Америка се поиграва и претвара америчко-иранско трвење у шири сукоб са већим бројем међународних играча.
Салман Рафи Шеик
Ако постоји неки универзални проблем са којим се треба колективно суочити, онда је то америчка хегемонија. Представљајући се у форми „екстремног унилатерализма”, америчка хегемонија је засигурно начинила више штете свету него што се то чак може замислити – од свргавања демократски изабраних влада, до инсталирања диктаторских режима и изазивања ратова у којима страдају десетине хиљада недужних цивила.
Актуелни амерички председник Доналд Трамп приказао је типични амерички „изузетни екстремизам” када је рекао да би могао окончати рат у Авганистану за десет дана и да би Авганистан могао бити „збрисан са лица Земље”. Да сад оставимо по страни то што се може написати небројено много књига о томе како чак ни употреба најразорнијег оружја не би била довољна да се Авганистанци потчине, мало ко доводи у питање то да је хегемонистички и унилатерални импулс и даље веома јак у Сједињеним Државама, премда тај импулс у последње време не успева да задовољи америчке интересе.
Америчка „црна рука” се поиграва и претвара америчко-иранско трвење у шири сукоб са већим бројем међународних играча. Да ли је онда чудно што и Русија и Кина остају непоколебљиве у својим настојањима да успоставе мултиполарни свет?
Иако, чак, ни хегемонистички статус није помогао Сједињеним Државама да остваре одлучујуће победе у ратовима, или да се суоче са озбиљним изазовима, остаје чињеница да опстанак ове такозване хегемонистичке позиције зависи од континуираног хаоса широм света, тј. од сукоба који распаљују и ослобађају све више хаоса и више ратова, пошто се ти ратови обично воде у областима где се налазе главни стратешки ривали Вашингтона.
Проблеми у Хонгконгу
Кинески министар спољних послова је недавно напоменуо да „црна рука” Запада ствара проблеме у Хонгконгу. Ирански министар спољних послова је такође у изјави на Министарском састанку Покрета несврстаних земаља у Каракасу, Венецуели, напоменуо да: „Нови талас америчког екстремног унилатералног авантуризма је најважнији изазов са којим се готово сви ми, на овај или онај начин, сада суочавамо… Он подрива владавину права на међународном нивоу и прети миру и стабилности у читавом свету на различите начине.”
Иранци с правом то говоре јер се они тренутно суочавају са америчком хегемонијом, са овим „изузетним, екстремистичким унилатерализмом” који жели да покрене нови рат у Персијском заливу. Сједињене Државе су то прво покушале да учине уплитањем Ирана у нападе на нафтне танкере који пролазе кроз Ормуски мореуз. Сада покушавају да изврше већи притисак стварајући сукоб између Велике Британије и Ирана.
Примера ради, недавна заплена иранског брода од стране британских власти у Гибралтарском мореузу указује на на то да су британске и гибралтарске власти поступале на основу „обавештајних података” које су им пружиле Сједињене Државе. Иако они нису поменули ниједну конкретну државу нити су навели извор информација, јасно је да ни британске ни гибралтарске власти нису желеле да открију те информације.
Танкер с нафтом у Ормуском мореузу
Би-Би-Си је известио да су „обавештајни подаци стигли из Сједињених Држава”. Вршилац дужности шпанског министра спољних послова Жозеп Борел је четвртог јула изјавио да је британска заплена брода уследила након „захтева који су Сједињене Државе испоставиле Великој Британији”. Ројтерс је 19. јула известио да су „дипломатски извори рекли да су Сједињене Државе затражиле од Велике Британије да заплени брод”.
Дисциплиновање Британије
Даља истрага поводом заплене брода је открила да док је Поморска управа Панаме (АМП) избрисала 59 бродова повезаних са Ираном из свог регистра, Стејт дипартмент је у фебруару објавио да је заробљенi ирански брод „Грејс 1” и даље вијорио панамску заставу када је започео своје путовање у мају. Ирански брод је избрисан из регистра тек након што је отпочео своје путовање, чиме је остао рањив на потенцијалну заплену. То што се заплена свакако догодила упркос томе што је ирански брод био изван територијалних вода британског Гибралтара показује да је од самог почетка постојала намера да се зароби брод и изазове криза између Ирана и Велике Британије, а све како би Сједињене Државе придобиле британску подршку због „претећег понашања” Ирана.
Оно што је веома важно, панамски Савет за националну безбедност је такође издао саопштење против Техерана, тврдећи да је дотични танкер „могао да учествује у финансирању тероризма и подржавању активности дестабилизације неких режима предвођених од стране терористичких група”.
Иако ове тврдње немају никаквог основа и никада нису пружени докази који би их подржали, укључивање у смислену дискусију, ипак, није била сврха ове провокације. Сврха је била да се створи ситуација у којој би Иранци били притерани уза зид и приморани да предузму акције одмазде. Преостали део приче тиче се иранске заплене британског брода.
Тако стварајући кризу Сједињене Државе свог партнера Велику Британију наводе ка рату са Ираном, што су потенцијални кораци ка стварању хаоса и одржању хегемоније. Да Сједињене Државе нису „саветовале” Британцима да заплене ирански брод, Лондон то вероватно никада не би учинио. Слично томе, да Сједињене Државе нису „саветовале” панамским властима да из регистра избришу ирански брод, овај инцидент се никада не би догодио.
Америчка „црна рука” се поиграва и претвара америчко-иранско трвење у шири сукоб са већим бројем међународних играча. Да ли је онда чудно што и Русија и Кина остају непоколебљиве у својим настојањима да успоставе мултиполарни свет?
(Нови Стандард)
