Најспектакуларније порицање времена у есејистици је, свакако, епитомно Борхесово; у космологији Геделово; у уметничкој прози Лавкрафтово. Сва она вуку корене од једноставног аргумента позноантичког филозофа Секста Емпирика који је сугерисао да ништа не постоји осим садашњости, јер је прошлост већ нестала, а будућност још није.
Проф. др Милан Ћирковић
Јубилеји су обично прилика за подсећање на прошлост, али када се ради о најстаријој науци – астрономији – и сродним астрономским дисциплинама (попут астронаутике, астрохемије, астробиологије, планетарних наука итд.), треба имати на уму да су оне великим делом оријентисане и ка будућности.
Има ли шта бесмисленије од те
прозаичне истине са становишта
фундаменталне науке, где је све
временски симетрично и где када
преокренемо смер времена све
остаје потпуно исто?
Многе нове и револуционарне технологије – укључујући коришћење оптичких инструмената од стране Галилеја (Галилео), чији је јубилеј обележила Међународна година астрономије 2009. – биле су први пут примењене у астрономском контексту, а астрономске науке су и прве међу свим наукама чији су резултати у овој информатичкој ери готово потпуно дигитализовани: још пре више од деценије ова група дисциплина прешла је праг од 95 одсто свих информација у целој историји које се могу пронаћи у дигиталном облику на светској информатичкој мрежи.
Уз природно глобалне одлике предмета истраживања (сви астрономски феномени, укључујући и у нашим крајевима злогласно помрачење Сунца, ово су истински глобалног карактера јер је цела планета занемариви делић чак и најближег космичког окружења) чини кључ окренутости ка будућности.
Временска симетрија
Прошлост нам се чини доступна преко докумената и сећања; о будућности у најбољем случају имамо нејасну слутњу. Има ли шта бесмисленије од те прозаичне истине са становишта фундаменталне науке, где је све временски симетрично и где када преокренемо смер времена (заменимо t са – t у формулама које описују законе природе) све остаје потпуно исто? Другим речима, будућност би морала бити исто онолико фиксирана и „затворена” колико и прошлост; и обрнуто – прошлост би нужно требало да буде подједнако неизвесна и „отворена” као будућност.
Секст Емпирик (Википедија)
Један излаз лежи у порицању времена, исконској забави учених људи. Најспектакуларније порицање времена у есејистици је свакако епитомно Борхесово (Хорхе Луис); у космологији Геделово (Курт); у уметничкој прози Лавкрафтово (Хауард Филипс). Сва она вуку корене од једноставног аргумента позноантичког филозофа Секста Емпирика који је сугерисао да ништа не постоји осим садашњости, јер је прошлост већ нестала, а будућност још није.
Зар нисмо навикли да је предвиђање
нешто неизвесно и варљиво, у
најбољем случају повезано са често
непоузданом временском прогнозом,
а у најгорем са врачарама, видовњацима,
политичарима и другим преварантима?
Само један корак је од тог порицања до става који обележава науку од Исака Њутна наовамо, а то је да сви емпиријски подаци које сакупимо марљивим експерименталним и посматрачким радом припадају садашњости, а до сазнања о прошлости долазимо ретродикцијом, на исти начин као што и до сазнања о будућности долазимо предикцијом (за који – одсликавајући временску асиметрију самог језика! – имамо лепу реч предвиђање).
Човеку на улици кога бисмо суочили са овим погледом на ствари могла би се идеја да се наука углавном бави предвиђањем чинити у најмању руку чудном, ако не и несувислом. Зар нисмо навикли да је предвиђање нешто неизвесно и варљиво, у најбољем случају повезано са често непоузданом временском прогнозом, а у најгорем са врачарама, видовњацима, политичарима и другим преварантима?
Поперово упозорење
Тих се предрасуда, међутим, морамо отрести. Предвиђање је основни, свакодневни посао готово сваког научника; предвиђање исхода емпиријског рада (експеримента, архивског или теренског рада, анкете) је најсуштинскији, централни задатак науке, како нас је учио велики Карл Попер, вероватно најзначајнији филозоф науке 20. века – јер како другачије знати да ли су наша теоријска објашњења феномена добра, ако не провером њихових предвиђања?
