Владајућа Комунистичка партија у монопартијској држави стекла de iure и de facto монопол на власт која по својој природи није била само тоталитарна већ и атеистичка. Користећи легитимну физичку и симболичку силу, она је за „непријатеље” именовала монархију, Бога, православну цркву, свештенство и вернике.
Проф. др Весна Ђукић
Измишљено је ново врховно божанство, нови
врховни идол: држава (комунистичка). Диктатура
безбожништва захтева да се томе идолу принесе
на жртву све: и савест, и вера, и памет, и тело и све
видљиво и невидљиво.
(Архимандрит др Јустин Поповић, 1960.)
Према Асмановој (Јан) класификацији четири типа колективног памћења (Асман, 2011:16-18, 145), миметичко памћење обухвата сврсисходне радње, навике и обичаје које учимо кроз опонашање, тј. имитирање, памћење предмета се односи на представе о потребама човека који је инвестирао себе у те предмете, те они представљају одраз њега самог, подсећају га на његову прошлост, претке и тако даље, комуникативно памћење подразумева језик и способност комуницирања с другима, а културно памћење се схвата као простор у који спадају сва три претходна облика памћења када поред своје сврхе додатно поседују и „културни смисао кодиран и артикулисан у заједничком језику, знању и заједничком сећању”. Тај збир заједничких вредности, искуства, очекивања и тумачења ствара „симболички свет смисла”, односно „слику света” неког друштва.
Јан Асна (Википедија)
Проучавање миметичког памћења се односи на деловање у јавном и породичном животу које се учи преносом и опонашањем сврсисходног и практично применљивог знања управљања државом, организације школства и породичног васпитања деце; материјално памћење – на однос државе као претежног власника према сакралној културној баштини српског народа на листама светске културне баштине УНЕСКО-а; комуникативно памћење – на коришћење српског језика и ћириличног писма у савременој јавној и пословној комуникацији и културно памћење – на предају смисла кроз историјску свест о пореклу и развоју српског народа од оснивања средњовековне државе до данас.
Квалитативно емпиријско истраживање спроведено с циљем да се проучи утицај секуларизације на памћење и политике идентитета обухватило је следеће методе и технике прикупљања и обраде добијених података:
Компаративну анализу правно-политичких инструмената јавних практичних политика повезаних с политиком идентитета у три временске тачке пресека: 1. прва тачка пресека обухвата период пре Другог светског рата: од оснивања Краљевине СХС до оснивања Краљевине Југославије; 2. друга тачка обухвата период после Другог светског рата: од доношења Устава ФНРЈ 1946. до Устава СФРЈ којима је Србија утемељена као конститутивни део Југославије; 3. трећа – период након демократских избора у Србији 2000. када је конституисана Република Србија.
Проучавање је обухватило уставе, законе и подзаконска акта две секуларне државе основане на негацији/забораву и афирмацији/памћењу и сећању предтоталитарних правно-политичких тековина. Основни метод емпиријског истраживања је медијска археологија примењена с циљем да се установи колико су подаци о односу државе према културним вредностима православља од комунизма до данас доступни јавности on-line, те у којојој мери они могу да утичу на културу памћења и (ре)дефинисање појединачног и колективног идентитета православних хришћана у савременој Србији.
Фокус групу с припадницима три генерације Срба православне вероисповести рођене између 1930. и 1993. У групи је било 8 пунолетних учесника (4 мушког пола и 4 женског пола) из 4 породице пореклом из 4 различита дела Србије (јужне Србије, Шумадије, Баната и Београда); припадници прве генерације учесника рођени су између 30. и 40. године 20. века, друге – између 50. и 60. а треће између 85. и 95; учесницима су постављена четири питања: 1. кад сте крштени, 2. шта за вас подразумева хришћански живот, 3. која је сврха и смисао православних хришћанских вредности и 4. да ли сте васпитали децу у духу православног хришћанства; пет учесника има завршен факултет, један студира, а двоје има средње школско образовање.
