БЕСКОНАЧНО ГРАНАЊЕ

Једна од најпопуларнијих тема у астрофизици јесте паралелни универзум. Одувек омиљена међу писцима научне фантастике и филмским редитељима, она и те како голица људску машту. Постоје три основна математичка модела мултиверзума: универзуми у мехурићима, мембране и екстра димензије и теорија многих светова.

„Погледај горе, према звездама, а не доле,
у стопала. Покушај да разумеш
у шта гледаш и запитај се шта
чини универзум могућим. Буди радознао.”
Стивен Хокинг

Често се човек изгуби у животу на Земљи због својих обавеза, проблема и жеља. Ретко када застане, заборави на све, подигне главу и диви се грандиозности наше видљивог дела ноћног неба. Разбијањем умних окова, ослобађамо се заробљености на нашој планети.

Стичемо моћ да разматрамо бесконачне могућности величанственог универзума и дивимо се природним делима. Најлепше призоре већ 27 година добијамо са Хабловог свемирског телескопа, који је лансиран 1990, а оспособљен три године касније. Већ тада су људи могли да се увере у лепоте које нам свакодневно пружа природа.

Пошто смо, бар у мислима, напустили Земљу, време је да погледамо највећу планету у Сунчевом систему – Јупитер. Он је толико велики да Земља изгледа безначајно у поређењу са његовим масивним шарама које обликују олује. Има чак 67 природних сателита и краљ је свих планета. Од планете Земље је већи око 11 пута, а својим масивним телом и гравитацијом, чини и заштиту од разних ледених крхотина које лутају унаоколо.

Посматрање нас води до саме ивице Соларног система, бивше планете Плутона. Овај патуљак је удаљен од Земље 7,5 милијарди километара и, упркос томе, летелица „Нови хоризонт” (New Horizon) нам је 2015. послала јасне и оштре слике. Даљи пут од ове превалили су само летелице из друге половине 20. века –  „Војаџер 1” (Voyager 1) и „Војаџер 2” (Voyager 2). Прва се отиснула у међузвездана пространства.

Ван тога се налази велико подручје
које још не можемо да видимо због
рапидне инфлације, започете „Великим
праском” пре 13,8 милијарди година.

Даље од овога ништа што је човек направио није стигло и, због немилосрдних природних закона, питање је када ће. Али човек може да замишља и да се пита. Када имате увид у величину Сунчевог система, спремни сте да га умањујете у односу на Млечни пут, затим на групу галаксија и коначно на сам универзум. У једној галаксији има милијарди и милијарди звезда, а у универзуму милијарди галаксија. У једну руку величанствено, у другу застрашујуће. Намећу се многа питања на које желимо одговор, а можда га никада нећемо добити.

Следи једна од најпопуларнијих тема у астрофизици – паралелни универзум. Одувек омиљена међу писцима научне фантастике и филмским редитељима, она и те како голица људску машту. Када се помиње свемир, мисли се на видљиви, на део из којег су фотони имали довољно времена да до нас стигну. Ван тога се налази велико подручје које још не можемо да видимо због рапидне инфлације, започете „Великим праском” (Big Bang) пре, приближно, 13,8 милијарди година.

Сам свемир се шири брже од светлости, иако ништа у свемиру што садржи информације не може да пробије ту чрвсто зацементирану константу, али то је прича за други пут. Пошто ми имамо видљиви део свемира из наше перспективе, тако би друго живо биће на планети у другој галаксији имало мало другачији део видљивог свемира, у зависности где се само налази. Тако долазимо до појма – мултиверзум.

Постоје три основна математичка модела мултиверзума: универзуми у мехурићима, мембране и екстра димензије и теорија многих светова.

1) Универзуми у мехурићима
Ми морамо постојати у универзуму
где је могуће да сва неопходна
материја постоји да бисмо, у крајњем
случају, и ми сами постојали.

Ова претпоставка полази се од тога да, можда, постоје делови универзума које никада нећемо видети или да се налазе у „црним рупама”, што такође значи да их никада нећемо опазит. Ово је покушај да се објасни зашто наш универзум може тако добро да ствара тела као што су планете, звезде и слично.

