Pokušavajući da izveze svoju „kulturu stabilnosti” (Stabilitätskultur) u celu Evropu, Nemačka je u širem smislu kreirala nestabilnost.
Alister Kruk
„Ako propadne evro, propašće i Evropa”, reči su Angele Merkel. „I zaista, propast evropskog projekta je sada realna mogućnost: monetarna unija se više ne vidi kao neopoziva, a isto tako ni Evropska unija”, piše profesor Gvido Montani sa Univerziteta u Padovi. Da, ali duboka strukturna priroda krize i prateća pretnja interesima nemačkih i vladajućih evropskih elita koja se nazire, nagoveštava da će se oko bilo kakvog rešenja voditi ljute borbe, kao što su se povodom Bregzita vodile u Ujedinjenom Kraljevstvu. To predstavlja samo nagoveštaj, ali i upozorenje o slomu nacionalne kohezije koji sledi.
Nakon godina uzdržanosti i stagnacije među pojedinim državama EU, jasno je da se i struktura i kultura Unije, na kojima je insistirala posleratna Nemačka, suočavaju sa narastajućom pobunom, sa zahtevom za promenama koji dolazi i od strane država-članica i, što je još značajnije, iz same Nemačke. Međutim, bilo bi pogrešno svesti sve ono što se događa samo na raspravu oko monetarne i fiskalne štednje. „Zahtev za promenom” odražava još jednu, kulturnu podelu. To je podela koja leži u srcu same Nemačke, ali i ostalih zemalja EU.
U fizičkom smislu, nemačku „podelu”
simbolizuje reka Laba, koja proseca
približno dijagonalnu liniju od
Severnog mora do poljsko-češke granice.
Ona je bila mnogo više od običnog rečnog
puta u proteklih najmanje 2.100 godina.
Nemački demandeurs (termin koji u međunarodnim odnosima obično označava grupu država koja nastoji da spreči ili odgovori na kršenje međunarodnih obaveza, zakona i ugovora) izazov, iz strogo nemačke perspektive, jeste sam Rechstaat mentalitet (pravna doktrina u kontinentalnoj evropskoj pravnoj misli, nastala u nemačkoj sudskoj praksi. Može se prevesti kao „vladavina prava”, „pravna država” ili „država zasnovana na pravdi i integritetu”) koji je uokvirio evropsku monetarnu uniju i njenu predstavu o carstvu različitih naroda koji teže univerzalnim evropskim vrednostima, pod strogom disciplinom propisa, zakona i fiskalne kontrole centralne vlade.
U fizičkom smislu, nemačku „podelu” simbolizuje reka Laba, koja proseca približno dijagonalnu liniju od Severnog mora do poljsko-češke granice. Ona je bila mnogo više od običnog rečnog puta u proteklih najmanje 2.100 godina: rimski imperatori nisu smeli da se upuštaju u avanture sa druge strane ove reke, koja će kasnije biti i istočna granica carstva Karla Velikog. Na neki način, Laba predstavlja kulturnu granicu koja je uspela da istraje do savremenog doba, uz drastične posledice, pa je nakon tri decenije od pada Berlinskog zida jaz između Istočne i Zapadne Nemačke i dalje opipljiv.
Osnivači CDU, od kojih većina vodi
poreklo iz zapadnih delova Nemačke,
u kojima je hrišćanstvo istorijski
najsnažnije ukorenjeno, isprva
su pružali podršku nacizmu”.
Lider Alternative za Nemačku iz Saksonije-Anhalta to objašnjava ovako: „Dozvolite da pojasnim: Alternativa za Nemačku ne želi revoluciju, već temeljnu reformu koja bi Nemačku učinila pogodnijom mentalitetu Istoka i njegovim impulsima”. On poziva na oživljavanje „klasičnih pruskih vrlina, poput direktnosti, osećaja za pravdu, iskrenosti, discipline, tačnosti, uređenosti, marljivosti i odgovornosti”, nasuprot savremenog liberalizma čiji je pokretač osećaj krivice.
Hrišćansko lice
Pojava ozbiljnije alternative politici establišmenta Hrišćansko-demokratkse unije (CDU) je veoma važna upravo zbog uloge koju je ta partija odigrala u postavljanju struktura Evropske unije i nametanju svog etosa.
