Кина је остварила неочекивани подвиг у квантној физици: извела је прву телепортацију у космос. У истом трену се светлосна честица (фотон) одаслата са Земље нашла у сателиту који облеће око ње на висини од 1.400 до 500 километара! Као да је ндка невидљива мађионичарска рука за тилио час волшебно тамо пренела.
А почетком деведесетих научници су увелико нагађали да ли је тако нешто уопште остварљиво. Несвакидашњи поступак је од тада више пута поновљен у разним научним установама и на различитим растојањима широм света, најдаље на стотину километара, али никада изван наше планете. Шта су то Кинези урадили?
Из пустиње Гоби, која делом залази у Монголију, ракета-носач „Дуги марш 2Д” је прошле године у изнела сателит „Мо Ди” или „Мо Ци”, са именом чувеног кинеског филозофа из 391. године (на латинском Мициус), потоњег оспораваоца неприкосновеног Конфучија и конфучијанства.
Поменута направа је, у ствари, савршени пријемник фотона, постављен у путању којом сваког дана у исто време пролази изнад исте тачке. Толико је осетљив да забележи ма које квантно стање сваке светлосне честице појединачно испаљене ка њему.
Квантно преплитање
Квантно стање, иначе, обухвата својства као што су енергија, кретање, магнетно поље и остала. И ове одлике су сасвим друкчије у невидљивом (субатомски) него у видљивом свету. Једноставно речено, атоми у квантним условима истовремено могу да буду на два места, и то се назива „суперпозицијом”, а противно је законима физике којима се ми велики предмети (макро), па и људи повинују.
Према теоријским начелима не
постоје просторна ограничења,
што значи да је телепортација
изводљива с краја на крај космоса.
Уместо да пошаљу сам фотон кроз простор, искористили су појаву која се зове „квантно преплитање” и пребацили све информације од којих се састоји до друге тачке. Тако су, у ствари, начинили истоветан умножак, чиме је изворни примерак сместа нестао. Речником физике, оба се описују истом таласном функцијом.
Голим оком невидљиве честице (микронске величине – милионити део метра), као што су електрони или атомска језгра, у исти мах се обрћу у различитим смеровима: стога се каже да се истовремено налазе у два или више квантних стања. У исти мах, и то је вехунац изненађења, окрећу се и навише и наниже; буду у „суперпозији” или „испреплетене”!
Према теоријским начелима не постоје никаква просторна ограничења, што значи да је телепортација изводљива с краја на крај космоса. За фотоне важи да без икаквогуспоравања јуре највећом могућом, светлосном брзином, кроз непрегледни бескрај.
Ајнштајново противљење
Извесно је, међутим, да долазе, макар и у најмању, интеракцију са околном материјом, због чега слаби учинак „квантног преплитања”, чиме се губи део почетних информација. Да би умањили неповољне последице, кинески стручњаци су одашиљачку станицу сместили на надморској висини од 4.000 метара на Тибету (Нгари) опонашајући у највећој мери услове космичког вакуума.
За 32 дана испуцали су милионе
светлосних честица, а у 911 случајева
се показало да је оглед успео.
На тлу су стварали парове фотона, отприлике 4.000 у секунди. Свакодневно би у поноћ један испалили у смеру сателита, а други задржали на тлу. Након тога су мерили да ли је успостављено „квантно преплитање”, што је био доказ успешне телепортације. За 32 дана испуцали су милионе светлосних честица, а у 911 случајева се показало да је оглед успео.
Свемирски брод „Ентерпрајз”
А то је, нема сумње, зачетак будућег квантног интернета у космосу. Како ли ће на бачену рукавицу одговорити Европска унија и САД? „Звездане стазе” нису више пука маштарија доконих писаца научнофантастичних скаски, иако је далеко, веома далеко остварење чувене реченице команданта свемирског брода „Ентерпрајз”, капетана Кирка: „Пребаци ме сместа на другу планету, Споки!”
Теоријске темеље квантне телепортације ударио је 1993. физичар Чарлс Бенет из ИБМ-ових лабораторија, иако је појаву, доцније крштену „квантно преплитање”, знатно раније разматрао Алберт Ајнштајн. И сам зачуђен, песнички ју је назвао „аветињска интеракција” и до краја се доследно противио тумачењима квантне механике која проучава устројство атома и молекула.
Станко Стојиљковић
