Путина на чело Русије створен предуслов за њено усправљање и отпор све већој западној доминацији.
Украјина је по опробаном шаблону системског инжењеринга етничке мржње и верско-националне конфронтације постала полигон непосредне стратегије убитачне омче око врата Русије према доктрини Збигњева Бжежинског, Пола Волфовица и осталих дугогодишњих стратега смртне пресуде Русији и руском свету[2].
Манипулација верских и идеолошких фанатизама и екстремизама као полуга доминације универзалне таласократије била је услов надмоћи током надметања у односу снага током читавог 20 века. Још у претходном веку вођен је савезни рат европског запада на Криму чији је циљ био спречавање изласка Русије на топла мора и довођења у питање надмоћи британске таласократије. Њен опсесивни страх од Русије био је заслепљујући до мере да је превидела нагли успон немачке моћи и њену опасност све до Мароканске кризе 1908, готово у предвечерје Балканских ратова као предигре Великог европског и светског рата. Бољшевичка револуција је требало да опструира све бржи и неминовнији успон Русије, као што је „исламски бољшевизам” уместо Османлијске империје олакшавао потпуну контролу над петрол-енергентима Средњег истока.
Субверзивни наратив верске и идеолошке антагонизације малих разлика Едвард Барнејс теоризује и усавршава од 1927. године методом манипулације јавним мнењем и „стварањем концензуса” макијавелистичком инстументализацијом базичних људских емоција у служби комерцијалне, политичке и идеолошке доминације. Демократске установе и западни друштвени модел стављају се у службу меркантилног и геостратешког интереса. Војно-индустријски конгломерат, олигархијски интереси условљавају и подређују себи последње остатке демократксих вредности како је предвидео већ генерал и председник Ајзенхауер после Другог светског рата. Доминација лажне савести и фалсификовани систем вредности постаје глобални монопол моћи у духу Орвеловске визије: „Лаж је истина, истина је лаж”[3]. Нихилизам и декаденција, промена ради промена са циљем спречавања могућности отпора доминацији лажним вредностима и стварним деструктурацијама, десубјективизацијам, дехуманизацијом и деструкцијом темељних људских вредности постају стубови новог доба сатанистичког беспоретка.
На врхунцу овог процеса када је изгледало да га више нико не може преокренути нити зауставити долази до наглог иако с почетка једва приметног заокрета. Све брже растуће евроазијске економије траже своје место под сунцем и учешће у глобалној економској и монетарној регулативи: ММФ (IMF), Светска банка (WB), СТО (WTO), Г7 и слично, Кина, Русија и друге наилазе на надмено одбијање западног труста моћи, спонтано и без воље за надметањем започињу првих година 21. века са процесом стварања алтернативних организација и међусобних умрежавања, економске сарадње, инвестиционих пројеката, комерцијалних размена, технолошке сарадње и слично, чиме се поступно и све брже доводи у питање монопол монетарног екстратериторијалитета, економске доминације и неоколијалне експлоатације енергената и осталих ресурса на штету земаља у развоју на првом месту.
Трка за јефтиним ресурсима и неоколонијалном приватизацијом у бесцење на штету земаља у транзицији доводи истовремено до све већих злоупотреба, корупције и безакоња, најпре на осетљивом простору економских и стратешких сукоба интереса.
Као највећа и најмногољуднија земља Европе после Русије, на југу источне Европе, са најплоднијим земљиштем, великим воденим ресурсима и моћним рекама, Украјина има изузетно велики геостратешки и економски значај. Посебно кад се има у виду потенцијал који Украјини приписује западна стратешка доктрина, као земљи без које Русија не може одржати свој стратешки значај и без које се од светске може сматрати само регионалном силом. Притом је од Украјине по природним и људским ресурсима најважнији њен источни део, Донбас, у коме је живела око трећина становништва Украјине (око 15 од око 44 милиона становника) или у ширем оквиру лева обала Дњепра. Од Азовског мора па све до Белорусије протеже се око хиљаду километара са неких 200-300 км широк појас у правцу југоисток-северозапад који је неупоредиво најбогатији природни ресурсима на простору европског континента, угаљ и со се у Луганској и Доњецкој области експлоатишу вековима, док су резерве нафте, гаса (Јизивска), највеће у Европи, графита, уранијума, гвожђа, магнезијума, титана и других ретких метала у новије време процењени у астрономским количинама у вредности од 7.500 милијарди $[4].