Миметичко памћење
Устав ФНРЈ из 1946. укинуо је монархистичко уређење и дефинисао новостворену државу као савезну народну државу републиканског облика (глава 1, члан 1). У Србији је, одмах након службеног доношења, пред Војним већем Врховног суда започет политичко-идеолошки поступак суђења против команданта Краљевске војске у отаџбини – генерала Драгољуба Михајловића који је, потом, стрељан и сахрањен на месту непознатом јавности до данас. Оцењујући законитост тог процеса Виши суд у Београду је након 70 година, на основу изведених доказа, закључио да он није био спроведен уз поштовање права окривљеног (Политика, 14.5. 2015), будући да је Врховни суд ометао одбрану, а новоуспостављена извршна власт учествовала у доношењу одлуке противно принципу независности судства. Истовремено је династији Карађорђевић онемогућем повратак у домовину, а последњи монарх, Петар II Карађорђевић, до смрти је живео у изгнанству.
Међутим, ниједан припадник све три генерације испитаника није развио
миметичко памћење православних хришћанских норми у раном детињству,
већ су у старијој животној доби улагали значајан напор да надокнаде недостатак хришћанског васпитања у породици.
Уставом ФНРЈ је експлицитно формулисано да је црква одвојена од државе, иако је грађанима зајамчена слобода савести и вероисповести (члан 25). Таква уставна одредба не само што значи да је новостворена савезна држава одвојена од цркве, већ и да су све народне републике у њеном саставу такође секуларне. Претходни Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца донет на Видовданској уставотворној скупштини 1921. није садржао одредбе о односу државе и цркве док је Устав Краљевине Србије из 1901. године, познат као Октроисани устав, у првој глави о облику владавине, државној вери и државној области садржао одредбу да је државна вера у Србији источна православна, а да је Православна црква Краљевине, „по догматама једнака са Источном Васељенском црквом”, независна и аутокефална (члан 3) какав статус је стекла у 12. веку. Такође је одређено да краљ, као поглавар државе и његова деца која наслеђују сва краљевска права, „морају бити вере источне православне” (чланови 6,7), што се односило на краља Александра Првог и династију Обреновића која је у време доношења овог Устава владала Србијом.
Такве, у сваком погледу супротне, уставне одредбе ФНРЈ и Краљевине Србије показују да нова „народна власт” није опонашала сврсисходно и практично применљиво знање управљања државом развијено у претходним монархистички уређеним државама, иако се оно у погледу односа државе и цркве највише разликовало у односу на Краљевину Србију. Тако је након Другог светског рата, по угледу на Француску (1905) и друге западноевропске земље, први пут успостављен режим одвојености државе и цркве. У таквом режиму, цркве се сматрају приватним установама у чији рад се држава не меша, већ га само својим законима регулише. Држава, с друге стране, не дозвољава црквама да се мешају у државне послове, при чему све цркве имају у потпуности равноправан положај (Правна, 1979:264).
Уставом ФНРЈ је, такође, предвиђено да школе могу бити искључиво државне и као такве одвојене од цркве (члан 38). Ова послератна тековина је потврђена Уставом СФРЈ донетим 1974. којим је додатно прецизирано да верске заједнице, одвојене од државе, могу оснивати само верске школе за припрему свештеника (члан 174). Тиме је трајно верска настава искључена из државних школа, а на основу уредбе из 1952. и Богословски факултет (основан 1920) је искључен из Београдског универзитета.
Православни богословски факултет (Википедија)
С друге стране, иако Устав из 1946. није укинуо слободу вероисповести грађана, у животу се дешавало да зајемчена слобода није поштована. Снажну кампању ширења антирелигиозног мишљења и понашања правна наука објашњава променом односа према највишем државотворном акту. Да би „савремени устави то уистину били, они морају имати бар два својства: треба да ограничавају политичку власт и обезбеде одговарајућа јемства да се те границе не могу прекорачити а да се не почини одговарајуће кажњиво дело. Још је важније да се тим границама обезбеди неприкосновеност сфере слободе и људских права, у коју власт не сме да задре а да одговарајућим јемствима не буде у томе спречена или кажњена ако се дрзне да то учини” (Чавошки, 2011:101). Устав ФНРЈ није имао ниједно од два важна својства савремених устава. У животу се није поштовала прокламована слобода вероисповести и било је неважно шта пише у Уставу, јер је владајућа партија била изнад Устава и за њу изричите уставне забране и ограничења нису важила. Владајући комунисти су знали „да им није потребно уставно овлашћење за спровођење антирелигиозне пропаганде, наметање марксистичког погледа на свет и осујећивање јавног исповедања вере и веронауке за децу и омладину, него да се то може чинити и via facti, мимо, па и против устава” (Чавошки, 2011:87-88). Тако успостављен тоталитарни режим, у условима апсолутног политичког монопола Комунистичке партије на власти, започео је антирелигиозну кампању одмах након ослобођења.
