Плагирање подразумева крађу туђих резултата научноистраживачког рада и приказивање као сопствених, ради статусног, финансијског, материјалног или неког другог бенеифита.
Проф. др Томислав Живановић (Медија центар)
У временима честе појаве плагирања радова од семинарских до докторских дисертација неопходно је направити кратак осврт на плагирање и објаснити га као друштвени феномен. Плагијат (према лат. plagiarius = крадљивац) је присвајање туђе ауторске својине. Другим речима, плагирање подразумева крађу туђих резултата научноистраживачког рада и приказивање као сопствених, ради статусног, финансијског, материјалног или неког другог бенеифита.
Плагијаторство не само да није етично, него оно није ни у складу са законским одредбама које регулишу ауторска и сродна права.
Поред ових облика плагирања среће се и самоплагирање када се своји стари текстови објављују као нови (рециклажа). Плагијаторство, као изразито неетично понашање у домену науке и истраживања, наноси велику штету научноистраживачкој делатности јер обезвређује научни рад и минира основни принцип науке – истинитост и оргиналност. Плагијаторство не само да није етично, него оно није ни у складу са законским одредбама које регулишу ауторска и сродна права.
С обзиром на то да се плагијаторство јавља у различитим видовима и нијансама, интересантно је указати на његове модалитете. Неки од њих су, почев од најдрастичнијих ка „лакшим” облицима:
(1) Преписивање туђег текста од речи до речи (потпуно клонирање текста);
(2) Рад који садржи, без измена, значајне делове туђег текста;
(3) Рад у коме су промењене кључне речи и фразе, али је задржан основни садржај оригиналног текста;
(4) Парафразе из других извора и садржај властитог текста неприметно су уклопљени у једну целину;
(5) Узимање делова свог ранијег рада – самоплагијаторство (рециклиран властити рад);
(6) Рад на бази комбиновања текста са наведеним изворима са преписаним текстом без цитирања;
(7) Рад који представља мешавину копираног текста из неколико извора, без одговарајућег цитирања;
(8) Рад садржи цитате са непостојећим или нетачним информацијама о његовим изворима;
(9) Рад садржи правилно цитирање, али не садржи скоро никакву оргиналност и
(10) Еад садржи правилно цитирање, али се превише ослања на оригинални текст, односно, стил текста.
Познавање модалитета плагијаторства може послужити као водич или упутство едукаторима, рецензентима, менторима, академском особљу, истраживачима, студентима и свима онима који се баве истраживањем и писањем научних радова у циљу да се избегну грешке и да се аутори не нађу изложени на стубу срама.
Плагијат се понекад тешко може утврдити, поготово ако није случај преписивања од речи до речи, већ је украдена сама идеја.
У ери интернета, дошло је и до развоја copy-paste субкултуре. Насупрот томе су софтверски програми који упоређују текст са свим оргиналним текстовима који се налазе у њима доступним библиотечким базама података и на тај начин могу да одреде који део текста је могући плагијат.
Илустрација (Ryan Minkoff)
Плагијат се понекад тешко може утврдити, поготово ако није случај преписивања од речи до речи, већ је украдена сама идеја. Из тог разлога се ангажују стручњаци за конкретну област који знају да препознају плагијат. Тада је одлучујућа њихова реч, а не софтвер.
У развијеним земљама је присутна тзв. нулта толеранција према плагирању Што се тиче научних радова истраживачког и академског особља, сизуација по питању плагијаторства је релативно повољна, јер се добро обучени и организовани рецезенти и уређивачки одбори научних часописа успешно боре са овом појавом. Поред последица за ауторе и часописи губе на рејтингу ако им се поткраде плагиран текст који нису открили.
Нажалост, у Србији је присутна летаргичност и толерантност према појави плагирања, не само у студентским радовима (семинарски, дипломски и мастер), већ и у докторским дисертацијама, као и код запослених у високошколским установама и другим научноистраживачким организацијама. На овим просторима, осим класичног плагијаторства, постоје и други видови некоректног и неетичког рада појединца, који пролазе без санкционисања, као што су дописивање аутора на списак када је у питању научни рад, коришћење студентских истраживања за писање сопствених радова, издавања „нових” књига које су уствари рециклиране књиге из ранијег периода без навођења да се ради о допуњеним издањима.
Такође, треба указати и да постоје два нивоа санкционисања плагирања: академски и судски. На академском нивоу, санкција је одузимање звања стеченог научним радом за који је утврђен плагијат, а етички комитет надлежне институције може да одлучи и о губитку радног односа. Судски пут, у виду класичне тужбе, јесте компликован јер у постојећим законским нормама није прецизно дефинисан плагијат, те судије оцењују колики је проценат преузетог текста потребан да би се неко дело означило као плагијат.
Очито да се плагијат не исплати односно, да може бити откривен, при чему се целокупна каријера може довести у питање, те би требало сугерисати да се поштено ради и да се не преписује, него да се износе сопствени резултати. То значи да и ђаке и студенте треба константно подсећати да размишљају својом главом, едуковати их да препознају плагијаторство и упознати их са последицама неетичког понашања. Зато позивамо академску заједницу Србије да се ангажује на пољу испитивања плагирања у Србији у циљу очувања и заштите етичких норми свих грађана.
(Извор УГС)
