Започео је процес прерастања локалног у регионални хаос, зашли смо и у фазу претварања регионалног у субконтинентални хаос, а следи фаза прерастања субконтиненталног у континентални хаос, тј. дошло је време да се може рећи: „Готов је, пре или касније, ипак готов је неолиберални капитализам”.
Проф. др Љубо Ристовски
Kада је реч о односу према истраживањима друштвених, социјалних, економских и политичких процеса, скоро по правилу се суочавамо са амбиваленцијом. Једни те процесе истражују с циљем да препознају елементе који би убрзали њихов развој, други трагају за елементима који би га онемогућили. Међу потоње, по природи ствари, свакако не спадају теоријски физичари.
Али, када се природни поредак ствари толико поремети да се спирала друштвеног развоја покрене уназад, а знање се поистовети са друштвено (политички) непожељном сметњом, дешава се да и они почну да се баве таквим истраживањима. Притом не са вером да могу нешто променити, већ са жељом да процене дужину трајања тих непожељних стања или фаза развоја друштва коме припадају.
Управо зато, аутор ових редова, бежећи од политичког лудила које је овладало светом, покушава да неполитичким прилазом, заснованом на физици сложених система, укаже да се назире његов крај. Штавише, по физици тај крај је већ почео и време је да се истакне овде чувена парола „Готов је” која се, наравно, односи на неолиберални капитализам. А на шта би друго?!
То је мешавина глобалног реда и локалног
хаоса, али таквог да не може
пореметити глобалну уређеност система.
Kако је предмет истраживања физике објективно постојећа реалност, онда је разумљиво што су физичари истраживали не само неживе, него и живе системе. Предмет истраживања су биле и популације зечева и лисица (ловине и ловаца), рибља јата, скупови свитаца и винских мушица, али људска заједница још није.
Локална слобода
То је помало чудно, посебно када је реч о савременој људској заједници, која показује својства карактеристична за тзв. нелинеарне кохерентне системе (НЛK системи). Наиме, специфична уређеност савремене светске економије, као и сам процес глобализације, директно указују да људска заједница испољава понашања која су карактеристична за неживе НЛK системе.
Најкраће речено, нелинеарни кохерентни физички систем се састоји од великог броја компоненти које интерагују неком дугодометном привлачном (кохезионом) силом, а она их наводи да се слично понашају, тј. уређују. На тај начин се успоставља стање система у коме постоји нека врста глобалног уређења компоненти, при чему оне могу имати релативно велику слободу локалног понашања. То је мешавина глобалног реда и локалног хаоса, али таквог да не може пореметити глобалну уређеност система.
Притом атрибут нелинеаран одржава својство кохерентног система да нелинеарно реагује на спољне утицаје. За разлику од линеарног система код ког слаби спољни утицај увек изазива мале промене у систему, код нелинеарног система слаб спољни утицај може изазвати драстично велике промене.
Овај део посла обавили су Светска
трговинска организација, Међународни
монетарни фонд и Светска банка, та
три јахача апокалипсе савременог
неолибералног капиталистичког друштва.
Груб али сликовит метафорички приказ кохерентности физичког система јесте путнички воз који се креће пругом, рецимо од Београда ка Бриселу. Путници су компоненте овог система, а чињеницу да се сви они крећу пругом ка поменутом одредишту можемо схватити као последицу деловања неке силе, која их све нагони да се крећу истом пругом у истом смеру и правцу. Притом путници имају велику локалну слободу, јер могу слободно да се крећу по свом и другим купеима и вагонима, да се групишу у скупине, мирно разговарају или свађају се итд.
Све то не утиче на глобално уређење система (воза), који се заједно са њима неометано креће ка Бриселу. Иако путници имају велику локалну слободу кретања (локални хаос), ипак су увек непосредно изнад пруге, тј. ма шта да чине, увек се крећу у задатом правцу и смеру (глобални ред). Нелинеарност, тј. својство да слаби спољни утицај може изазвати и разарајуће промене у овом систему, илуструје чињеница да увећање летње температуре за само неколико степени, може изазвати кривљење шина и искакакње воза.
Слобода капитала
Нелинеарни кохерентни економски систем, који је устоличен с појавом неолибералног капитализма, знатно је сложенији, а такав је био и синхронизовани вишефазни процес његовог успостављања. Пре свега, кохерентност је захтевала деететизацију, тј. да се постојећи, државама издељен, економски простор хомогенизује. Суштински циљ ове фазе, усмерен на државне институције, јесте уклањање свих препрека слободном протоку капитала и роба, које су постављале државе, ради заштите својих локалних економских и других интереса.
Перјанице неолиберализма: Роналад Реган и Маргарет Тачер (Википедија)
Тиме је успостављен јединствени глобални систем регулације и контроле свих релевантних финансијских и привредних чинилаца, што је постигнуто наметањем наднационалних економско-финансијских прописа, којима су маргинализоване све традиционалне државне функције (регулација и контрола привредне и финансијке сфере, социјална политика…). Овај део посла обавили су Светска трговинска организација, Међународни монетарни фонд и Светска банка, та три јахача апокалипсе савременог неолибералног капиталистичког друштва.
Они су својим, свима наметнутим, правилима пословања, од скупа држава, са аутономном економском, финансијском и социјалном политиком, створили јединствени економски простор, практично без локалне државне контроле, по коме оргијају олигарси, девастирајући све локалне привредне ресурсе, сем оних које могу користити у властите сврхе.