Руковођена паролама: „Носим капу с три рога и ратујем против Бога”, „Ми смо против Бога и владара, против Цркве и олтара”, „Устај сељо, устај роде, да те браним од господе, од попова мантијаша и осталих зеленаша” (Џомић, 1997:26) новоуспостављена „народна власт” је по кратком поступку, без доказивања и утврђивања кривице у редовном судском поступку, у „народним судовима” судила и осудила на смрт и/или губитак свих грађанских права, стотине хиљада православних хришћана, одузимала им имовину, прогонила свештенство и монаштво, палила, рушила и затварала манастире и цркве, те православље потиснула из јавног живота.
Због снажне репресије тоталитарног режима који се плашио „субверзивних садржаја памћења” (Асман, 2011:87), сведочанства о страдањима Српске православне цркве и грађана и комунистичким злочинима почела су да се појављују у јавности тек крајем 20. века и након демократских избора 2000. Тиме је „историја одоздо” доприносила да се полако и постепено развије знање и памћење о последицама секуларизације државе којом су управљали острашћени атеисти. Будући да, према Асману (Асман, 2011:41) колективно памћење иде у оба правца: напред и назад, те да не реконструише само прошлост, већ промишља и искуство садашњости и будућности, објављене студије сећања утичу како на поимање прошлости, тако и на промишљање садашњости и будућности православних хришћана у савременој Србији.
О томе да се они поново окрећу религиозности, и поред репресивне јавне практичне политике секуларне Југославије, сведочи податак да само 3% грађана Србије данас себе сматра атеистом. Међу најрелигиознијим се сматрају управо млади (Блиц, 13.4.2015) за које се веровало да ће политиком заборава из самосвести о себи искључити све елементе православног хришћанског идентитета које су стварали њихови преци у прошлости, а прекинули њихови родитељи.
Имајући у виду да рупа између живог сећања савременика – floating gap у временском распону износи од око 80 година (Асман, 2011: 71), након чега наступа заборав, истраживали смо њихова лична сећања с циљем да установимо какав однос према православном хришћанству имају различите генерације рођене у периоду снажне идеолошке пропаганде „против Бога”. Анализом резултата фокус групе организоване за потребе истраживања, може се закључити следеће: Сви испитаници се изјашњавају као православни хришћани, иако већина није у детињству васпитана у духу хришћанства. На основу добијених података излази да је нулта генерација родитеља (није обухваћена истраживањем) изазвала прекид православног васпитања деце и миметичког памћења православних хришћанских традиција и обичаја. То је генерација рођена почетком 20. века (између 1900. и 1910.) која је, иако крштена одмах по рођењу и васпитана у православном духу, као родитељ, већ током Другог светског рата, а нарочито у периоду након ослобођења, престала да практикује православну веру да би заштитила сопствену децу од прогона и репресије тоталитарног режима у Југославији.
Због тога припадници прве генерације испитаника нису овладали нормама православног хришћанског живота опонашањем родитеља. Њихова деца која припадају другој генерацији испитаника, те норме такође нису могла да стекну миметичким памћењем и опонашањем родитеља који ни сами нису практиковали све норме православног хришћанства. И поред тога, већина њих се у зрелим годинама вратила православљу, захваљујући чему су њихова деца – припадници треће генерације испитаника, овладали основним нормама православног хришћанског живота пре пунолетства.
