U priči prilikom puštanja u pogon najnovije kibernetičke mašine koji je sadržala znanje milijardi naseljenih planeta, na pitanje „Postoji li Bog?”, mašina odgovara: „Da, sada postoji Bog!”, i zauvek blokira pristup biološkim bićima svojim resursima. Iskreno rečeno, zapravo sam postavio pitanje da potvrdim svoja očekivanja, što je njegov odgovor u potpunosti ispunio.
Ladislav Babić
Pitanje postojanja Boga fascinira ljudski rod već hiljadama godina, a odgovori se istorijski prilagođavaju u rasponu od totemizam do monoteizma, što bi kao trebalo biti napredak u njegovoj spoznaji. Spoznaji nečega što je ljudski um zamislio, pa sad u stilu da „besposlen pop i jariće krsti”, razbija glavu o svojoj umotvorini. Baš kao što kaže Mauro Biljino, italijanski esejista, istraživač povesti religija i prevodilac sa starog hebrejskog, u knjizi „Biblija nije sveta knjiga”:„Teologija je naime posebna misaona forma – stvara ideju Boga, određuje mu moguće atribute i onda provodi vekove diskutujući o onome što je ona sama zadala. Ona je u osnovi autoreferencijalna: budući da nema na raspolaganju konkretan predmet studija jer Bog to ne može biti, ne čini drugo nego da proučava samu sebe i ono što sama razrađuje.”
A lepo potvrđuje poznati, pokojni jugoslovenski ekonomist< Branko Horvat:„Za mene je religija nešto irelevantno. Naučni radnik služi se dokazima – logičkim dokazima. Ako nešto ne možete dokazati, onda u to ili verujete (to je onda vera ili ateizam) ili je to za vas nevažno, nekakv folklor, ili poezija. Naučniku je najbliži filozof Vitgenštajn, koji je sve iskaze podelio na one sa smislom i one bez smisla” („Globus”, 26.1.2001).
Stoga je prava sramota za sva društva, sve države sveta i celokupnu naučnu zajednicu, što njeno proučavanje legalizuje kao sastavni deo programa univerziteta, bez obzira koju veroispoviest terminom teologija obuhvatili.U poslijednje veeme svi nešto čavrljaju sa navodnom „veštačkom inteligencijom”(ChatGPT, uslovno nazivanom AI), pa rekoh – da joj i ja postavim jedno jednostavno pitanje: „Postoji li Bog?” Evo njenog odgovora: „Pitanje postojanja Boga je filozofsko i teološko pitanje koje je dugo vremena intrigiralo ljude širom sveta. Odgovor na to pitanje zavisi od individualnih uverenja, vera i filozofskih pogleda svake osobe.
Neki ljudi veruju u postojanje Boga ili bogova na temelju svoje religijske vere i iskustva. Verske tradicije širom sveta imaju svoje koncepte i predstave o Bogu ili bogovima i veruju u njihovu prisutnost i delovanje u svetu.S druge strane, postoje ateisti koji ne veruju u postojanje Boga. Njihovi argumenti se temelje na logici, nauci i odsustvu uverljivih dokaza za postojanje bilo kakvog nadprirodnog bića.Važno je napomenuti da pitanje postojanja Boga spada u područje vere i ličnog uverenja. Nijedan naučni ili filozofski argument ne može pružiti definitivan dokaz za ili protiv postojanja Boga. Svaka osoba mora samostalno istraživati, razmišljati i donositi vlastite zaključke o tom pitanju.”
Na pitanje me podstakla kratka naučnofanstastična priča Fredrika Brauna iz 1954. godine „Odgovor”, što samo ukazuje da strahovi od veštačke inteligencije nisu novog datuma. U priči prilikom puštanja u pogon najnovije kibernetičke mašine koji je sadržala znanje milijardi naseljenih planeta, na pitanje „Postoji li Bog?”, mašina odgovara: „Da, sada postoji Bog!”, i zauvek blokira pristup biološkim bićima svojim resursima. Iskreno rečeno, zapravo sam postavio pitanje da potvrdim svoja očekivanja, što je njegov odgovor u potpunosti ispunio. Njime mogu biti zadovoljni svi koji se zadovoljavaju, šahovskim rečnikom rečeno – remijem, odnosno sažetkom:„Nijedan naučni ili filozofski argument ne može pružiti definitivan dokaz za ili protiv postojanja Boga. Svaka osoba mora samostalno istraživati, razmišljati i donositi vlastite zaključke o tom pitanju.”
