Улога обавештајних служби, страних и домаћих, иако у првом реду домаћих, у преломним догађајима који су предодредили учешће у светским ратовима, као и на исходишту хладног рата, неупоредиво је већа и значајнија него што је могуће наслутити из резултата службене и академске историографије. Ако је историја збиља magistra vita, онда би лекције требало много боље научити да се њене заблуде и грешке не би унедоглед понављале.
Проф. др Бошко Бојовић
Берлински конгрес 1878. под командом немачког „гвозденог канцелара” Бизмарка наметнуо је колонијалну поделу интересних зона у Југоисточној Европи. Балканским народима учињена је неправда у складу са интересима европских великих сила, које су по сваку цену штитиле опстанак европске Турске, на штету већинских и аутохтоних хришћанских народа Балкана.
Највећа штета и још већа неправда нанета је Србима у Босни и Херцеговини, као и у Старој Србији, где су имали релативну већину у односу на муслиманско и шиптарско становништво. На тај начин су Срби кажњавани због херцеговачког устанка као кулминације Источне кризе, којом почиње деценијски расплет Источног питања. Пресудно питање европске стабилности и највећа европска криза још од наполеонових ратова, злехудо отоманско наслеђе на Балкану довешће до балканских ратова као предигре и увода у Први светски рат, како то увиђа све већи број историчара.
Одлуке Берлинског конгреса најмање су
водиле рачуна о интересима балканских
народа, а највише о интересима великих
сила. Тада као и данас оне су се руководиле
начелима универзалних вредности и
сопствених интереса.
Све оно што показује коликогод да је Европа била несрећа за друге делове света, као и за Балкан, толико је она још више починилац сопствене зле коби и свеопште трагике.
Берлински конгрес (Антон фин Бренер)
Одлуке Берлинског конгреса најмање су водиле рачуна о интересима балканских народа, а највише о интересима великих сила. Тада као и данас оне су се руководиле начелима универзалних вредности и сопствених интереса. При чему су вредности биле обавезујуће за мале земље и народе, док су интереси били приоритетни за велике силе које се данас прозваше међународном заједницом. Један од дуговечнијих примера лицемерја и двоструких стандарда је аустроугарска пропагандна крилатица о Великој Србији, настала у тада још авангардним методама специјалног рата, који су аустријске војне и друге обавештајне службе упорно форсирале крајем 19. и почетком 20. века. Прећуткивано је да би у тој замишљеној и измишљеној Великој Србији, Срби имали око 90% српског становништва, док су Аустријанци у аустријском, као и Мађари у угарском делу двојне монархије били мањинско становништво, а словенски народи имали најмање релативну већину.
Велике силе су по сваку цену настојале да вештачки одрже у животу такозвану европску Турску, макар и у њеним остатцима, што значи да су велики делови балканских народа били противу њихове воље препуштени турском безакоњу и растућем насиљу, највише у Старој Србији, посебно на Косову и Метохији. Друга највећа фрустрација српског народа била је аустоугарски протекторат и касније анексија Босне и Херцеговине у којој су православни Срби тада били већинско становништво. Бројне патриотске организације и револуционарни покрети биле су мање-више спонтани одговор на то неодрживо стање, „Народна одбрана”, „Млада Босна”, листови као што је „Глас народа”, гласило отоманских Срба, лист за политику, књижевност и привреду, који је двапут седмично излазио у Скопљу под уредништвом Глише Елезовића.
Међу тим јавним и тајним организацијама истакнуто место је заузимала такозвана „Црна рука” или тачније „Уједињење или смрт”, једна од у свету најгласовитијих окултних и превратничких организација каква је у то време била још ИРА – Ирска републиканска армија. Начела те врсте организација била су по самој конспиративној природи недовољно позната, али су њихови поступци зато често имали значајне политичке последице. Тако је било са мајским превратом 1903. године којим је на бруталан и крвав начин обележен крај династије Обреновић, као и долазак на чело Србије краља Петра првог Карађорђевића, чиме је дошло до наглог заокрета у спољњој али и у унутрашњој политици Краљевине Србије. „Црна рука” је стицала све већи утицај, дотле да је њен предводник Драгутин Димитријевић Апис постао начелник војне обавештајне службе Српске војске, у којој су он и његова организација јачали свој утицај, све више у супротноти са званичним политичким ставом и без стварне контроле шефа државе и председника владе.
