Велико сажимање се враћа као озбиљна могућност. Ова неизвесност и страствене расправе нису знак слабости, већ здраво срце научног процеса који нас гура ка дубљем разумевању. Док се научници споре због података, остаје нам питање које покреће човечанство од самог почетка.
Деценијама смо живели са једном космичком судбином: универзум се шири све брже и брже, осуђен на хладан и усамљен крај у далекој будућности. Звезде ће се угасити, галаксије ће се удаљити толико да ће постати невидљиве, а свемир ће постати вечна, празна тама. Ова прича, иако мрачна, деловала је као научна извесност – темељ модерне космологије изграђен на чврстим доказима. Међутим, недавни докази унели су пометњу у космолошке кругове и прете да сруше ту извесност. Нова, контроверзна сазнања сугеришу да дуго прихваћена теорија можда није тачна. Мистериозна сила која покреће ширење космоса, позната као тамна енергија, понаша се чудније него што је ико могао да замисли. Судбина универзума је поново постала отворено питање, а могући одговори би могли да преокрену све што знамо о простору и времену.
Прво изненађење: Мислили смо да универзум успорава, а он заправо убрзав. Дуго су астрономи веровали да се ширење универзума, које је започело Великим праском пре око 13,8 милијарди година, постепено успорава. Логика је била једноставна: сила гравитације би требало да делује као космичка кочница, привлачећи све галаксије и успоравајући њихово удаљавање. Све се променило 1998. године. Проучавајући изузетно сјајне експлозије звезда познатих као супернове, научници су открили нешто запањујуће. Уместо да успоравају, удаљене галаксије су заправо убрзавале своје бежање једна од друге. Да би објаснили ову неочекивану појаву, физичари су увели појам тамне енергије – невидљиве, одбојне силе која надвладава гравитацију и гура космос ка све бржем ширењу. Oва идеја је довела до шокантне теорије о крају познате као Велико цепање (Big Rip), према којој би се једног дана чак и сами атоми распали под утицајем незаустављивог убрзања.
Нови обрт: Тамна енергија можда није константна. Скоро четврт века тамна енергија је сматрана константном силом у ткиву свемира. Али у марту ове године појавила се прва пукотина у темељима те теорије. Стигла је са неочекиваним резултатима спектроскопског инструмента за тамну енергију (Desi), телескопа смештеног у пустињи Аризоне. Desi је направљен да мапира милионе галаксија са изузетном прецизношћу, а његови први подаци су наговестили нешто што се није уклапало у Стандардни модел. Подаци су указивали на то да се убрзање галаксија мењало током времена. Ово сугерише да тамна енергија није константна, што би представљало револуционарно откриће. Значај овога је огроман, као што објашњава професор Офер Лехав (Оfer Lehav) са Универзитета Колеџ у Лондону, који је део Desi пројекта: „Сада са овом променљивом тамном енергијом која расте, па опет опада, потребан нам је нови механизам. А ово би могло да уздрма целу физику”.
Највећи шок: Ширење се можда успорава. Ако су подаци са Desi и инструмента били прва пукотина у теорији, откриће које је уследило у новембру запретило је да сруши целу структуру. Тим научника са Јонсеи универзитета у Јужној Kореји, предвођен професором Јанг Вук Лијем (Yоung Wооk Lee), вратио се оригиналним подацима о суперновама. Међутим, они су унели једну кључну измену. Уместо да све супернове третирају као тела исте стандардне сјајности, они су кориговали њихову процењену светлост на основу старости галаксија у којима су се налазиле, полазећи од претпоставке да се карактеристике супернова могу суптилно разликовати у млађим и старијим галаксијама. Резултат ове прецизне корекције био је запањујући: не само да се тамна енергија мењала, већ је заправо слабила током времена. То значи да убрзање универзума успорава. Импликације су фундаменталне. „Ако тамна енергија није константна и слаби, то ће променити читаву парадигму модерне космологије”, објаснио је професор Ли, додајући још снажније: „Судбина универзума ће се променити.”
Уместо Великог цепања, можда нас чека Велико сажимање. Логична последица слабљења тамне енергије је потпуни преокрет у нашем виђењу космичке будућности. Ако одбојна сила која гура галаксије све даље и даље слаби, у једном тренутку би сила гравитације могла поново да преузме доминацију. Уместо да беже једна од друге, галаксије би могле почети да се привлаче. Ово отвара могућност за сценарио познат као Велико сажимање (Big Crunch), где би се сав материјал у универзуму на крају поново спојио у једну тачку, супротно од Великог праска. „Уместо да се заврши Великим цепањем, Велико сажимање је сада могућност”, каже професор Ли.
Његови налази су изазвали жестоку дебату. Многи водећи астрономи, попут професора Џорџа Ефстатиoуа (George Efstathiou) са Kембриџа, остају скептични. Међутим, професор Ли одлучно брани свој рад: „Наши подаци су засновани на 300 галаксија. Статистичка значајност је отприлике један према трилион шансе да је у питању случајност. Стога, чврсто верујем да је наше истраживање већ сада веома, веома значајно”. Подстакнути овом контроверзом, два друга тима су поново проценила податке о суперновама који су коришћени у Desi резултатима из марта. Иако су благо ублажили првобитне закључке, наговештаји да се тамна енергија мења „нису нестале”, чак ни након детаљне провере.
Закључак: Kосмичка дебата је тек почела. Након година релативне сигурности, наше разумевање коначне судбине универзума је поново у стању неизвесности. Идеја о хладном и празном крају замењена је жестоком дебатом у којој се Велико сажимање враћа као озбиљна могућност. Ова неизвесност и страствене расправе нису знак слабости, већ здраво срце научног процеса који нас гура ка дубљем разумевању. Док се научници споре због података, остаје нам питање које покреће човечанство од самог почетка. Kако каже професор Роберт Меси (Robert Маssеy), заменик директора Kраљевског астрономског друштва (RAS): „Ко не жели да разуме како ће се универзум завршити и како је почео?”. Потрага за тим одговором је можда највеличанственија авантура од свих.
(Астрономски магазин)