Међутим, ниједан припадник све три генерације испитаника није развио миметичко памћење православних хришћанских норми у раном детињству, већ су у старијој животној доби улагали значајан напор да надокнаде недостатак хришћанског васпитања у породици. Непознавању моралних норми православног хришћанства које нису стечене у породици процесом културализације, тј. акултурације, допринела је и чињеница да ни у процесу социјализације у школи нису добили потребна знања јер је током друге половине 20. века веронаука искључена из наставног програма школског образовног система. У том периоду, све до почетка 90-тих година 20. века, свако јавно испољавање религиозности је било непожељно, па су испитавници прве и друге генерације били принуђени да примењују аутоцензуру или подносе строге санкције за своје религиозно понашање у јавном и приватном простору.
Оно је укључивало одлазак у цркву, на изворе чудотворне водице, учешће у литијама, сва обележја религиозности у домовима (икона, кандило, кадионица и др.) и ношење крста и бројанице у склопу културе одевања. Трећа генерација испитаника је одрастала у периоду када се испољавање религиозности није кажњавало, али ни они нису имали веронауку у школама будући да је тај предмет као изборни враћен у наставни програм Уредбом о организовању и остваривању верске наставе и наставе алтернативног предмета у основној и средњој школи Владе Републике Србије тек 2001. када је верска настава уведена у прве разреде основних и средњих школа (члан 13).
Иако највећи број учесника истраживања у детињству није могао да учи о православљу опонашањем родитеља те је „прескочио” најзначајнији период васпитања када се утемељују вредносни обрасци понашања, они су „рупу између живог сећања” премостили у зрелим годинама сопственим избором.
Ако на основу аналогије поредимо животне циклусе, може се закључити да је исто потребно и секуларној држави будући да знање и способност управљања државом послератна тоталитарна Југославија није наследила од претходних државних управа. Угледавши се на западноевропске државе које нису оствариле аутокефалност цркве, она је избором републиканског државног уређења одмах ушла у адолесцентски период негације свих вредности преходних монархија које су политичку традицију уградиле у црквену традицију. Имајући у виду да је карактеристика тоталитаризма „што партија на власти елиминише готово целокупан претоталитарни плурализам” (Линц, Степан, 1998: 65), тиме је „народна власт” Комунистичке партије у монопартијској држави показала своју тоталитарну природу. Та „властродржачка самовоља” (Чавошки, 2011:101), или „патолошка ароганција” према Адижесовој теорији животних циклуса предузећа, могла би бити узрок томе што Југославија није ушла у фазу „топ форме”, већ је након само четири деценије дошло до девијантне фазе „прераног старења” и патологије „развода” када се, почетком 90-тих, та држава распала.
Материјално памћење
Скраћењу животног циклуса послератне Југославије допринело је и одузимање имовине и богаћење државе на рачун других. Асман ову кардиналну грешку изазвану похлепом пореди са „ћелијама рака” у људском организму, па се лако може разумети зашто је та држава прерано остарила.
Манастир Сопоћани (Википедија)
Њен однос према цркви је већ од 1945. резултирао доношењем читавог низа закона и подзаконских аката којим је црквама и верским заједницама одузимана покретна и непокретна имовина. На тај начин је секуларна држава постала њен власник, па се поставља питање шта је она с том имовином радила, а посебно какав је однос имала према православним светињама и сакралној баштини српског народа. У покушају да одговоримо на то комплексно питање које у својој сложености излази из оквира овог истраживања и захтева посебна проучавања, фокусираћемо се само на судбину једног манастира у Србији. Студија случаја „Сопоћани” заснована је на компаративној анализи статуса Манастира посматраном у три временске тачке пресека: 1960. (манастир претворен у музеј), 1979. (уписан у листу светске културне баштине у оквиру целине „Стари Рас и Сопоћани”), 1996. (долазак монаштва и обнова духовног живота).
У секуларној атеистичкој Југославији, средство је постало циљ,
а права сврха и смисао манастира-музеја су занемарени.
Каква је судбина ове православне светиње била 15 година након оснивања секуларне државе, писано сведочанство је оставио прогнани професор Богословског факултета др Јустин Поповић: „Улазиш у Свете Сопоћане и плаћаш четрдесет динара, музејску улазницу! Јер Сопоћани су већ музеј; и тамо нема светих богослужења” (Поповић, 2014:534).
