Подаци показују неочекиван парадокс: чак и најмања изгледају као што су била у првобитном стању. Анализа боја, која служи као показатељ састава површине, открила је да су сачувала историју својег постанка. Речена појава упућује на две могућности: или у удаљеном свемиру има знатно мање судара него што се претпостављало, или је површина ових планетезимала изненађујуће отпорна на ударе.
Истраживање најудаљенијих и најмрачнијих граница Сунчевог система достигло је нову прекретницу захваљујући подацима са два најмоћнија телескопа – Hubblе и Јames Webb (ЈWSТ). У два научна чланка управо објављена у часопису The Astronomical Journal научници су описали откриће 27 нових транснептунских објеката (ТNО). Поменута небеска тела представљају драгоцене својеврсне фосиле из времена настанка Сунчевог система. Kао остаци првобитних планетезимала који никада нису прерасли у планете, они нуде непосредан увид у хемијске и физичке услове који су владали у диску гаса и прашине пре више милијарди година. Сада се налазе у хладним подручјима иза Нептунове путање. Према подацима из новог проучавања, сви су мањи од 40 километара у пречнику, а најмањи достижу свега 10 километара.
Научници их деле у два кључна скупа на основу динамичког стања:
- Динамички хладни: Пореклом из Kајперовог појаса, крећу се по готово кружним орбитама у равни еклиптике. Будући да се нису значајно померали од својег настанка, представљају највернији запис ране историје Сунчевог система.
- Динамички топли: Првобитно су се уобличили између Урана и Нептуна. Због снажних гравитационих резонанци џиновских планета, избачени су у такозвани расути диск (Svatteres Disc), где сада заузимају издужене и нагнуте орбите.
Дејвид Трилинг са Универзитета Северна Аризона истиче најбитнију важност ових небеских тела наводећи да динамички топла задржавају потпис места на којем су постала, упркос томе што су наког тога испретурана и избачена из првобитног окружења. Једно од најзначајнијих научних изненађења произашло је из анализе њиховог састава и боје, коју је предводила Анастасија Морган са Универзитета Северна Аризона. Претходне теоријске замисли упућивале су да би мали морали бити подложни честим сударима и уситњавању. А то би нужно избацило унутрашње слојеве материје, чиме би се променио површински састав, а самим тим и боја у поређењу са онима већег пречника. Међутим, подаци показују неочекиван парадокс: чак и најмањи у изгледају као првобитном стању. Анализа боја, која служи као показатељ састава површине, открила је да су сачували историју својег постанка. Речена појава упућује на две могућности: или у удаљеном свемиру има знатно мање судара него што се претпостављало, или је површина ових планетезимала изненађујуће отпорна на ударе.
Откриће малих небеских тела милијардама километара удаљених од Земље представља изузетан изазов. Она су, наиме, невероватно бледа, с магнитудама сјаја које се крећу од 24,1 до 29,3. Да би се разумео овај сложени подухват, користи се поређење са уочавањем роја свитаца на Месецу виђених са Земље. Телескоп Јames Wеbb био је пресудан за прецизно одређивање величине, захваљујући својем инфрацрвеном сензору. Његова суштинска предност темељи се на физичким принципима светлости, У видљивој светлости сјај предмета зависи од његовог албеда (рефлективност). Сјајан може бити или веома велики, или мали али покривен ледом. У инфрацрвеној светлости сјај директно зависи од величине (топлотне емисије), што омогућује истраживачима да израчунају тачан пречник без нагађања о саставу површине.
Маријеле Едуардо са Универзитета Викторија анализирала је статистичку расподелу величина новооткривених небеских тела иза Нептуна, и то је довело до важних сазнања у вези с раним Сунчевим системом. Иако су хладан и топли скуп настали у различитим деловима протопланетарног диска – у драстично другачијим условима густине и температуре – процес формирања произвео је скоро идентичну дистрибуцију величина. То указује да је процес обликовања планетезимала био изненађујуће неосетљив на услове у диску. Посматрања су, такође, открила да постоји мањи број веома малих него што предвиђају постојеће претпоставке, а то поставља нове изазове за разумевање нарастања материје у раном систему.
Наведено опсежно проучавање потврђује да обједињавање осматрања два телескопа, Hubblе и Јаmes Wеbb, омогућује дубинско истраживање које је доскора било незамисливо. Препознавање 27 малих и бледих небеских тела на самом рубу таме даје одговоре о условима који су владали у раном Сунчевом систему, много пре него што су се џиновске планете стабилизовале на својим данашњим положајима.
(Астрономски магазин)