Воја Танкосић (Википедија)
Апис, „Црна рука”, Сарајевски атентат
Удео Аписа и „Црне руке” у Сарајевском атентату 28 јуна 1914 није довољно познат, иако изгледа извесно да је постојао њихов удео у наоружавању атентатора преко Воје Танкосића, комитског војводе и сарадника Аписовог.
Прави разлог за атентат била је свакако
провокација без преседана када је Аустрија
приредила посету престолонаследника
Фердинанда управо на дан српског
националног празника Видовдана, као и
војне маневре заказане за тај дан.
Позадина атентата знатно је опскурнија него само извршење и његова логистика. Она није била без удела неких од великих сила подељених у два блока који су били све ближи отвореном сукобу. Србија је имала подршку алијансе Енглеска-Русија-Француска, а руски министар спољних послова Сазонов је у већој мери давао подршку Србији. Апис је посебно био охрабрен том подршком, нарочито од када је Сазонов обећао Србији заштиту Русије која је била спремна да уђе у рат против Аустрија ако би она започела војну агресију на Србију.
Прави разлог за атентат била је свакако провокација без преседана када је Аустрија приредила посету престолонаследника Фердинанда управо на дан српског националног празника Видовдана, као и војне маневре који су били заказани за тај дан. Апис је био информисан како је надвојвода Фердинанд био челник струје у Аустрији која се залагала за војну интервенцију против Србије. Фердинанд јесте био јастреб у аустријском табору, али његове агресивне намере су биле усмерене у првом реду против Угарске, за коју је сматрао да има превише слободне иницијативе у дуалној монархији. Он је био за стварање тростране монархије у којој би словенски народи имали слична права као Мађари и Угарска.
Аустроугарски поданик и изгледа двоструки агент Малобабић, који је Апису пренео поменуту полуинформацију или дезинформацију, могао је бити инструментализован од стране бројних противника надвојводе са аустријске, као и са угарске стране. Малобабић је уосталом био међу првима ухапшен после атентата од стране српских власти, да би касније био осуђен на смрт и стрељан. Као што је и Гаћиновић, идеолог „Младе Босне” и идејни творац атентата, убијен по свој прилици од стране српске тајне полиције у Лозани 1917. године. Лав Троцки са којим се дружио у Француској, писао му је уосталом некролог, што указује на судбину „Црне руке” после Солунског процеса и Бољшевичке револуције, такође 1917. године.
Годину дана после два тешка и веома крвава победоносна балканска рата (1912-1913), Србија која је имала на десетине хиљада жртава, била је веома исцрпљена и неспремна за нови и далеко већи ратни напор. Само једанаест година након спектакуларно крвавог атентата у коме су убијени и масакрирани српски краљевски пар, Александар и Драга, чије убиство је оставило ужасавајући утисак у тада још увек увелико монархијској Европи, ново краљеубиство престолонаследника Фердинанда и Софије оставља тежак утисак не само у Аустроугарској и њеним савезницама, него и у осталим европским земљама, нарочито у Енглеској, као и у свету.
Солунски процес (Википедија)
Солунски процес је Слободан Јовановић назвао „судским убиством”, за шта је имао све разлоге јер је то био монтирани процес на коме је на основу исказа само једног сведока, неког Васиљевића, Апис осуђен на смрт и погубљен због измишљеног покушаја атентата на престолонаследника Александра. Страх од „Црне руке” и њене освете је прогањао краља, чак је основана такође официрска организација „Бела рука”, која је требало да буде нека врста пандана или противсредство и одбрана од сабласти „Црне руке”. Ова последња била је пред рат под утицајем свемоћне руске царске тајне службе ОХРАНЕ, која је после Бољшевичке револуције прешла у надлештво још моћнијих совјетских специјалних служби, као што је била ГПРУ.