Тако видимо да се „заборав” сакралних објеката и предмета који имају ритуално-симболичку улогу, највише односио на губитак основних функција због којих су створени. Без богослужбеног живота у манастиру Сопоћани и другим затвараним манастирима у Србији (Војловица, Ковиљ и др.), изгубљена је њихова сврха и вредност за друштво. Она није у томе да представља ремек-дело људског креативног генија, већ у духовној мисији која се остварује „језиком вере” – молитвом (Пјевач, 2009: 78). То значи да нису настали у жељи ктитора да стварају уметност, већ да уметношћу изразе снагу вере у Бога. Али, у секуларној атеистичкој Југославији, средство је постало циљ, а права сврха и смисао манастира-музеја су занемарени.
Да је музејска заједница под снажним идеолошким притиском атеизације друштва занемаривала етичке стандарде професије (Ђукић, Вићентијевић, 2015) сведочи и даља судбина манастира у периоду уписа у УНЕСКО листу светске културне и природне баштине у оквиру заштићене културно-историјске споменичке целине „Стари Рас и Сопоћани”. Један од два универзална критеријума номинације подразумева да целина представља јединствен или изузетан доказ о културној традицији или цивилизацији која живи или која је нестала. И управо ту лежи проблем будући да сакрална традиција у атеистичком друштву више не живи у јавној сфери. На основу тога се може закључити да је номинацијом пружен доказ да је она нестала на основу најмање три разлога.
Први разлог је репресивна и рестриктивна природа атеистичког режима усмерена на свештенство и монаштво која манастире претвара у сакралне музеје. Будући да се у њима не одвија богослужење, из манастира и цркава се покретни сакрални предмети преносе у световне музеје. То за последицу има слабљење религије у секуларном друштву, по чему се Југославија није битно разликовала од западноевропских држава тог периода. Стварајући музеје као „световне катедрале” рационално грађанско друштво одбацује „неистовременост” чије посредовање – као „бит религије”, омогућава живот „у два времена” (Асман, 2011: 86). И управо је та способност посредовања одузета светињама и сакралном мобилијару који су из манастира Сопоћани пренети у музеје.
Изван цркава и манастира у којима се одвија литургија и богослужбени живот, ти предмети више не посредују Божје присуство које прожима живот православних хришћана. Кроз „живо сећање” они увек изнова проживљавају Исусово рођење, распеће и васкрсење и друге историјске догађаје, иако су се одиграли крајем старе и почетком нове ере. То је могуће само кроз живу веру у живог Бога (Поповић, 2014: 534) и „искуство живе цркве која се непрестано обнавља” (Флоровски, 2005:145). У „световним катедралама” то није могуће.
Други разлог због којег верујемо да је номинацијом пружен доказ да је духовна традиција нестала с простора средњовековне престонице српске државе садржан је у чињеници да већину становништва чине Бошњаци муслиманске вероисповести који не посећују православне храмове.
Трећи разлог се огледа у чињеници да је манастир доживео духовну обнову тек 1996., када је 10 монаха и искушеника прешло из манастира Црна река и обновило богослужења у Сопоћанима (Сопоћани, 2011:62) – дакле, око 20 година након заштите и уписа у Светску листу културне баштине.
Тако видимо да у тренутку номинације он није представљао духовно средиште православних хришћана, већ манастир-музеј који је, као и Устав ФНРЈ, представљао „украсни излог за иностранство” и уверљиву обману за лаковерну унутрашњу јавност (Чавошки, 2011:42). Касније ће се показати да та политика није имала одлучујућег утицаја како на међународну, тако ни на унутрашњу јавност. Југославија није била чланица Савета Европе управо због непоштовања људских права, а унутрашња јавност није била толико лаковерна колико трпељива.
Комуникативно и културно памћење
Да тоталитарне владавине и диктатура уништавају језик, памћење и историју (Асман, 2011:87), говори већ сам податак да је употреба ћириличног писма у издавачкој индустрији у Југославији достигла историјски минимум након Другог светског рата. Према резултатима пројекта „Преглед положаја српске ћирилице у култури и јавној комуникацији”, који је 2014. спровео Завод за проучавање културног развитка, то се нарочито односи на период од 1958. до 1988.
