У причи приликом пуштања у погон најновије кибернетичке машине који је садржала знање милијарди насељених планета, на питање „Постоји ли Бог?”, машина одговара: „Да, сада постоји Бог!”, и заувек блокира приступ биолошким бићима својим ресурсима. Искрено речено, заправо сам поставио питање да потврдим своја очекивања, што је његов одговор у потпуности испунио.
Ладислав Бабић
Питање постојања Бога фасцинира људски род већ хиљадама година, а одговори се историјски прилагођавају у распону од тотемизам до монотеизма, што би као требало бити напредак у његовој спознаји. Спознаји нечега што је људски ум замислио, па сад у стилу да „беспослен поп и јариће крсти”, разбија главу о својој умотворини. Баш као што каже Мауро Биљино, италијански есејиста, истраживач повести религија и преводилац са старог хебрејског, у књизи „Библија није света књига”: „Теологија је наиме посебна мисаона форма – ствара идеју Бога, одређује му могуће атрибуте и онда проводи векове дискутујући о ономе што је она сама задала. Она је у основи аутореференцијална: будући да нема на располагању конкретан предмет студија јер Бог то не може бити, не чини друго него да проучава саму себе и оно што сама разрађује.”
А лепо потврђује познати, покојни југословенски економист< Бранко Хорват: „За мене је религија нешто ирелевантно. Научни радник служи се доказима – логичким доказима. Ако нешто не можете доказати, онда у то или верујете (то је онда вера или атеизам) или је то за вас неважно, некакв фолклор, или поезија. Научнику је најближи филозоф Витгенштајн, који је све исказе поделио на оне са смислом и оне без смисла” („Глобус”, 26.1.2001).
Стога је права срамота за сва друштва, све државе света и целокупну научну заједницу, што њено проучавање легализује као саставни део програма универзитета, без обзира коју вероисповиест термином теологија обухватили. У послиједње вееме сви нешто чаврљају са наводном „вештачком интелигенцијом” (ChatGPT, условно називаном AI), па рекох – да јој и ја поставим једно једноставно питање: „Постоји ли Бог?” Ево њеног одговора: „Питање постојања Бога је филозофско и теолошко питање које је дуго времена интригирало људе широм света. Одговор на то питање зависи од индивидуалних уверења, вера и филозофских погледа сваке особе.
Неки људи верују у постојање Бога или богова на темељу своје религијске вере и искуства. Верске традиције широм света имају своје концепте и представе о Богу или боговима и верују у њихову присутност и деловање у свету. С друге стране, постоје атеисти који не верују у постојање Бога. Њихови аргументи се темеље на логици, науци и одсуству уверљивих доказа за постојање било каквог надприродног бића. Важно је напоменути да питање постојања Бога спада у подручје вере и личног уверења. Ниједан научни или филозофски аргумент не може пружити дефинитиван доказ за или против постојања Бога. Свака особа мора самостално истраживати, размишљати и доносити властите закључке о том питању.”
На питање ме подстакла кратка научнофанстастична прича Фредрика Брауна из 1954. године „Одговор”, што само указује да страхови од вештачке интелигенције нису новог датума. У причи приликом пуштања у погон најновије кибернетичке машине који је садржала знање милијарди насељених планета, на питање „Постоји ли Бог?”, машина одговара: „Да, сада постоји Бог!”, и заувек блокира приступ биолошким бићима својим ресурсима. Искрено речено, заправо сам поставио питање да потврдим своја очекивања, што је његов одговор у потпуности испунио. Њиме могу бити задовољни сви који се задовољавају, шаховским речником речено – ремијем, односно сажетком: „Ниједан научни или филозофски аргумент не може пружити дефинитиван доказ за или против постојања Бога. Свака особа мора самостално истраживати, размишљати и доносити властите закључке о том питању.”
(Pixabay)
Ништа друго се ни није могло очекивати од машине која своје одговоре формира прочешљавајући миријaде страница вековних људских разматрања на тему постојања Бога. Одговор савршено толерантан спрам присталица и противника егзистенције божанства, само… Питање пoстојањa Бога није питање толеранције, већ питање истине, до које је према „мишљењу” машине немогуће доћи. Ако је тако, онда је пак његова спознајна вредност напросто ништавна! Да не спомињем изједначавање личног става према том проблему с оним којег покушава формулисати наука. Лични став, као одговор појединаца на постављено питање, јесте само то – појединачни, а може их бити управо толико колико људи живи на планети.
Научни одговор никада није лични одговор појединца, већ он произлази из хиљадугодишњег искуства целе људске врсте! Дакле, као такав, он је нужно обавезан за свако људско биће, ма га оно интимно и не прихватало, што у начелу баш ништа не значи. Препун аутобус атеиста и теиста, кад се заноси на кривини присиљава свакога да практично – ма и противно властитим уверењима – призна закон инерције, чврсто се хватајући за рукохвате или падајући ка спољној страни завоја, и ту нема изузетака!
Лични став се вредносно не може изједначити с научном истином, јер потоња све присиљава прилагођавању свакодневном искуству, за разлику од личних мишљења која не обавезују никога сем својих заступника. Kао што већина људи не схвата да историја није повест њихове породице, у којој оне учествују али њихова тумачења нимало не мењају истину о глобалним збивањима (као што владање појединачних атома у гасу не мења његову макроскопску карактеристику), тако ни појединачна становишта или искуства о постојању Бога нису никакав доказ његовог постојања, односно непостојања.
