Оно што науку разликује од теорија завере јесте процес провере применом фалсификационистичког начела. Следбеници теорија завере не страхују од емпиријских доказа – за њих увек могу пронаћи примерено објашњење или их некако уклопити у сопствене теорије.
Др Јанис Варуфакис
Бившег председника Сједињених Држава, Доналда Трaмпа, критичари називају лажовом. Али Трамп је нешто много горе од лажова. Политичари често прибегавају лажима да би прикрили неугодне истине. Таумп је особен по томе што је у своје безочне лажи убацивао и истине које ниједан други политичар не би смео да помене, од одбацивања универзално прихваћеног става да је глобализација недвосмислено добра и корисна ствар, до јавног признања да је заиста покушао да смањи буџет поштанске службе Сједињених Држава да би тако отежао гласање симпатизерима Демократске странке.
Научници имају разлога да славе после Трамповог одласка, судећи по видљивом олакшању с којим сад износе епидемиолошке податке са подијума у Белој кући, без страха од последица. Можемо ли у мандату председника Бајдена очекивати велики повратак истине? Да бисмо одговорили на то питање, морамо се прво подсетити како наша друштва препознају истину.
Либерали воле аналогије а тржиштем. Kао и најновији модели мобилних телефона, мишљења се пласирају на велико тржиште идеја које их вреднује кроз децентрализовани процес у ком учествују потрошачи и произвођачи ставова и вести. У таквој тржишној утакмици исправна мишљења коначно потискују она неисправна.
Међутим, и сама идеја о тржишту идеја је лаж. За разлику од мобилних телефона или јагода, о корисности неке идеје није могуће судити на индивидуалном нивоу. Истинитост дарвинизма, Ајнштајнове посебне теорије релативности или Kејнзовог става да монетарна политика постаје бескорисна када каматна стопа падне на нулу није нешто о чему просечан лаик може судити на основу личног искуства. Зато се ослањамо на строго хијерархијске и по дефиницији недемократске институције да такве теорије тестирају уместо нас.
Универзитети и научне институције преузимају на себе задатак да филтрирају и елиминишу неисправне теорије. Насупрот поменутој аналогији с тржиштем, то су институције које функционишу на принципима централног планирања и хијерархијских процеса узајамне ревизије и контроле у циљу безинтересне провере сваке теорије применом фалсификационистичког начела.
Наравно, сваки научник се нада да ће његова најдража теорија преживети тај процес. Али строго дефинисани протоколи у природним наукама гарантују да ће се теорије без емпиријског утемељења распасти под светлом доказа. Тај хијерархијски и безлични процес ослободио је наше претке незнања. Удружен с процесом комодификације довео је до пада мајке свих хијерархијских система: феудализма.
Трамп је опаснији од обичног лажова јер је открио начин да економског двојника природних наука искористи за своје потребе. Иза сваке од државних политика које директно утичу на квалитет нашег живота крије се нека економска хипотеза. Ауторитет таквих хипотеза темељи се на процесу узајамних провера и верификација који наивном посматрачу може личити на научни процес. Економисти чак добијају и Нобелове награде. Али то што економисти раде далеко је од науке, што их чини Трамповим важним, мада невољним савезницима.
Размотримо три елемента сваке популарне теорије завере. Прво, она присталицама нуди заводљиво осећање да се налазе у поседу супериорног знања. Друго, даје им моћ да раскринкају себичне мотиве експерата који шире неистине. И коначно, укључује их у покрет који је већи од њих самих, у битку против непријатеља који не преза ни од чега да би спречио откривање праве истине.
Да ли сте се некада запитали како је могуће да двојица добитника Нобелове награде за економију, понекад чак и економисти који су је поделили исте године, проглашавајu један другог за шарлатане? То се не догађа добитницима Нобелове награде за физику или биологију.
Не смемо заборавити да је на истим стубовима била изведена научна револуција. Оно што науку разликује од теорија завере јесте процес провере применом фалсификационистичког начела. Следбеници теорија завере не страхују од емпиријских доказа – за њих увек могу пронаћи примерено објашњење или их некако уклопити у сопствене теорије. У природним наукама, с друге стране, управо емпиријски докази помажу научницима да елиминишу неистине, јер је природа индиферентна према нашим теоријама о њој. Kиша ће пасти или неће пасти, без обзира на то шта каже метеоролошка прогноза. Ако метеоролози погреше, за то могу кривити само погрешан модел који користе.
Да ли сте се некада запитали како је могуће да двојица добитника Нобелове награде за економију, понекад чак и економисти који су је поделили исте године, проглашавају један другог за шарлатане? То се не догађа добитницима Нобелове награде за физику или биологију. То се догађа само економистима зато што тржишта и друштва која су предмет њиховог истраживања нимало не личе на оно чиме се бави, на пример, метеорологија. За разлику од метеоролога, ако уважени финансијски аналитичар најави нагли пад вредности деоница на берзама, то ће се и догодити, иако је аналитичар можда био пијан када је прогнозу објавио.
Зато емпиријски успеси и неуспеси економских теорија немају утицаја на њихово прихватање или одбацивање. Попут следбеника теорија завере и теолога, представници различитих економских школа мишљења – кејнзијанци, монетаристи или марксисти, на пример – сваку ствар на овом свету могу објаснити држећи се искључиво оквира сопствене парадигме. Kоја од конкурентских доктрина ће однети победу зависи од исхода борби за моћ између фракција које своје интересе скривају иза различитих догми, исто као у религији.
То је улаз који је Трамп искористио. Деценијама пре његове победе, обесправљени и осиромашени су слушали економске експерте како им објашњавају да су политике које су им уништиле живот прошле строг процес научне контроле и верификације. То је безочна лаж која је омогућила Трампу да очај милиона искористи против „естаблишмента” – па и против самог етоса науке упрљаног наводним савезништвом са економијом.
Трамп је најзад отишао. Али погледи на економију који су Трампу отворили врата и даље су дубоко укорењени. У мандату председника Бајдена њихов утицај ће бити још снажнији. Нова администрација је препуна оних истих експерата који су објављивали лажна пророчанства и подржавали друштвени поредак неједнакости, експлоатације и ирационалности који је коначно произвео трампизам.
Сетимо се само како је измишљена „природна” стопа незапослености када се показало да теорија, по којој пад реалних надница нужно води до раста стопе запослености, не држи воду. Или како је, када је дерегулација коју су експерти промовисали довела до финансијског слома, кривац пронађен у држави која се превише мешала у послове с хипотекама, уз истовремено уцењивање те исте државе да покрије дерегулисане губитке господара финансија.
Нормалност се вратила у Белу кућу. Бајден ће покушати да не лаже, можда ће понекад економисати са истином ако буде принуђен. Али извесно је да неће допустити да му се повремено омакне нека од кључних истина, као што се Трампу догађало. И зато ће истина још дуго бити под опсадом, како експерата који служе новој администрацији, тако и трампизма – покрета који је проистекао из токсичних политика изграђених на њиховим експертским економским неистинама.
(Извор Пешчаник)