Како се догодило да је језик предвиђен
за употребу само у војсци ушао у јавну комуникацију
у тој мери да је латинично писмо тог језика скоро потпуно
потиснуло ћирилицу српског језика, тек
треба да буде предмет будућих изучавања.
Узрок таквог односа према писму српског народа може се тражити у уставним одредбама свих наднационалних држава Југославија, како монархистичког, тако и републиканског типа, почев од Устава Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца из 1921. у којем је „српско-хрватско-словеначки језик” дефинисан као службени језик (члан 3) ове уставне, парламентарне и наследне монархије. Касније је Уставом СФРЈ (1963) предвиђена равноправност језика народа Југославије и њихових писама без експлицитног навођења који су то језици, док је „српскохрватски језик” успостављен само за потребе командовања у Југословенској народној армији у којој ће се војна обука и администрација вршити на том језику (члан 42). Како се догодило да је језик предвиђен за употребу само у војсци ушао у јавну комуникацију у тој мери да је латинично писмо тог језика скоро потпуно потиснуло ћирилицу српског језика, тек треба да буде предмет будућих изучавања.
Српска ћирилица (Википедија)
Одговор на то питање не даје ни скуп лингвиста, књижевника, културних и научних радника из Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине познат као „Новосадски договор”. На том скупу одржаном у Новом Саду 1954, у намери да оба писма, латиница и ћирилица, буду равноправна, одлучено је да „треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма што ће се постићи у првом реду школском наставом” (Политика, 12.12.2014). Иако савремена лингвистичка србистика стоји на становишту да је „погрешно схватање равноправности писама” суштински допринело одумирању српске ћирилице, она тиме не улази у објашњење самог узрока проблема који се огледа у различитом схватању „равноправности”.
Док су ову демократску тековину други народи у Југославији схватили као могућност да и даље користе латинично писмо које су одувек користили, српски народ ју је схватио као могућност да научи писмо које није користио. Или, тачније, прихватио је писмо које није користио од 9. века када су византијски мисионари Ћирило и Методије, са својим ученицима Климентом и Наумом, ширећи писменост и хришћанство међу Словенима, конструисали ћирилицу као писмо словенског језика. Овладавање латиницом спровођено је институционалним путем кроз наставне планове и програме основних и средњих школа у Србији у којима се латиница учила подједнако као и ћирилица. Научени у школи да користе оба писма, читаоци су без великог отпора прихватали и продукцију издавачке индустрије која је значајно смањила број књига и периодике штампаних ћириличним писмом. Тако је, заправо, и поред бројности Срба у Југославији и формалне равноправности језика и писма, српскохрватски заменио српски, а латиница ћирилицу.
Међу малобројним тумачењима, у најмању руку, необичног определења српског народа да се одрекне своје језичке културе и писма, пружила је Српска православна црква у „Поруци Светог архијерејског сабора упућеној православном србском народу поводом обележавања педесетогодишњице страдања Србске цркве и народа (1941-1991)”. У њој се, између осталог, каже:
„Живели смо, ево, и као појединачне личности и као народна заједница, већ пола века у наметнутом – а за понеког од нас и добровољно изабраном – ропству и понижењу. Најстрашније у том периоду било је свеопште разарање душа и народног хришћанског духа, културе, морала, човечности, личног и општег достојанства […] Навешћемо само неке од рана и духовних болести које су кроз рат, и од рата наовамо, до данас, запретиле да опустоше душу и живот србског народа […] Ратна пустошења, разарање храмова и културних вредности и – од свега најгоре – геноцидно уништавање небројених људских живота довело је у питање и сам опстанак нашег народа […] Послератна власт, сагласно својим идеолошким предрасудама, угрозила је Цркву, лишивши је њених добара и осудивши је на смрт. Истовремено је угрозила и јединство србског народа наметањем вештачких деоба и стварањем, од његовог живог ткива, непостојећих нација. Тек ће будућност открити какве су све последице тог свестраног притиска на Цркву и на јединство србског народа. Али од свих тих деоба погубнији је био систематски спровођени напор да се он одвоји од свог вековног духовног, културног, етичког и језичког предања. Тиме је дубоко угрожена његова самосвест и историјско памћење, а тиме и његов опстанак” (Џомић, 2000:13).
