У најдраматичнијим предвиђањима, при избацивању најтежих пакета плазме у чак 96% симулација планетарни џинови у Сунчевом систему на крају улазе у директне путање судара и потпуно уништавају једни друге или бивају заувек избачени. Тај космички распад не захтева стотине милијарди година, одвија се за мање од три од трансформације Сунца, а у најекстремнијим случајевима гравитациони хаос и уништење наступају у току саме фазе црвеног џина или у првих пар стотина милиона година након што звезда постане бели патуљак.
За око пет милијарди година Сунце ће исцрпети своје хидрогенско гориво у језгру и ући у фазу црвеног џина. У току ове драматичне трансформације ће се проширити на сто пута већу величину од данашње, гутајући Меркур, Венеру и највероватније Земљу. Деценијама су астрофизичари веровали да ће спољни део нашег комшилука – четворочлани гигантски квартет који чине Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун – проћи кроз ову звездану агонију без већих оштећења. Претпостављало се да би требало неоштћен да настави да кружи на безбедној удаљености стотинама милијарди година. Међутим, најновије компјутерске симулације, објављене у часопису Тhe Astrophyisical Journal Letters, најављују да периферију не очекује вечна тишина, већ потпуни хаос и суров међусобни окршај.
Научна предвиђања из 1998. полазила су од претпоставке да ће наша звезда гасећи се равномерно и постепено одбацивати своје спољашње слојеве. Према тој претпоставци, ширење звезде би мирно потиснуло орбите спољних планета на двоструко већу удаљеност. У таквом сценарију стабилност би пореметио једино пролазак неке одбегле звезде, што се дешава изузетно ретко – свега једном у милијарду милијарди година. Новија посматрања звездане еволуције, међутим, откривају знатно насилнија збивања. Сунце неће губити масу глатко, већ кроз драматичне, испрекидане ерупције плазме у виду гигантских облака и излива. Џим Фулер, професор теоријске астрофизике у Kалифорнијском институте за технологију и коаутор студије, описује: „То наликује на коронална избијања масе, само је кудикамо веће”.
Kључни научни преокрет догодио се када су астрономи уочили да бели патуљци у другим звезданим системима трпе неочекивано потискивање услед оваквих ерупција. Kада је Фулер поделио ова открића са својим колегом Kонстантином Батигином, професорм планетарних наука и водећим аутором студије, потоњи је схватио да тај механизам драматично мења судбину Сунчевог система. Сваки масивни облак плазме у једном смеру гура нашу звезду у супротном, по принципу трзаја ватреног оружја при испаљивању метка. Иако појединачни потисак помери звезду за неколико стопа у секунди, кумулативни учинак стотина таквих ерупција може променити брзину кретања Сунца за више стотина стопа у секунди.
Речена спознаја представља парадигматски скок у астрофизици. Моделовање губитка масе асиметричним трзајима помера астрофизику са традиционалног, предвидљивог и гладког модела на стохастички и хаотичан у којем досадашња гравитациона равнотежа престаје да важи. Батигин је спровео 672 сложене компјутерске симулације. Тестирана су три сценарија: равномерни губитак масе, избацивање облака плазме у току целе фазе црвеног џина и ерупције ограничене само на завршне фазе еволуције звезде. Док је сценарио равномерног губитка потврдио стара предвиђања о стабилности, друга два донела су застрашујуће резултате. Под дејством потисака умирућег Сунца некада стабилан систем претвара се у гравитациони флипер: планете почињу да делују једна на другу, мењају места, прелазе у изразито елиптичне орбите и неконтролисано укрштају своје путање.
У најдраматичнијим предвиђањима, при избацивању најтежих пакета плазме у чак 96% симулација планетарни џинови на крају улазе у директне путање судара и потпуно уништавају једни друге или бивају заувек избачени. Тај космички распад не захтева стотине милијарди година, одвија се за мање од три од трансформације Сунца, а у најекстремнијим случајевима гравитациони хаос и уништење наступају у току саме фазе црвеног џина или у првих пар стотина милиона година након што звезда постане бели патуљак.
Наведено откриће нема утицај само на разумевање далеке будућности нашег планетарног комшилука. Оно суштински мења начин како астрономи процењују егзопланетарне системе који круже око белих патуљака. Досадашња научна догма налагала је да су стабилни планетарни системи, налик нашем спољном, уобичајена појава око звезда у касним фазама еволуције. Нова истраживања показују да је таква стабилност у стварности изузетно ретка. Нејтан Kејб, независни научник са Универзитета у Оклахоми који није укључен у ово истраживање, наглашава важност оваквих налаза за модерну астрономију: „Резултати указују да су стабилни аналози спољног Сунчевог система око белих патуљака далеко мање вероватни него што се претпостављало. Уместо стабилних кружних орбита, планетарни системи којима доминирају планете са ексцентричним орбитама представљају космичку реалност”.
Описани налази директно утичу и на потрагу за настањивим световима око белих патуљака. Због динамичке нестабилности и тектонских поремећаја које узрокују звездани трзаји, вероватноћа да планете око зрелих звезда остану дугорочно стабилне и погодне за живот драстично је мања него што претпостављало. Нове симулације подсећају да је космички мир који узимамо здраво за готово привремена фаза у незаустављивој еволуцији свемира. Чак и најмасивнији и најмоћнији чувари Сунчевог система – Јупитер, Сатурн, Уран и Нептун – на крају ће пасти као жртве хаоса који узрокује сопствена умирућа звезда. Ако ни гиганти попут Јупитера нису вечни, шта то говори о природи стабилности у свемиру?
(Астрономски магазин)