За време Шпанског грађанског рата у Паризу је Јосип Броз био задужен за ликвиддацију троцкиста. Њему се приписивала важна улога у организацији и одашиљању добровољаца против Франка у Шпанију. Један од организатора републиканских добровољаца био је и Власта Стојановић, који није био комуниста, него демократа, и чији отац је био један од оснивача Демократске странке у Краљевини Југославији. Био је политички емигрант који је побегао од диктатуре краља Александра у Француску, где је и докторирао на правном факултету на Сорбони.
После Другог светског рата, био је током тридесетак година на челу Југословенског програма француског државног радија (RFI). У једном интервуу, на питање: „Да ли је Броз био број 1 за одашиљање добровољаца у Паризу?”, одговорио је: „Не, био је то Бастајић”, ко је био Бастајић ? – „члан Црне руке”. Власта је добро познавао Броза у време тих париских дана када је у Паризу било седиште КПЈ са Горкићем на челу, чији је секретар Жика Павловић, такође правник са Сорбоне, држао књижару „Хоризонт”, на Булевару Сен Жермен, на стотинак метара од хотела у коме је одседао Броз и кафане где је проводио део времена, такође на Булевару Сен Жерман, угао са Булеваром Сен Мишел.
Драгутин Димитријевић Апис рехабилитован је одлуком суда ФНРЈ 1953. године, такође исказом истог ексклузивног сведока Васиљевића, који је повукао своје сведочење из 1917. године. Остаје нејасно да ли је поништењем монтираног суђења из 1917. требало придобити преостале чланове „Црне руке” или је то, можда, било у циљу демонстрације да није само комунистичко судство организовало монтиране процесе, како и масовна судска и бесудна убиства, каквих је после рата било на десетине хиљада у Србији и Југославији.
Пучисти у служби стране агентуре
По својим историјским и војним последицама, као непосредни повод за улазак Југославије у Други светски рат, војни пуч 27. марта 1941, још једно је пресудно поглавље у коме је улога обавештајних, домаћих и нарочито страних служби имала прворазредни значај.
Патријарх је одмах по објављивању пуча
сазвао ванредни Архијерејски сабор, а
пучистима је први честитао на успеху.
Тиме се СПЦ пожурила да подели
одговорност за преврат који је био
непосредни повод за напад без објаве рата
Хитлерове и Мусолинијеве надмоћне
војне машинерије на Југославију.
На пријему у Двору уочи 27. марта 1941, у присуству патријарха Гаврила, Влатка Мачека и маршала Двора Антића, генерал Симовић је рекао да би поводом потписивања Пакта од 25. марта могао избити војни пуч, на шта је Мачек рекао да никада још није чуо за пуч који је најављен и потом успешно изведен. Сутрадан се управо то и догодило, уз масовну подршку готово искључиво српског становништва, као и хијерархије Српске православне цркве. Патријарх је одмах по објављивању пуча сазвао ванредни Архијерејски сабор, а пучистима је први честитао на успеху. Тиме се СПЦ пожурила да подели одговорност за преврат који је био непосредни повод за напад без објаве рата Хитлерове и Мусолинијеве надмоћне војне машинерије на Југославију, која није била у стању да пружи оружани отпор дуже од недељу дана.
Патријарх Гаврило (Википедија)
Лондонски „Тајмс” је с тријумфалним усхићењем пропратио овај успех Британске обавештајне службе, уз двосмислени коментар да су се архијереји СПЦ понели као да су у Србији средњег века. Када је пучистичка влада у очекивању напада сила Осовине затражила од Велике Британије хитну војну помоћ, добила је циничан одговор да је најбоље да отме наоружање од италијанске војске у Албанији. Енглеска јесте тада била у заиста незавидном положају очекивања нацистичке инвазије, што није оправдање да се подстицај пуча у Југославији третира као локална диверзија која нема друге сврхе до макар и најмањег успоравања даљег Хитлеровог поробљавања Европе.
Непосредна последица пуча од 27. марта
био је пропорционално највећи број
југословенских жртава, после пољских
жртава у Другом светском рату. С тим
што је у Пољској био несразмерно највећи
на страни Јевреја, а у Југославији на
страни српског становништва.