(Pixabay)
Ništa drugo se ni nije moglo očekivati od mašine koja svoje odgovore formira pročešljavajući mirijade stranica vekovnih ljudskih razmatranja na temu postojanja Boga. Odgovor savršeno tolerantan spram pristalica i protivnika egzistencije božanstva, samo… Pitanje postojanja Boga nije pitanje tolerancije, već pitanje istine, do koje je prema „mišljenju” mašine nemoguće doći. Akoje tako, onda je pak njegova spoznajna vrednost naprosto ništavna! Da ne spominjem izjednačavanje ličnog stava prema tom problemu s onim kojeg pokušava formulisati nauka. Lični stav, kao odgovor pojedinaca na postavljeno pitanje, jeste samo to – pojedinačni, a može ih biti upravo toliko koliko ljudi živi na planeti.
Naučni odgovor nikada nije lični odgovor pojedinca, već on proizlazi iz hiljadugodišnjeg iskustva cele ljudske vrste! Dakle, kao takav, on je nužno obavezan za svako ljudsko biće, ma ga ono intimno i ne prihvatalo, što u načelu baš ništa ne znači. Prepun autobus ateista i teista, kad se zanosi na krivini prisiljava svakoga da praktično – ma i protivno vlastitim uverenjima – prizna zakon inercije, čvrsto se hvatajući za rukohvate ili padajući ka spoljnoj strani zavoja, i tu nema izuzetaka!
Lični stav se vrednosno ne može izjednačiti s naučnom istinom, jer potonja sve prisiljava prilagođavanju svakodnevnom iskustvu, za razliku od ličnih mišljenja koja ne obavezuju nikoga sem svojih zastupnika. Kao što većina ljudi ne shvata da istorija nije povest njihove porodice, u kojoj one učestvuju ali njihova tumačenja nimalo ne menjaju istinu o globalnim zbivanjima (kao što vladanje pojedinačnih atoma u gasu ne menja njegovu makroskopsku karakteristiku), tako ni pojedinačna stanovišta ili iskustva o postojanju Boga nisu nikakav dokaz njegovog postojanja, odnosno nepostojanja.
Nauka, pak, zahteva ponovljivost svojih odgovora, i mogućnost njihove objektivne provere. 1+1=2 za sve moguće svemirske civilizacije, ma kako napredne bile i ma kojim jezikom izražavale tu činjenicu, ali iz ničega ne proizlazi da one moraju poznavati i baratati pojmom Boga. Logički, uvek prvo mora postojati afirmativna tvrdnja koja definiše pojmove i njihovo navodno postojanje, da bi se tek potom oni mogli negirati ili dokazivati. U suprotnom je to nemoguće, jer ni ne znate šta biste poricali, odnosno dokazivali. Dakle, sasvim je jasno na kome leži teret dokazivanja. U tom smislu je jasno da nenaučni stavovi potiču iz pradavnih vremena; ne stoga što bi bili istiniti, već zato što im je koren u neznanju, ma kako ga tokom hiljadugodišta nastojali sofisticirano ukrasiti kojekakvim verbalnim, metaforičkim uresima.
Nauka je sama po sebi projekat celog čovečanstva, dok se ta – navodno subjektivna – uverenja u postojanje Boga nastoje nasilno objektivizovati objedinjavanjem u religiju, preko koje se žele naturiti celom čovječanstvu. Nauka se ne nameće, ona nužno – sledom objektivnih, realnih okolnosti – živi, bili vi ili ne bili vernik, dok se Bog (bogovi) medijski natura preko religija raznoraznih vrsta, u koje se udružuju pojedinci s navodno samo ličnim stavovima. Zašto ih potom ne zadrže samo za sebe, već ih nastoje nametnuti celoj vrsti? Nemaju naučnici različito mišljenje o prirodnim zakonima, za razliku od religija svih fela i njihovih adepata, koji svaki na svoj način (izazivajući i krvave sukobe) to čine sa shvatanjima Boga (bogova) u koga(je) veruju. Beskrajno ponavljam da evolucija ne zahvata u podjednakoj meri cielu vrstu (ma koja ona bila), što je najvidljivije po fizičkoj raznolikosti njenih članova, ali se ljudski rod opire shvaćanju kako nema nijednog razloga da se to ne odnosi i na psihu, odnosno njenog nosioca – mozak!