Када се пукови српских крајишника почињу насељавати из Аустријске војне крајине под вођством генерала Јована Шевића и Јанка Де Прерадовића средином 18. века у Доњецку и Луганску област, прозвану Славјано-Сербија, непосредно пре тога и на десној обали Дњепра под вођством генерала Јована Хорвата у област прозвану Новаја Сербија, име Украјина је било непознато јер су се шири простори са обе стране велике реке Дњепар одвајкада и све до Бољшевичке револуције називали Мала или Новаја Русија.
Сматра се да је по распаду СССР-а ван граница Руске Федерације остало око 25 милиона Руса[5] и знатно више русофона. За Збигњева Бжежинског је ЕУ била значајна у првом реду као „Лоогистичка база за даље расформирање Руске Федерације”. Крим је 1994. изабрао председника Јурија Мечкова опредељеног за прикључење Русији, што је имало вредност референдума за аутономију са могућношћу за останак у Руској Федерацији.
Крим је још 10 јануара 1991. организовао референдум на коме је 94% гласало за независност, 5 маја 1992. је прогласио независност, што није имало никаквог утицаја за његов даљи статус у оквиру Украјине[6]. Руске мањине у балтичким државицама, Казахстану и другим државама насталим распадом СССР-а, нису имале готово никаква мањинска права, чак иако су биле близу релативне већине. Стратегија Бжежинског и западног хибриса била је све успешнија неких четврт века по распаду СССР-а, изгледало је као да ништа не може зауставити њен успешни поход на поделу Руске Федерације у коме је Украјина имала далеко најпресуднију улогу. Стварање антируског полигона од Украјине имало је преседане у распаду Југославије, све до фалсификованих избора и референдума, а и увлачења Црне Горе у НАТО и то уз индиректну подршку руског утицаја. Русија је чак била упрегнута у сарадњу са западним службама, тобоже у борби против наркокартела[7], касније и у западном фронту против тероризма, иако никад није постојала сагласност и консензус за дефиницију тероризма. Све док није и Русији почела да свиће самосвест, када је било све јасније како НАТО ствара и подржава свим средствима нарко-протекторат од противзаконитом масовном агресијом отете јужне српске покрајине. Управо отада почиње заокрет на државном врху и у спољњој политици Русије према Западу.
Оно што је отпор српске Крајине био за распад Југославије може се поредити са покретом руске већине у Донбасу после укидања равноправновсти руског језика, убрзане нацификације, црквених и других и дискриминација у Украјини. Насилно и неканонско стварање државне цркве највише асоцира на сличан покушај у Црној Гори. Аналогија и преседана је превише и преблиски су да би се могли лако набројати.
Не смеју се занемарити ни историјске аналогије и подударности којих је превише да би били случајни и то још од 18. века, ако не и раније. Почев од самог имена Украјине као Бољшевичке антируске творевине која није била страна британској антируској опсесивној стратегији, још од Кримског рата па све до Бољшевичке револуције. Не заборављајући Лењиново учење да „угњетавачки народ мора бити непрекидно угњетаван”[8]. Као човек 19. века Лењин је био опседнут националним питањем и под утицајем германског антисловенског расизма. Заслепљен мржњом према Русима превиђао је да је у високом племству Руске империје Руса било испод 5%, док је Варјага на пример било преко 18%. Ниједан народ није нити може бити угњетавачки ако се има у виду марксистичка докса, него то може бити само доминантна класна категорија, што је и омогућило револуцију која је смишљено злоупотребљена против руског народа.
