Настала пре шест хиљада година, када је река Сава променила свој дотадашњи ток, свој први статус заштићеног подручја добила је давне 1874. године – само две године након проглашења првог националног парка на свету, Јелоустоун у Америци. Тако се, глобално гледано, сврстава међу резервате природе с најдужим стажом.
Нашу пловидбу катамараном прати крекет жаба. Са леве и десне стране шири се водено пространство испресецано локвањима и трском. На другој обали налази се улаз у шуму: на једној дрвеној плочи поред старог, напуклог стабла стоји натпис „Шума Дебела гора”. Овај призор вероватно је познат великом броју људи који су током претходних деценија, било самостално било на школским екскурзијама, посетили познати резерват природе смештен крај села Обреж и Kупиново – Обедска бара.
Међутим, ако тамо нисте били у последњих десетак година, можда би вас изненадила слика данашње Обедске баре. Полегло, осушено храстово стабло, врба која је залутала међу трском, или у сред зиме птица за коју бисте помислили да је требало да отпутује у јужније крајеве. „Све то показује како климатске промене неповољно утичу на влажна станишта”, каже водич, инжењерка шумарства Ивана Лозјанин из предузећа Војводинашуме које управља резерватом. Са њом и са њеном колегиницом Иваном Васић, самосталном стручном сарадницом за заштићена подручја, разговарала сам о негативним утицајима које трпи тамошња флора и фауна у контексту климатских промена – укључујући неке сасвим неочекиване.
Обедска бара својим несвакидашњим и комплексним екосистемом привлачи људе из различитих крајева Србије и света, а тамошње столетне шуме, меандри, депресије, баре, мочваре, влажне ливаде дом су бројним животињским врстама. Рај за птице насељавају и бројне врсте инсеката, сисара, водоземаца, риба, гмизаваца – а свакако даброви, куне и лисице. Заштитна зона простире се на око 20 хиљада хектара, док сам специјални резерват обухвата скоро 10.000 хектара.
Настала пре шест хиљада година, када је река Сава променила свој дотадашњи ток, Обедска бара је свој први статус заштићеног подручја добила давне 1874. године – само две године након проглашења првог националног парка на свету, Јелоустоун у Америци. Тако се, глобално гледано, сврстава међу резервате природе са најдужим стажом. Ипак, у савременом добу, заједно са остатком земље, подручје јужног Срема и општина Пећинци, којој припада Обедска бара, налазе се у врућој тачки климатских промена, где је пораст средње годишње температуре знатно виши у односу на глобални просек.
Али загревање не долази самостално, већ у пратњи са другим изазовима – на пример мањком падавина и сушом. Kатамараном стижемо до шуме храста на другој страни Обедске баре, а Лозјанин скреће пажњу да подигнем поглед: И заиста, изнад нас се надвијају храстови врхови који делују суво, изломљено, изморено. „Kада се деси неколико година без довољне количине воде, неке шумске врсте нађу се у незавидном положају и долази до њиховог физиолошког слабљења”, објашњава Ивана Васић. „Већ четврту годину заредом немамо нормалан урод жира код храста лужњака па и то можемо сматрати последицом климатских промена.”
„Вршне гране које се суше су заправо показатељ да је витални део стабла који проводи хранљиве материје већ посустао”, истиче Лозјанин. А такви храстови могу да се виде на Обедској бари… Нека стабла већ су настрадала и током наше шетње могли смо да видимо преко десетак дебала на земљи. Kако наводе моје саговорнице, сушење је нормална појава – али ово више нису само поједина стабла, већ је сушење примећено и на већим површинама.
(Wikipedia)
Према увидима наших саговорница, сушењу шума доприносе и ужарена лета, повлачење подземних вода, мањи број поплавних таласа на влажним стаништима и ширење штеточина попут гљива и инсеката. Док се бранимо од досадних јата комараца, Ивана Лозјанин наглашава да трупци нису уклоњени из шуме зато што их многе животиње попут инсеката, али и гљиве и лишајеви, користе за сакривање и размножавање. „Поврх тога, у складу са животом у природи, овде нисмо поставили корпе за отпадке”, констатује она. „Наш мото је: оставите природу какву сте затекли.”
Последице напада патогена могу се приметити и ван заштићеног подручја. Kако објашњавају саговорнице, ако сте некада ишли према Хрватској, ка граничном прелазу, могли сте да приметите да већ у јулу-августу храстове шуме добијају специфичну боју лишћа као да је већ нека позна јесен. Kако наводи Ивана Васић, у одређеним шумским комплексима на Обедској бари, али и у Горњем Подунављу, специјалним инструментима, тзв. пијезометрима, мери се ниво подземних вода на основу чега су дошли до закључка да долази до њиховог опадања: „Некада је подземна вода била доступна већ на четвртом метру, а сада је то спуштено за два-три метра па се подземна вода јавља тек на шест-седам метара дубине. То значи да се коренов систем већ налази у критичној зони када не може да дохвати потребну воду.”
Влажно станиште зависи од влаге – међутим, јасно је да је на Обедској бари све мање воде која долази како из атмосферских падавина, тако и из подземља. Није ништа боље ни када је реч о плављењу. „У прошлости се током године јављало и до седам поплавних таласа, а данас је то сведено на свега два-три, и то не у оном обиму на који смо навикли”, упозорава Васић. „У изостанку поплава и режима плављења који омогућавају да влажне ливаде буду то што јесу тј. да се природно одржавају, наступа сукцесија, интензивније и брже.” Сукцесија се дефинише као смењивање биолошких врста у станишту.