Наука, пак, захтева поновљивост својих одговора, и могућност њихове објективне провере. 1+1=2 за све могуће свемирске цивилизације, ма како напредне биле и ма којим језиком изражавале ту чињеницу, али из ничега не произлази да оне морају познавати и баратати појмом Бога. Логички, увек прво мора постојати афирмативна тврдња која дефинише појмове и њихово наводно постојање, да би се тек потом они могли негирати или доказивати. У супротном је то немогуће, јер ни не знате шта бисте порицали, односно доказивали. Дакле, сасвим је јасно на коме лежи терет доказивања. У том смислу је јасно да ненаучни ставови потичу из прадавних времена; не стога што би били истинити, већ зато што им је корен у незнању, ма како га током хиљадугодишта настојали софистицирано украсити којекаквим вербалним, метафоричким уресима.
Наука је сама по себи пројекат целог човечанства, док се та – наводно субјективна – уверења у постојање Бога настоје насилно објективизовати обједињавањем у религију, преко које се желе натурити целом човјечанству. Наука се не намеће, она нужно – следом објективних, реалних околности – живи, били ви или не били верник, док се Бог (богови) медијски натура преко религија разноразних врста, у које се удружују појединци с наводно само личним ставовима. Зашто их потом не задрже само за себе, већ их настоје наметнути целој врсти? Немају научници различито мишљење о природним законима, за разлику од религија свих фела и њихових адепата, који сваки на свој начин (изазивајући и крваве сукобе) то чине са схватањима Бога (богова) у кога(је) верују. Бескрајно понављам да еволуција не захвата у подједнакој мери циелу врсту (ма која она била), што је највидљивије по физичкој разноликости њених чланова, али се људски род опире схваћању како нема ниједног разлога да се то не односи и на психу, односно њеног носиоца – мозак!
С тог становишта позитивна је чињеница да јединке (из)умиру, а одржавају се (дугорочно гледано) само позитивне идеје најразвијенијих чланова колектива. Сви смо ми различита и уникатна створења, разноразних психичких и физичких одлика, стога ово није никакав памфлет против толеранције различитости, али треба схватити да су толеранција и истина две различите ствари, управо као научно уверење и вера. Толеранцији сам човек поставља границе, док он то не може учинити са истином. Она напросто јесте каква јесте, и никаква друкчија не може бити. Оно што ћете називати индивидуалном, личном истином (без обзира како је именовали), тек је ваша субјективна интерпретација света у којем живите, „истина” која вас могуће испуњава, коју желите поделити (а могуће и натурити) с другима, али их она на ништа не обавезује – ни више или мање од тога. Неки ће, могуће, лакше схвати разлику између истине и њене интерпретације (која више не мора бити истинита!) из следеће приче.
Интерпретација
Цреп се, скоро бисмо рекли, клатио на рубу крова већ месецима, ваљда очекујући јачи ветар да прекине његову дилему – остати у близини мјеста гђе су га мајстори поставили, или извршити „суицид” строваљивањем с врха троспратнице. Није да га станари нису приметили, упозоравали једни друге и властиту децу да пазе пролазећи мимо зграде од сто и више лета, које је неодлучни цреп био тек индикатор озбиљнијих бољки, а и не један сусед запазио је његову дилему, но нико ништа није предузимао.
Господин М, постарији умировљеник што је муку мучио са својим срцем – гутајући прописане таблете, успут се уздајући у савете алтернативаца, човек с троструким бајпасом на реактору који га је још покретао, сасвим је случајно пролазио квартом, мимо речене вишеспратнице, мислећи мисли о властитој оронулости, а понајмање га је занимала трошност грађевине поред које је ишао својим путем.
Десило се, некако у тај час, да је јачи налет ветра прекинуо дилему црепа, који се – не видевши ништа што би га задржавало на месту где је боравио деценијама – бацио с крова у запећи бездан под њим. С висине од двадесетак метара сусрет са тлом обећао му се за око две секунде, кад ће престати бити што јесте, претворивши се у хрпу крхотина.
Стицајем околности, господин М се нашао на путањи „самоубице”, и –не слутећи шта се дешава изнад његове главе – делић секунде пре но је цријеп досегнуо, не тло већ његову главу, доживео смртоносни срчани удар, што је цреп само потврдио силином удара у старчеву главу.
Пролазници су брзо дотрчали до несрећника располућене лобање, укључујући и станаре речене зграде, позвана је хитна помоћ, али све бејаше прекасно. Узрок смрти био им је јасан. Следеће јутро новине су објавиле нотицу о случајној несрећи услед које је погинуо пролазник – зарад пада црепа на његову главу. Случајној? Несрећи? Пада црепа? Нико није пропитивао след догађаја који је довео до човекове погибије, само су станари зграде одахнули што више не морају пазити погледајући у кров при сваком изласку и уласку у зграду, и упозоравати децу на опасност која вреба одозго.
Тек се један пензионисани историчар, који је преостало му време кратио проучавањем узрока великих повесних збивања, дознавши за смрт свог суседа с којим је често у парку играо шах, накратко – пре но је наставио бавити се својом занимацијом – замислио над узроцима пријатељеве погибије. Несавесни станари? Цреп „самоубица”? Налет ветра? Смртоносни инфаркт? А потом је наставио проучавања узрочника ратова, револуција, контрареволуција и државних удара, трагајући за истином коју је наумио пронаћи.
Ето, толико, уз констатцију да је такозвана вештачка интелигенција (AI) у сваком тренутку управо онолико интелигентна колико и њен творац, па и није проблем у њој него у творцу. Али не у оном метафизичком, непостојећем!
(Илустрација Pixabay)
(Пулсе)