Да ли је могуће занемарити да је оружана побуна против кобне злоупотребе Украјине настала у њеном најнасељенијем и привредно најважнијем делу, у областима Доњецка и Луганска, оним истим које су још средином 18. века населили и Славено-Сербијом прозвали, основали и установили српски пукови из српске Крајине дошли да избегну развојачење и унијаћење, које је прославио Милош Црњански у његовим Сеобама.
Од српске крајине у Аустрији настају с почетка пограничне области у новоослобођеној Новој Русији. Ослобођена Кијевска или Мала Русија настаје спуштањем Русије ка топлим морима и повратком у своју хиљадугодишњу колевку. Српски Крајишници уносе на те просторе своје војничке и духовне традиције, као и исконски дух отпора туђинској доминацији. Чак и у траговима то духовно и војничко наслеђе било је услов за отпор насилном отуђењу од онога што је њихове претке и довело у њихову руску истоверну отаџбину. Да њихови потомци нису осам година пружали скупо плаћени крвави отпор инструменталном антируском нацизму, питање је да ли би могло доћи до коначног буђења Русије или би оно дошло прекасно. Граничне и пресудне улоге вековима су део српског историјског и духовног завета. Крст који је понет толико пута по највећу цену овога пута доноси највећи стратешки улог и преокрет европске и светске историје у последњих хиљаду година. Без те каписле искрсле на простору првих српских крајина Луганске и Бахмутске области, Русија би свој коначни отпор западу закаснила или започела без легитимитета исконског самоопредељења.
Све интензивнија динамика промена у међународним односима, опадање западне подршке и замор људског материјала воде ка исходишту сукоба и ратних дејстава. Као сразмерно краткотрајној и хетерогеној творевини Украјини осим безусловне капитулације преостају грађански рат или радикални заокрет против одговорних за кобни исход који се до пре 2-3 године лако могао избећи. Хетерогеност становништва и историјског наслеђа намеће могућност вишеструког исхода: источни и јужни, уз део северног појаса, или лева обала Дњепра уз јужни део до делте Дунава, могу се определити за мир уз подршку Руске федерације, по моделу Домбаског самоопредељења. Западни део са Галицијом може трајно гравитирати западу и опстати као засебна целина уз пограничне мање или веће уступке суседним земљама. Средишњи део са десном обалом Дњепра могао би постати жртва грађанског рата уколико не буде сагласја између великих сила за његов неутрални статус и трајну демилитаризацију. Напаћени и изманипулисани, историјски и језички, културно и верски, судбински па и политички блиски украјински народ потребно је подржати и помоћи за излазак из беспуће у коме се нашао као жртва комунистичког и западног нихилизма сведених у погубно прање мозга у стратегији мржње и непријатељства према једноверном и најсроднијем руском народу и држави.
(Илустрација Wikipedia)
[1] Jacque Sapir, La fin de l’Ordre occidental (Крај Западног поретка), Libres, Paris 2024.
[2] Georges-Henri Soutou, La grande rupture 1989-2024. De la chute du mur à la guerre d’Ukraine (Велики прелом 1989-2024. Од пада зида до Украјинског рата), Géopolitique, Paris 2024.
[3] Jacques Baud, Governing by Fake News. International Conflicts 30 years of intoxes used by Western Countries, Max Milo 2020.
[4] Прототип електронноІ версІІ нацЮналЬного атласу УкраІни
[5] Највише у Украјини (8-11), Казакстану, 4-5 милиона, итд. Гледано из тог угла, промена граница на уштрб Украјине било је само питање времена, које је убрзао западни савез.
[6] Dominique Pianelli, Chronique d’une métamorphose. V. L’Ukraine (1991-1993) (Хроника једне метаморфозе. V. Украјина 1991-1993), Revue d’études comparatives Est-Ouest, vol. 25, 1994, n°2. 161-171.
[7] V. Stavicki, ”Narkomafija – mit i realnost”, u: Tajne operacije ruskih specijalnih službi od IX do XXI veka, Paideia, Beograd 2001, 254-273 (Тайные операции российских спецслужб с IX по XXI век, Гелеос 1999).
[8] F. A. Ossendowski, Lenin, Poznan 1930, Ленин, Москва 2006.