Велике револуције у нашем погледу на свет које је донео развитак астрономије (укључујући и Коперниканску револуцију, али чак и много прозаичније ствари као што је развитак дигиталних камера и фотоапарата на бази CCD-а који су дуго времена били ексклузивно астрономска опрема!) уче нас да су последице на први поглед апстрактних и од конвенционалне „стварности” удаљених открића и концепата често запањујуће како по обиму тако и по непредвидљивости. Али том искушењу се тешко одупрети, посебно у средини каква је Србија у којој и даље преовлађује опседнутост (углавном митском и небулозном) прошлошћу и подозрење према будућности и где треба још јако пуно радити да би се развила свест о проучавању будућности (future studies) као једној од кључних тема савременог света и 3. миленијума.
Будући телескопи користиће гравитациона сочива (Википедија)
Стога овде представљам – несумњиво субјективну и некомплетну! – листу неких од великих резултата и помака које можемо рационално очекивати од астрономских наука у наредном веку, пре него што 2109. обележимо пола миленијума од Галилејевог телескопа у будућој години астрономије која ће се, надамо се, прослављати више не само на Земљи, већ и на другим до тада колонизованим телима Сунчевог система.
Будућа постигнућа, на емпиријском и на теоријском плану, даће одговор на неке од најдубљих загонетки којих смо данас свесни, али ће свакако већ самим тим поставити многобројна нова питања, од којих нека могу бити и суштинскија и фасцинантнија него било шта од онога о чему данас расправљамо. Ова суштинска непредвидљивост, иронично, има како узнемирујућу, тако и очаравајућу страну.
Седам крупних изазова
1. Откриће слободног кисеоника у атмосферама планета ван нашег планетског система. Постојање хемијски неравнотежних атмосфера са значајним процентом слободног кисеоника указаће несумњиво на присуство биосфере и то сачињене од организама сличних примарним произвођачима, биљкама у земаљској биосфери.
2. Поуздана идентификација звезда (или звезданих остатака) прве генерације – оних које припадају ономе што се технички назива популацијом III. Мистерија нестанка најстарије генерације звезда које су створиле прве хемијске елементе теже од литијума, укључујући све који су неопходни за наше постојање, једна је од оних тешких загонетки које захтевају много како посматрачког, тако и теоријског рада да би се разрешиле.
3. Уобличење опште теорије формирања звезда и планетских система. Идеал звезданих астрофизичара се данас још чини тешко достижним – изградња теорије која ће нам, полазећи од „првих принципа”, рећи колико ће се и којих тачно звезда и планета што круже око њих добити из задате количине међузвезданог гаса и прашине.
4. Објашњење порекла разлике у морфолошким типовима галаксија. Зашто постоје спиралне и елиптичне? У три четврти века колико је протекло од славне Хаблове (Едвин) поделе галаксија на ова два типа, доста се спекулисало о пореклу њихових разлика, али је прецизан одговор до данас још далеко.
5. Решење проблема рејонизације космоса. Нови астрономски уређаји, као што је Свемирски телескоп „Џејмс Веб”, омогућиће нам да видимо прве изворе светлости у васељени. Тада ће, надамо се, бити добијен одговор на питање који су међу тим првим изворима емитовали довољно јонизујућег зрачења да изазову поновну јонизацију највећег дела свемира – међугалактичког простора, за који поуздано знамо да је готово потпуно јонизован.
6. Проналажење доказа за постојање мултиверзума. Да ли је наш видљиви универзум само сићушни делић знатно веће структуре која представља скуп много сличних космолошких домена – мултиверзум – како то предвиђају многе физичке, а и филозофске теорије данашњице. Сада не видимо начин на који би се ова хипотеза могла емпиријски подржати или оповргнути – али то не значи да се он неће појавити у деценијама које следе!
7. Откриће трагова инжењерске активности старијих ванземаљских цивилизација. „Велика тишина” свемира у погледу сврсисходне активности ванземаљских интелигентних бића је крајње загонетна… уколико је одиста тишина! Алтернативно, сасвим је могуће да трагови астроинжењерства једноставно нашим примитивним посматрачким уређајима још нису пронађени; у том случају, свака нова генерација телескопа и детектора може бити у прилици да разреши дилему која лежи у основи СЕТИ пројеката и о којој су размишљали многи од највећих умова човечанства, од Карла Фридриха Гауса, преко Николе Тесле, до Карла Сегана: Јесмо ли сами?