Упркос томе што се поплаве у ширем друштвеном контексту не схватају позитивно, оне су, према речима Иване Васић, важан природан феномен у поплавним пределима и од њих зависи опстанак станишта и врста (нпр. птица). „Мониторингом је утврђено да без поплава и великих поплавних таласа нема ни успешног гнежђења птица”, открива она. „Примера ради, у протекле четири године није било гнежђења птица, то јест њихових успешних колонија као раније.” Иако смо у школи учили да се птице селе на југ када код нас захладни, у међувремену је на нашим просторима толико отоплило да због благих зима, као и доступности хране, поједини примерци врста као што су сива, бела и жута рода чак зимују на Обедској бари.
(Војводинашуме)
Измењено лице
– Осушена храстова стабла: недостатак падавина доводи до сушења које се најпре може видети у крошњама са ретким лишћем;
– Недостатак подземних вода: некада су подземне воде, важне са коренове системе дрвећа, биле доступне већ на четири метра дубине, а сада се јављају тек на шестом или седмом метру;
– Птице селице које зимују: примерци птица као што су сиве, беле или жуте роде, услед благих зима уопште и не одлазе у топлије крајеве, већ остају на подручју баре;
– Све је мање поплава: некада се током година јављало и до седам поплавних таласа, који су важни за влажна станишта; данас је то сведено на свега два до три годишње;
– Осушена храстова стабла: недостатак падавина доводи до сушења које се најпре може видети у крошњама са ретким лишћем;
– Недостатак подземних вода: некада су подземне воде, важне са коренове системе дрвећа, биле доступне већ на четири метра дубине, а сада се јављају тек на шестом или седмом метру;
– Птице селице које зимују: примерци птица као што су сиве, беле или жуте роде, услед благих зима уопште и не одлазе у топлије крајеве, већ остају на подручју баре;
– Све је мање поплава: некада се током година јављало и до седам поплавних таласа, који су важни за влажна станишта; данас је то сведено на свега два до три годишње.
„У златно доба Обедска бара је бројила 15 хиљада парова птица, у највећој колонији у Потковици”, подсећа Лозјанин. „Временом је то пало на свега 120 парова и изгубили смо неколико врста.” Мада климатске промене нису једини узрок смањења птичје популације, оне су томе свакако допринеле. Према неким наводима, на светском нивоу, преко 80% подручја сличних Обедској бари већ је неповратно изгубљено током протекла три века. Kако овај резерват природе не би доживео исту суморну судбину, управљачи су одлучили да промене приступ – конзервацију су заменили активном заштитом и мерама за опоравак природе.
Увидевши потребу да се помогне природи која се налази у вишеструкој опасности, Војводинашуме заједно са другим организацијама спровеле су неколико пројеката. Један од њих је и волонтерски камп током којег се влажне ливаде на Обедској бари чисте од инвазивних и алохтних врста као што је жбуње и ниско дрвенасто растиње. „Kада врба и багремац никну на влажним ливадама, птице немају хранидбене базе где би могле да се крећу и лове”, објашњава Лозјанин. Захваљујући напорима волонтера на ревитализацији станишта, очишћено је 300 хектара влажних ливада – али још битније, након шездесет година, на Обедску бару вратио се црни ибис, необична птица дугог закривљеног кљуна и црног перја. Током обиласка Обедске баре птице су биле редак призор, пошто су се сакриле у шикарама, али смо све време чули њихову хорску песму.
„Да постоје поплаве, ова станишта би се донекле и сама одржавала, али смо ми сада дошли у ситуацију да је неопходан наш допринос као управљача, односно одржавање површина механичким путем – кошењем”, наводи Ивана Васић. И заиста, управо након повратка катамараном на полазну тачку – улаз у сам резерват, са нама се поздравља и Милан, још један од запослених у резервату, који каже да иде да коси. „Постоје, условно речено, јефтинија решења која такође примењујемо, а то је повратак традиционалним делатностима и облицима коришћења простора који нам могу помоћи у очувању одређених станишта”, наставља Васић. „Стога смо успоставили добру сарадњу са сточарима у више заштићених подручја, а међу њима и на Обедској бари.”
(Клима 101)
Према објашњењу наших саговорница, стока која се доводи на испашу има значајну улогу у чишћењу станишта од инвазивних и алохтних врста – односно врста које нису домаће на том станишту. „То су практично мере којима ми прибегавамо услед недостатка природних процеса тј. плављења”, додаје Васић. А природа и те како уме да узврати услугу. „Били смо сведоци оних великих поплава 2014. године”, присећа се наша саговорница. „Обедска бара се тада понашала као природни сунђер који је упио два милиона кубних метара воде и на тај начин заштитио више насеља низводно ка Београду. У супротном, можда би штета била још већа.”
Војводинашуме управљају заштићеним подручјима која заузимају површину већу од 70 хиљада хектара. Истичу се специјални резервати, међу које се, поред Обедске баре, сврставају Горње Подунавље, Kовиљско-петроварадински рит, Багремара и Делиблатска пешчара.
(Национална географија)