Школе су имале одлучујући утицај,
будући да се у њима учио српскохрватски
језик, а користила оба писма, док
су издавачи претежно користили
латинично писмо.
У поруци је, даке, Свети архијерејски синод експлицитно указао на „напор” да се српски народ одвоји од свог духовног, културног, етичког и језичког предања које се с генерације на генерацију преноси од 12. века када је родоначелник династије Немањића –
Стефан Немања, основао државу српског народа са седиштем у Старом Расу. Ако се изузму окупације страних сила, то је једини пут да је народ прихватио да живи у ропству и понижењу од „народне власти” само да на насиље не би одговорио насиљем. Иако у супротности са становиштем савремене етике и морала која у средиште друштвеног живота ставља појединца и његов интерес, то се вероватно може објаснити низом врлина православних хришћана, од кротости и трпљења до праштања (Пјевач, 2009:94, 127, 141) које стоје супротно од гнева и освете. Али, ово питање, ипак, треба препустити истраживањима православне етике и морала јер у великој мери надилази оквире наше теме.
Анализу комуникативног памћења као језичког предања којим се преноси и смисао живота с генерације на генерацију српског народа, закључићемо констатацијом да је језик као кључни идентификатор националног културног идентитета Срба у последњих стотину година претрпео велике промене којима су, поред устава, највише допринеле образовне и културне политике. Школе су имале одлучујући утицај будући да се у њима учио српскохрватски језик, а користила оба писма, док су издавачи претежно користили латинично писмо што потврђују и резултати истраживања Завода за проучавање културног развитка.
Сада ћемо се вратити садржају поруке Светог архијерејског сабора која сублимира све последице страдања српског народа повезане с претходним проучавањима миметичког, материјалног и комуникационог памћења. То нас доводи до последњег, по свему судећи, кључног облика памћења, а то је културно памћење. Ако оно садржи предање смисла (Асман, 2011: 17), онда се предањем с генерације на генерацију преноси и смисао живота. Као такво, оно је уграђено у самосвест српског народа која, према академику Сими Ћирковићу, једном од најбољих познавалаца средњег века на простору Србије, произилази из припадности Српској православној цркви (Ћирковић, 2015: 448-450).
Дакле, како се може разумети на
основу оба анализирана текста,
самосвест и историјско памћење
српског народа нераскидиво су повезани
с духовном традицијом и аутокефалном црквом
још од средњег века.
Он истиче да је у развитку српског народа, пресудан био период државе Немањића која је заједно са српском аутокефалном црквом скоро два века представљала оквир у којем се изграђивала српска етничка свест. За каснији развитак „српства” у смислу српске свести, припадања Србима, академик каже да се нарочито значајна чини околност да је држава схватана истовремено као световна и религијска, као што су и њени вођи виђени са неподељеним функцијама световних и црквених старешина. Према њему, та свест се очувала и у 17. и 18. веку након масовних сеоба Срба на нове просторе јер су „те масе имале у својој свести одређене представе о томе шта их спаја у једну заједницу и шта их одваја од других”. Томе је допринео и кнез Лазар који је ишао стопама немањићких претходника и „отпочео нови циклус владара светитеља”. Улога цркве у формирању, чувању и преношењу српске свести имала је за последицу да се „припадање српској цркви столећима сматрало за битно обележје српства”, те Ћирковић закључује да се Срби прилагођавају свету који се мења, али остају верни својој вери све до наших дана.
Сима Жирковић (Википедија)
Дакле, како се може разумети на основу оба анализирана текста, самосвест и историјско памћење српског народа нераскидиво су повезани с духовном традицијом и аутокефалном црквом још од средњег века. Судећи по броју припадника српске националности православне вероисповести у Србији на почетку друге деценије 21. века (Данас, 11.12.2013), он се током наредних векова није променио и поред свих страдања и искушења кроз које је пролазио српски народ. Није се променио ни током 20. века када су све државе Југославије, почев од Краљевине СХС, преко послератне ФНРЈ, па све до СРЈ, настојале да створе југословенски идентитет и утичу на културно памћење због страха од субверзивних садржаја који су могли да угрозе идеолошке темеље свих наднационалних држава Југославија ствараних у том периоду.