Пучистичка влада је најкраћим путем без оклевања препустила поражену земљу и војску страхотама наци-фашистичке окупације, војни врх није оставио готово ниједног генерала у земљи да учествује у организацији покрета отпора, док су генерали пучисти наставили у емиграцији да пружају услуге својим британским налогодавцима, саботирајући рад владе у избеглиштву. Генерал Мирковић ступивши у Британску армију, док је генерал Симовић лавирао између британске службе и лојалности југословенској војсци и избегличкој влади.
Непосредна последица пуча од 27. марта био је пропорционално највећи број југословенских жртава, после пољских жртава у Другом светском рату. С тим што је број жртава у Пољској био несразмерно највећи на страни Јевреја, а у Југославији на страни српског становништва. Не улазећи у контроверзе о улози 27. марта и његове последице, одговорност за милионске жртве као да није до сада у одговарајућој мери стављена на дневни ред српске историографије и публицистике, које као да су још чувари мита под слоганом „Боље рат него пакт – боље гроб него роб”, од којих ниједан „бољитак” није мимоишао српски народ, све до трајног губитка његовог дотадашњег значаја и утицаја у међународним и локалним односима снага.
Уместо да се озбиљније позабави улогом страних агентура, у првом реду британске, домаћа историографија се више уљујкује службеном реториком, неголи аналитичким о критичким приступом једном од најосетљивијих питања историје прве Југославије.
Допринос Авнојског провизоријума
Авнојска Југославија није без контроверзи које прате историју специјалних служби и њихов удео у (дис)континуитету државности. У овом случају је савезна служба безбедности била жртва авнојске парцелизације чије је исходиште распад савезне државе. У првом реду се то односи на Брионски пленум на коме је Ранковић и са њим савезна УДБА осуђен на политички одстрел у корист Кардељове децентрализације и конфедерализма, којима је утрт пут сепаратизму и коначном раздруживању.
После нестанка Источног лагера, Југославија
није више била потребна Западу, који је без
устезања подржавао распад свог бившег
савезника против несталог СССР-а.
Републичке УДБЕ су постале уточиште нових центара моћи, као што се показало већ приликом Маспока у Хрватској. Сама ЈНА и њене безбедоносне службе нису биле у стању да надоместе постојање савезне УДБЕ, редуковане на минимум који се сводио на пречишћавање рачуна са политичком емиграцијом у западним земљама и сличне субверзивне делатности обављане преко кримогених структура и појединаца снабдевених дипломатским имунитетом, што није могло обезбедити подршку за опстанак савезне државе, због чега се она небројено пута тешко компромитовала на такав начин. После нестанка Источног лагера, Југославија није више била потребна Западу, који је без устезања подржавао распад свог бившег савезника против несталог СССР-а. Све погрешне процене оних који су желели опстанак савезне државе настају од аутистичког забијања главе у песак пред чињеницом да су западне службе добро познавале налогодавце субверзивних радњи вршених на њиховим територијама.
Распарчавање земље која је под окриљем хладног рата могла себи допустити оно што другима није толерисано, добија лако западни концензус након нестанка комунистичке опасности. Уз геостратешке опције назови новог светског (бес)поретка, не треба занемарити субверзивни допринос савезне УДБЕ, као што је давање логистичке подршке једном од најопаснијих терориста, Карлосу, у наглој промени западног савеза у односу на суверенитет и територијални интегритет Југославије. Уљуљкани навиком на предуги статус најпривилегованије нације, њени политички и безбедоносни чиниоци деловали су као да хладни рат није завршен, држећи се анахроничног аутизма и заштићеног статуса, чије време је увелико било потрошено.
Улога обавештајних служби, страних и домаћих, иако у првом реду домаћих, у преломним догађајима који су предодредили учешће у светским ратовима, као и на исходишту хладног рата, неупоредиво је већа и значајнија него што је могуће наслутити из резултата службене и академске историографије. Ако је историја збиља magistra vita, онда би њене лекције требало много боље научити, да се њене заблуде и грешке не би унедоглед понављале. Без обзира на све препреке које се постављају пред истраживаче који се баве овом незахвалном материјом, она заслужује неупоредиво већа истраживачка улагања – ко се на учи на сопственим грешкама, осуђен је на њихову саморепродукцију.
