Написан у духу реконструкције и критике једног времена, нови рукопис књиге „(Ка)ко смо”, Весне Ђукић, даје прилоге за нове интерпретативне приступе старим темама, али и једну свеобухватну синтезу
Проф. др Дивна Вуксановић
Нови рукопис књиге проф. др Весне Ђукић, под насловом: (Kа)ко смо: Студије културе памћења и политике идентитета у Србији, иако се начелно бави истраживањима – како теоријским тако и практичким – у области културне политике у Србији, интердисциплинарно је конципиран, и проблемски задире у сродне теоријске дискурсе: културну антропологију, политиколошка и историографска истраживања, теорију медија и медијску политику, и најшире узевши – теорије културе са критичким предзнаком.
Студија се делом ослања на предходећа
истраживања културне политике на
овдашњим просторима, реферишући,
пре свега, на књиге Љубодрага Димића.
У фокусу истраживања ауторке је питање идентитета и како се он креира и рекреира с обзиром на памћење, при чему је у рукопису књиге памћење одређено не толико као историјски фактицитет, већ пре као културни феномен, а који се тиче одређене интерпретације, што је увек већ идеолошког карактера.
Студија се делом ослања на предходећа истраживања културне политике на овдашњим просторима, реферишући, пре свега, на књиге Љубодрага Димића, пошто је, како примећује ауторка, у академским круговима културна политика као посебна научна дисциплина интензивирала свој епистемолошки раст тек у 21. веку. Оно што Ђукићеву посебно занима јесте идентитет Срба, а не Југословена, Срба у расејању или других етничких заједница које живе заједно са Србима у, како наглашава, мултикултурном контексту свог пребивања.
А ова „идентитетска прича”, која се може испричати било „рационално” или „романтичарски” сагледана је, пре свега, кроз визуру памћења, као својеврсну културну парадигму. Али, како образлаже В. Ђукић, за памћење је карактеристично, како меморисање, тако и заборављање, те је заборав, заправо, у пођеднакој мери конституенс памћења, колико и само сећање.
Осим општих, идентитетских наратива, Ђукићева се у свом новом теоријском раду бави и медијском археологијом, као и новом интерпретацијом села у задатом контексту истраживања, што рукопису књиге даје врло специфичну боју, и оригинални допринос читању односа културе памћења и идентитетских матрица у нас.
Дакле, нови рукопис књиге др Весне Ђукић, у великом опсегу анализује различите трансформативне моменте српског идентитета, понирући у културе сећања, и завршавајући у транзиционом контексту тумачења анализираних односа идентитета и памћења (тј. заборава). Основни научни допринос овог рада састоји се у томе што се помодни постмодерни трендови „културе сећања” овде користе да се идентитетска питања осветле на друкчији начин, и да се, при том, не западне ни у пуку фактографију, нити пак у одговарајуће интерпретативне конструкте који слепо прате актуелне теоријске моде.
Написан у духу реконструкције и критике једног времена, нови рукопис књиге Весне Ђукић даје прилоге за нове интерпретативне приступе старим темама, али и једну свеобухватну синтезу посредујућих односа културе једног народа, његовог памћења, па отуда и идентитета који је отворен за будућност.
