Структура данашње музичке интерпретације не само да је отупела властити критеријум слушаоца, усмеривши га у првом реду на репродуктивни терен, већ је у други план бацила и круцијално питање: шта је заправо за нас музика и шта се од ње очекује?
Ана Павловић
Преслушавање дела класика као константне вредности које треба само откривати и доживљавати, а тиме учинивши свако сукобљавање, свако застајање над стваралачким празнинама, па чак и револт због неиспуњеног очекивања непотребним – утицало је на некакву атрофију учествовања, успававши „захтев за музику” у нашој свести.
Шта би онда било потребно да би се један музички хоризонт указао јаснијим, да би нека само наговештена кретања постала рељефнија? Какве се мисли, снови и стрепње могу открити у данашњој музици ако аргументе a priori темељимо на негацији? До каквих потврда и упоришта вредности уопште очекујемо да ћемо доћи, овим путем?
Музика је, пре свега, начин мишљења. А то подразумева да је она мање од иједне друге уметности само реализација богомданог талента, отисак емоционалних могућности, као што је и у најмањој мери чин вољног опредељења.
Преслушавање музике можемо стога назвати занимљивом игром истине. Не увек лепе, па ни веселе, али свакако конструктивне. Као и свака игра, и ова нам допушта слободу опредељења, вођења, па чак и кршења њених правила.
У музици, с њеним двоструким захтевом, рационално-конструктивним те емоционално-поетским, долази до највећег исказа целокупне личности са свим индивидуалним компонентама, али и свим оним одређењима што их је „разапела” културно-социолошка средина у којој она живи и ствара.
Притом су често опредељења, намере или жеље мање битне; по закону неумитне истинитости реални лик музичара (а тиме и средине), његових односа према спољашњем свету, његове мисаоне структуре – указује се пре или касније (најчешће врло брзо).
Дозвољава слободу опредељења
Преслушавање музике можемо стога назвати занимљивом игром истине. Не увек лепе, па ни веселе, али свакако конструктивне. Као и свака игра, и ова нам допушта слободу опредељења, вођења, па чак и кршења њених правила.
Под условом да музика не одражава неке њој неприпадајуће мисаоне премисе, већ да је она по себи начин мишљења, великодушно ће нам допустити да (чак и у нашој данашњој креативној конфузији) приметимо контуре одређења, те да скицирамо неки кроки одређеног музичара.
И данас се музика очајнички напиње да нешто каже, у сталном страху да остане непримећена.
Притом би било која врста класификације била осуђена на пропаст. Сетимо се, примерице, да се кроз епохе сукцесивно навраћало на фолклоризам (спрам космополитизма), тј. касноромантизам (спрам неокласицизма) итд.
Условљена дабоме околностима времена, ова „предаја палица” је са собом (готово обавезно) превлачила низ комплекса и неиживљености из претходног периода (такође оптерећеног истим нерешеним проблемом). И до данашњих дана, остала нам је у аманет готово патолошка потреба претеране склоности према наративности.
И данас се музика очајнички напиње да нешто каже, у сталном страху да остане непримећена. Та ужаснутост је приморава да излази из оквира властите мере и властитог могућег домета, не презајући од посезања за свим пропратним „алаткама” сценско-визуелног израза, у вечној жудњи за формом спектакла.
Уверење да музика мора испричати фабулу набијену што заметнијим садржајем заправо је реликт једног романтичарског начина мишљења за које (авај!) многим ствараоцима (а и извођачима) недостаје снаге, енергије, талента и занатског умећа, не би ли такав подухват успешно „извезли” до последњег такта.
Класичне композиционе структуре, сва тематска преплитања, све разраде које конституишу велике форме деветнаестог века изражавале су музичке мисли мајстора тога времена. Репрезентовале су, de facto, један начин мишљења осликан и опричан из визуре ствараоца те епохе, тих историјско-уметничких околности и тог сензибилитета.
Покушај да се тим начином мишљења служи (хајде рецимо и изражава) у времену битно измењеног мисаоног хабитуса, нонсенс је који мора уродити естетском недоношчади, са свим пратећим компонентама и „опремом”.
(Извор РТС)