Према универзитетском професору
Драгану Недељковићу, искушења и
страдања су једина константа развоја
српског народа који је непрекидно
суочен с покушајима прекида историјског
памћења и заборава управо оних
вредности које су пресудне за
изградњу идентитета и самосвести.
Међутим, медији у Србији и 20 година након распада Југославије, доприносе прекиду историјског памћења о чему Душан Т. Батаковић каже: У медијском простору „нема места за историјске поуке, а сећање се свело на неколико последњих година, повремено чак и недеља, јер су искушења, страдања, економско исцрпљивање и сваковрсно трпљење, предуго трајали”. Указујући да је у моралној димензији најопаснија „духовна поколебаност”, Батаковић истиче да је она у вези с недостатком сећања и смањеним утицајем историјских поука на живот савременог друштва оптерећеног великим политичким, социјалним и економским проблемима (Блиц, 24.10.2012).
Према универзитетском професору Драгану Недељковићу, оснивачу Катедре за српски језик, књижевност и цивилизацију на Универзитету у Стразбуру (1955) и Сорбони (1969-1972), искушења и страдања су једина константа развоја српског народа који је непрекидно суочен с покушајима прекида историјског памћења и заборава управо оних вредности које су пресудне за изградњу идентитета и самосвести. Спремност да се она прихвате и живот настави у складу с вишевековним вредносним системом (Новости, 22.6.2013) је још једна особина која се великим делом стиче управо захваљујући памћењу и упркос рестрикцијама и репресијама тоталитарног режима послератне секуларне Југославије
Живот у два времена
Репресивна јавна практична политика тоталитарног режима у Југославији је чинила велики напор да сврха материјализованих институционализованих пракси памћења не поседује културни смисао кодиран и артикулисан у заједничком језику, знању и заједничком сећању. Тај збир заједничких вредности, искуства, очекивања и тумачења који ствара симболички свет смисла, односно „слику света” неког друштва је, због свог субверзивног садржаја, био непожељан за државу засновану на „властродржачкој самовољи” и „патолошкој ароганцији”. Зато је у Југославији успостављен „савез” владавине и заборава који је свим расположивим средствима комуникацијске контроле и технологије пружао отпор продору историје. Баш како Асман каже, цитирајући Орвела – постојала је само садашњост у којој је партија увек у праву.
Коначно, на основу свега, можемо закључити да је секуларизација била правно-политички оквир атеизације послератног друштва. Њиме је владајућа Комунистичка партија у монопартијској држави стекла de iure и de facto монопол на власт која по својој природи није била само тоталитарна већ и атеистичка. Користећи легитимну физичку и симболичку силу, она је за „непријатеље” именовала монархију, Бога, православну цркву, свештенство и вернике. Монархија је у потпуности искључена из јавног живота, али је политика идентитета путем различитих облика институционализованог „заборава”, само привремено успела да из јавне сфере потисне експлицитне манифестације „неистовремености” православља, што према Асману представља бит религије и културног памћења.
Живот „у два времена” се обновио након нестанка тог режима што доказује истинитост теорије Николаја Берђајева у студији „Филозофија неједнакости” да се „нова култура не може створити а да нема никаквог предања, континуитета с ранијом културом, те поштовања предака”. Тако се јасно показује разлика између експлицитне и имлицитне културе од којих је прва, покушај стварања «нове» једнодимензионалне културе «ослобођене» предаје смисла, док је друга – заснована на вишевековној самосвести и православном предању, опстојавала и упркос репресији. Прву су чиниле институционализоване манифестације световног живота наднационалне заједнице, а другу – суштина православља као система вредности, етичких и моралних норми, веровања и обичаја православних хришћана, утемељен још у средњовековној Србији.
Стога се повратак на потиснуту религиозност, обнова православља и повратак памћења огледа у свим резултатима спроведеног емпиријског истраживања као напор државе и друштва да се поново успостави равнотежа између експлицитних и имплицитних садржаја културе.