Питање од којег се креће јесте могућност да други универзуми имају нешто другачије законе физике, што може бити кобно за живот какав познајемо. Например, ако је јака нуклеарна сила слабија и не може да задржи језгро атома на окупу, ништа не би могло да опстане. Тако да ми морамо постојати у универзуму где је могуће да сва неопходна материја постоји да бисмо, у крајњем случају, и ми сами постојали.

2) Мембране и екстра димензије
Најлакше је тако нешто замислити
као странице у новинама. Свака за себе,
оне изгледају дводимензионално у
нашем тродимензионалном простору.

Када се помену екстра димензије, обично је прва помисао теорија струна. Због немогућности добијања тачних математичких вредности, научници који раде на теорији струне су представили идеју о екстра димензијама. Идеја је да ми наш универзум гледамо кроз три просторне димензије, али да постоје додатне димензије где се налазе и други универзуми. Тачније, девет просторних и једна временска. Тако би се добио простор за друге универзуме.

Најлакше је тако нешто замислити као странице у новинама. Свака за себе, оне изгледају дводимензионално у нашем тродимензионалном простору. Екстра димензије, у теорији струне, углавном представљају рушење линераног гледања на време и излазак из тог једносмерног правца.

Замислите да сте у могућности да изађете из наше три просторне и једне временске димензије и сагледате временску линију догађаја у прошлости и будућности, а после и прелазите из једног временског интервала у други итд. Теорија струна је тренутно најистраживанија у овој области.

3) Теорија многих светова

Теорија која је потекла из неумољиве квантне механике и немогућности да се разуме колапс таласне функције честица, има за циљ да објасни различите вероватноће које се срећу на квантном нивоу. Замисао је да се сваки могући догађај десио и да их има бесконачно много.

Као када имамо стабло које желимо да разграничимо помоћу гранчица. Проблем је што смо ми заробљени у једном временском интервалу и искушавамо само догађаје који су пред нама, односно доживљавамо време линеарно.

Наравно, ове теорије за сада немају експерименталне доказе, али се не може рећи да их је немогуће тестирати. Рецимо, уколико постоје универзуми у мехурићима и ако се наш сударио са другим, то би вероватно оставило трагове у космичком позадинском зрачењу. Тако и за теорију многих светова, научници све боље контролишу и манипулишу квантним системима у лабораторијама тако да није искључено да добијемо тестирање ове теорије у неко догледно време.

Нове могућности
Једна од могућности, представљена
од стране научника са Дарам универзтета,
јесте да је се наш универзум на самом
почетку сударио с другим универзумом.

Објављене су студије британских астронома који испитивају „хладно место” – невероватно хладно подручје универзума које је посматрано преко космчког позадинског зрачења. Овај део универзума је знатно хладнији него други делови и постоји велико одступање. Простири се око 1,8 милијарди светлосних година и не уклапа се у стандардне моделе. Једно од објашњења, свакако и најдосадније, било је да такво место уопште не постоји, већ је само илузија због експанзије универзума и да у тим деловима настају рупе између самих галаксија.

Међутим, студија објављена у „Ројал астрономикал сосајетију” (Royal Astronomical Society) говори да ово објашњење није претерано валидно и да се ту налазе збијене групе галаксија. Због тога су потребни и други одговори. Једна од могућности, представљена од стране научника са Дарам универзтета, јесте да је се наш универзум на самом почетку сударио с другим универзумом. Таква енергија би створила „хладно место”.

Иако је ово веома веома узбудљива вест, треба бити опрезан и сачекати нове информације у вези са уклапањем овог открића у Стандардни модел. Међутим, здраво је пустити машти на вољу с времена на време.

За крај, нешто што покреће многе људе да решавају тајне природе: „Универзум нема дужност да има смисла”. (Нил Деграс Тајсон)

Подигните главу и покушајте да разумете бесконачну уметност природе, чији смо бесконачно сићућни делић. Наша врста је и даље ту, зато што је била радознала.