Профит је устоличен као јединствени
критеријум вредновања свих
активности, укључујући и културне.
Деетатизацијом је хомогенизован светски економски простор, у коме је успостављен економски систем са јединственом економском регулативом, којој су подређени сви локални закони и прописи. Та глобално важећа законска регулатива попримила је улогу кохезионе силе, која је светску економију ујединила, усмеравајући је ка истом циљу – порасту профита. Профит је устоличен као јединствени критеријум вредновања свих активности, укључујући и културне. Тако је створен глобални кохерентан економски систем, који се састоји од великог броја компонената (привредних субјеката), чије је деловање у свим деловима система уређено тако да тежи истом циљу.
Међутим, тиме процес глобализације није био завршен, јер су, поред привредних субјеката, постојали и бројни друштвени и субпривредни субјекти (стручна удружења, синдикати, невладине друштвене асоцијације), чији је основни циљ био заштита и унапређење стечених социјалних и других права. Такве и било које друге организоване социјалне групе, које су интересно повезане, су препознате као непожељне, јер су могле ометати успостављање глобалног реда. Зато је било потребно маргинализовати њихова деловања, што је и учињено двофазно: у фази десоцијализације и у фази депатријације.
Формална слобода
Основни циљ фазе десоцијализације био је усмерен на потпуну дехомогенизацију локалних социјалних структура. Локалном становништву, а у име демократије и плурализма, драстично је редукована могућност организовања у асоцијације, које би својим деловањем могле да утичу на наметнути образац економског деловања. Системски се стимулише уклањање друштвене стратификације (радништво, култура, средњи сталеж) и омета организовање социјалних група, које су интересно повезане.
Створен је друштвени поредак у коме постоји формална слобода да грађани промовишу све своје политичке и друге ставове, али као појединци или као чланови неког малог кластера истомишљеника, односно неке невладине организације (НВО). Стимулише се оснивање таквих организација, јер што је већи њихов број, то је у средњем мање њихово чланство, мањи је и њихов утицај на друштвену заједницу као целину. Оне делују декохезионо, ометају експликацију реалних захтева друштвене заједнице, јер је разбијају на мноштво малих друштвених кластера, чији је реалан друштвени утицај потпуно миноран.
Створена је благо узбуркана гомила, друштвено посматрано, јалових кластера појединаца, који баштине потпуно контролисану илузију локалне слободе у својим кластерима, несвесни да су друштвено импотетнтни.
То је држава која не пристаје, а и не
заслужује, да буде названа домовином.
Фаза депатријације је субфаза десоцијализације, јер није могуће обавити кластеризацију друштвене заједнице без потирања могућих деструктивних утицаја државе на тај процес. Наиме, у периоду који претходи неолибералном капитализму, држава је имала законске и друштвене механизме заштите права и интереса грађана који су, по природи свог деловања, суштински супростављени процесу глобализације.
Зато се након девастације локалних економија, на већ економски и финансијски зависне државе, врши притисак да драстично редукују стечена социјална права становништва. Тако су грађани добили државу без реалне могућности да утиче на властиту економију и социјални положај својих грађана. Поред тога, посматрано на културном плану, извршен је потпуни отклон од традиционалних културно-историјских вредности по наметнутој формули: не локална, него глобална култура; не створено, него оно што ће бити створено по наметнутом обрасцу; не властита прошлост и садашњост, него глобална светла будућност.
Тиме је обављена депатријација државе којој су, када је реч о аутономној (ненаметнутој) регулативи, преостале само репресивне и суштински небитне функције. То је антицивилизацијска држава, настала уништавањем свих друштвених и социјалних тековина, потпуно отуђена од својих грађана и реалних дешавања и потреба друштва. То је држава која не пристаје, а и не заслужује, да буде названа домовином.
Готов је, ипак је готов
Да резимирамо: процесима деетитизације, десоцијализације и депатријације, успостављен је глобалан кохерентан и нелинеаран економски систем у коме се све активности усмерене ка јединственом циљу – увећању профита (глобални ред), при чему је грађанима дата контролисана локална слобода деловања (локални хаос), таква да не може утицати на глобални уређеност система. Остало је да видимо у чему се испољава нелинеарност овог система, односно могућност појаве несразмерно великих промена, изазваних малим поремећајима.
Дешава се да друштвено безначајни
појединци, својим поступцима,
а не делима, покрећу масе.
Испољена је у следећим чињеницама: самоспаљивање једног човека покренуло је целу северну Африку; убиство једног младића покренуло је масе незадовољних по британским градовима; група студената, који су камповали на тргу у Мадриду, покренула је масе незадовољних у Шпанији; покренуте се из сличних, наизглед баналних разлога, масе незадовољних у Португалији, САД итд. Ето, дешава се да друштвено безначајни појединци, својим поступцима, а не делима, покрећу масе. Поставља се питање: каква је повезаност свега тога са рушењем неолибералног капитализма?
Најједноставнији одговор јесте: иста онаква као што је била веза између оних неколико стотина париских јуришника на Бастиљу, с рушењем феудализма у Европи. Другим речима, започео је процес прерастања локалног у регионални хаос, зашли смо и у фазу претварања регионалног у субконтинентални хаос, а следи фаза прерастања субконтиненталног у континентални хаос, тј. дошло је време да се може рећи: „Готов је, пре или касније, ипак готов је неолиберални капитализам”.
