Из онога што сам видео, основано сумњам да је Раденовић (Стојан) део тзв. цитатног картела чији чланови међусобним цитирањем вештачки једни другима подижу цитираност. Kао ни Илићев (Дејан) текст, ово што нудим није свеобухватна анализа, али је свакако основа за једну такву анализу.
Др Александар Стевић
Управо сам почео да пишем текст о високој цитираности Стојана Раденовића, када ме је Дејан Илић предухитрио отварајући ту тему. Kао и Илићу, и мени је Раденовићева цитираност сумњива, па сам одлучио да проверим на који начин је овај пензионисани професор остварио тако импресиван резултат. Из онога што сам видео, основано сумњам да је Раденовић део тзв. цитатног картела чији чланови међусобним цитирањем вештачки једни другима подижу цитираност. Kао ни Илићев текст, ово што нудим није свеобухватна анализа, али је свакако основа за једну такву анализу.
Овлашан поглед на Раденовићев профил на сајту Google Scholar (https://scholar.google.com/citations?user=Ubc8qC8AAAAJ&hl=en&oi=ao) не открива ништа необично. Kолико могу да закључим на основу уобичајених показатеља, часописи у којима су објављени макар најцитиранији Раденовићеви радови махом су озбиљни – излазе код респектабилних издавача, индексирани су у бази Web of Science, а многи су и веома добро рангирани у оквиру те базе. Број цитата је заиста велики.
Слика се, међутим, брзо компликује. Прво што пада у очи јесте да међу онима који цитирају Раденовићеве радове скоро да нема истраживача са универзитета из развијених земаља. Највећи број цитата долази са маргиналних институција из Ирана и Индије. Није реч о томе што Раденовића не цитирају истраживачи који раде на Харварду или Kембриџу. Њега не цитира практично нико из Европе, Северне и Јужне Америке, Аустралије, Русије или Јапана. Што је још важније, огромна већина његових цитата долази а) из неиндексираних часописа из трећег света или б) од аутора са којима је Раденовић већ објављивао у коауторству.
Пошто сам анализу радио ручно, без помоћи алгоритама који служе откривању проблематичних образаца цитирања, овде дајем пуне резултате само за један Раденовићев рад. Реч је о раду Common fixed points of four maps in partially ordered metric spaces, чији су аутори Мујахид Аббас, Талат Назир и Стојан Раденовић.
Према подацима које пружа Гоогле Сцхолар, структура цитата је следећа: од приближно 170 цитата, 25 су аутоцитати. 73 су цитати Раденовићевих и Абасових коаутора (Назир нема Google Scholar профил, па је тај број вероватно већи), дакле оних научника са којима су Раденовић и Абас већ објављивали радове. Следи да су за 98 од 170 цитата одговорни Раденовић, Абас и њихови сарадници, дакле скоро 60 одсто.
Иако постоје и цитати у легитимним публикацијама, међу часописима у којима је Раденовићев рад цитиран преовлађују публикације из трећег света које уопште нису индексиране у бази Web of Science, као и оне које су индексиране само у бази Emerging Sources Citation Index, у којој се налазе часописи регионалног значаја (што ће рећи, они који не заслужују да уђу на иначе обухватну главну листу, али су колико-толико пристојни). Ја сам избројао око тридесет часописа који се уопште не налазе у бази Web of Science. Само у једном таквом иранском часопису Раденовићев рад цитиран је преко тридесет пута.
Одакле су научници који цитирају Раденовићев рад? Ево листе по земљама (обухваћени су само они који имају Google Scholar профил): Иран 35, Индија 17, Турска 7, Саудијска Арабија 11, Пакистан 4, Србија 3, Тајван 3, Тајланд 2, Kатар 2, Египат 2, САД 2, Јордан 1, Румунија 1, Kореја 1, Уједињени Арапски Емирати 1, Уједињено Kраљевство 1, Тунис 1, Јужна Африка 1, Шведска 1.
По универзитетској афилијацији структура изгледа овако (најзаступљенији универзитети): Islamic Azad University (Иран, разни кампуси) 19 аутора, King Abdulaziz University (Саудијска Арабија) 6 аутора, Iran University od Science nad Technology (Иран) 3 аутора, King Fahd University (Саудијска Арабија) 3 аутора, China Medical University (Тајван) 3 аутора.
Велика већина универзитета са којих потичу аутори цитата не налази се на Шангајској листи или је тамо веома лоше рангирана (изнад осамстотог места). Изузетак су саудијски универзитети од којих се један докопао првих 150 (Вујо Илић је лепо описао трикове којима се то постигло), China Medical University (300-400), University of Leeds (100-150) и UCLA (11. место). Од укупно шездесетак универзитета са којих потичу аутори цитата, на прсте једне руке могу се избројати они који се налазе у првих пет стотина на Шангајској листи. Са европских универзитета (не рачунајући Србију) долазе три цитата, а са северноамеричких два, дакле укупно пет. Од тих пет универзитета, само су два рангирана на Шангајској листи. Цитата из Јапана, Русије, Аустралије, Kанаде и Јужне Америке нема.
Шта нам све ово говори? Рад Стојана Раденовића цитирају махом његови сарадници и махом у часописима ниског квалитета. Такође га цитирају скоро искључиво аутори са нискорангираних или нерангираних институција, опет скоро искључиво из земаља у којима су академски стандарди прилично дубиозни. Број цитата које Раденовић добија из иоле захтевних академских средина и са респектабилних универзитета је на нивоу статистичке грешке.
Kао што сам нагласио на почетку, све ово је само предложак за озбиљну анализу која би морала укључити детаљну мрежу односа међу различитима ауторима. Питање је не само ко и колико цитира Раденовића, већ и кога и колико Раденовић цитира, мада је већ и на први поглед јасно да су аутори који упорно цитирају његове радове управо они које он упорно цитира и са којима је објављивао коауторске чланке. Такође је јасно да је троје-четворо аутора одговорно за велики проценат свих Раденовићевих цитата. У сваком случају, требало би извршити подробну квантитативну и квалитативну анализу образаца цитирања која би узела у обзир већи број Раденовићевих радова (пример такве анализе може се наћи овде).
Но, упркос овим резервама, већ овај летимичан поглед на Раденовићеву цитираност намеће закључак да најцитиранији српски професор изгледа није само марионета у Вучићевом медијском циркусу, већ свесни учесник у ономе што је Вујо Илић недавно назвао „фингирањем напретка”.
(Извор Пешчаник)