S tog stanovišta pozitivna je činjenica da jedinke (iz)umiru, a održavaju se (dugoročno gledano) samo pozitivne ideje najrazvijenijih članova kolektiva. Svi smo mi različita i unikatna stvorenja, raznoraznih psihičkih i fizičkih odlika, stoga ovo nije nikakav pamflet protiv tolerancije različitosti, ali treba shvatiti da su tolerancija i istina dve različite stvari, upravo kao naučno uverenje i vera. Toleranciji sam čovek postavlja granice, dok on to ne može učiniti sa istinom. Ona naprosto jeste kakva jeste, i nikakva drukčija ne može biti. Ono što ćete nazivati individualnom, ličnom istinom (bez obzira kako je imenovali), tek je vaša subjektivna interpretacija sveta u kojem živite, „istina”koja vas moguće ispunjava, koju želite podeliti (a moguće i naturiti) s drugima, ali ih ona na ništa ne obavezuje – ni više ili manje od toga. Neki će, moguće, lakše shvati razliku između istine i njene interpretacije (koja više ne mora biti istinita!) iz sledeće priče.
Interpretacija
Crep se, skoro bismo rekli, klatio na rubu krova već mesecima, valjda očekujući jači vetar da prekine njegovu dilemu – ostati u blizini mjesta gđe su ga majstori postavili, ili izvršiti „suicid” strovaljivanjem s vrha trospratnice. Nije da ga stanari nisu primetili, upozoravali jedni druge i vlastitu decu da paze prolazeći mimo zgrade od sto i više leta, koje je neodlučni crep bio tek indikator ozbiljnijih boljki, a i ne jedan sused zapazio je njegovu dilemu, no niko ništa nije preduzimao.
Gospodin M, postariji umirovljenik što je muku mučio sa svojim srcem – gutajući propisane tablete, usput se uzdajući u savete alternativaca, čovek s trostrukim bajpasom na reaktoru koji ga je još pokretao, sasvim je slučajno prolazio kvartom, mimo rečene višespratnice, misleći misli o vlastitoj oronulosti, a ponajmanje ga je zanimala trošnost građevine pored koje je išao svojim putem.
Desilo se, nekako u taj čas, da je jači nalet vetra prekinuo dilemu crepa, koji se – ne videvši ništa što bi ga zadržavalo na mestu gde je boravio decenijama – bacio s krova u zapeći bezdan pod njim. S visine od dvadesetak metara susret sa tlom obećao mu se za oko dve sekunde, kad će prestati biti što jeste, pretvorivši se u hrpu krhotina.
Sticajem okolnosti, gospodin M se našao na putanji „samoubice”, i –ne sluteći šta se dešava iznad njegove glave – delić sekunde pre no je crijep dosegnuo, ne tlo već njegovu glavu, doživeo smrtonosni srčani udar, što je crep samo potvrdio silinom udara u starčevu glavu.
Prolaznici su brzo dotrčali do nesrećnika raspolućene lobanje, uključujući i stanare rečene zgrade, pozvana je hitna pomoć, ali sve bejaše prekasno. Uzrok smrti bio im je jasan. Sledeće jutro novine su objavile noticu o slučajnoj nesreći usled koje je poginuo prolaznik – zarad pada crepa na njegovu glavu.Slučajnoj? Nesreći? Pada crepa? Niko nije propitivao sled događaja koji je doveo do čovekove pogibije, samo su stanari zgrade odahnuli što više ne moraju paziti pogledajući u krov pri svakom izlasku i ulasku u zgradu, i upozoravati decu na opasnost koja vreba odozgo.
Tek se jedan penzionisani istoričar, koji je preostalo mu vreme kratio proučavanjem uzroka velikih povesnih zbivanja, doznavši za smrt svog suseda s kojim je često u parku igrao šah, nakratko – pre no je nastavio baviti se svojom zanimacijom – zamislio nad uzrocima prijateljeve pogibije. Nesavesni stanari? Crep „samoubica”? Nalet vetra? Smrtonosni infarkt? A potom je nastavio proučavanja uzročnika ratova, revolucija, kontrarevolucija i državnih udara, tragajući za istinom koju je naumio pronaći.
Eto, toliko, uz konstatciju da je takozvana veštačka inteligencija (AI) u svakom trenutku upravo onoliko inteligentna koliko i njen tvorac, pa i nije problem u njoj nego u tvorcu. Ali ne u onom metafizičkom, nepostojećem!
(Ilustracija Pixabay)
(Pulse)