Noa Strot u tekstu za „Forin polisi” primećuje: „Osnivači CDU, od kojih većina vodi poreklo iz zapadnih delova Nemačke, u kojima je hrišćanstvo istorijski najsnažnije ukorenjeno, isprva su pružali podršku nacizmu. Daleko od slučajnosti, njihov savez je predstavljao logičnu posledicu demografskih strahova: Konrad Adenauer, čovek koji će postati lider partije i prvi kancelar, nije bio usamljen u verovanju da je severoistočni deo zemlje – srce Pruske, sa svojom prestonicom u Berlinu – bio naseljen mešanom, azijatskom, ne sasvim belom rasom, čija nehrišćanska kultura je pretila da se proširi. Premda je Adolf Hitler pre dolaska na vlast bio sumnjiv iz mnogo razloga, barem se zavetovao da će zaštititi hrišćanski identitet nacije od takvih opasnih elemenata…
Nakon Drugog svetskog rata (…) ti isti političari su se pojavili sa novom vizijom nemačke, evropske i svetske politike, ali ovog puta sa mnogo pouzdanijim i snažnijim partnerom, Sjedinjenim Državama. Distancirajući se od nacizma, oni su se zalagali za „hrišćansku sliku” politike, baziranu na vrednostima ličnih sloboda, ekonomske slobode i otvorenosti kulture. Ova vizija se dopala američkim okupatorima, što je na kraju presudilo u korist CDU… Ona se takođe dopala i vođama CDU, poput Adenauera, koji su bili potajno zadovoljni što je njihovo hrišćansko jezgro sada bilo zaštićeno od Azijata…
Alternativa za Nemačku danas nastoji da pokaže kako Merkelova i CDU ne smeju da se usude da vode borbu za ono što su oduvek tvrdili da vrednuju: očuvanje hrišćanske Nemačke i Evrope (tj. za zaustavljanje imigracija) i, čineći to, oni otkrivaju tenziju (licemernost?) programa CDU: prećutnu pretpostavku da je održanje određenog vida etničke većine neophodno za ostvarenje tog projekta. Alternativa za Nemačku tvrdi da zaslužuje etiketu „belih nacionalista” taman onoliko koliko i CDU, na osnovu koje je i oblikovana… reč „alternativa” vrši dvostruku ulogu u opisivanju cilja partije da postane istinski čuvar nemačkog – i evropskog – hrišćanskog identiteta.”
Konrad Adenauer i Ludvig Erhard (CDU/Piter Buzerat)
Ono što Alternativa za Nemačku govori jeste da libealna vizija evropskog Reichstaat-a Merkelove i CDU ne samo da se pokazala neuspešnom u ekonomskom smislu (što je najvidljivije u koncentraciji bogatstva u centru zapadne Nemačke), već i u očuvanju unutarevropskog sklada, kao i da je zaustavljanje nedavne muslimanske imigracije od suštinske važnosti za garanciju određene kulturne homogenosti koja neće prenapregnuti domaće stanovništvo (tj. ideja očuvanja nacionalne homogenosti mora pobediti globalizam Evropske unije). Ovde se govori o starim podelama: čitava istočna Nemačka (koja je pre 1945. godine bila mnogo veća nego danas) punih 800 godina predstavljaka je spornu teritoriju između Germana i Slovena, sve dok Pruska nije uspela da porazi svoje protivnike i integriše čitavu Nemačku između 1866. i 1871. godine. Nasleđe ovog ujedinjenja je skrivena svest o postojanju sveprisutnih i potencijalno neprijateljski nastrojenih „ne sasvim belih” tuđina, na koje je Adenauer bio tako akutno osetljiv.
Drugim rečima, ostao je jaz između Nemačke koju predvodi Hrišćansko-demokratska unija, tzv. „dobrih Nemaca”, sa jedne strane (liberalni, demokratski, otporni na krizu i stabilni), i istočnih „loših Nemaca”, sa druge, čije je istorijsko iskustvo bilo daleko drugačije, ako je suditi po rečima Konstantina Rihtera: „Za one koji su se obrazovali u Istočnoj Nemačkoj… nije postojalo priznavanje krivice, kao ni osećaj pokajanja (socijalisti iz Istočne Nemačke su smatrali Zapad jedinstvenim naslednikom nacističke Nemačke). Kao rezultat, mnogi Nemci iz Istočne Nemačke osećaju da identitet „dobrog Nemca” nije njihov i vređa ih činjenica da im se on nameće… Oni to nazivaju Schuldkult, odnosno „kult krivice”.
Nemačka je ciljano oblikovala Evropsku
uniju u automatizovani sistem stroge
discipline, koju sprovodi centralna
banka pod nemačkim nadzorom
(Evropska centralna banka).
Ukoliko čitaoci opažaju mnoge sličnosti sa današnjom Amerikom (tzv. „bednici” (deplorables; naziv za Trampove pristalice koji im je nadenula Hilari Klinton) koja odbacuje prihvatanje „krivice” što su beli), ili sa italijanskim iskustvom mezzogiorno-a (odbacivanje predrasuda o „primitivnim južnjacma”), oni su svakako na dobrom tragu. Uz to, drugi deo ovog zahteva za promenama predstavlja ozbiljnu pobunu protiv nemačke Reichstaat ekonomske vizije i onoga što ona smatra neophodnim za samu Nemačku (i Evropu) kako bi postala evropska ekonomska „imperija”.
Koren dominacije
Međutim, ekonomski aspekt nezadvoljstva koje je danas prisutno širom Evrope vuče korene od traumatičnog nemačkog iskustva međuratne hiperinflacije, praćene Velikom depresijom tridesetih godina, i društvenom erozijom koja je došla kao posledica prethodnog perioda. Kako bi se oslobodila ovih duhova prošlosti, Nemačka je ciljano oblikovala Evropsku uniju u automatizovani sistem stroge discipline, koju sprovodi centralna banka pod nemačkim nadzorom (Evropska centralna banka). Sve je bilo osigurano po automatizmu (tj. evropskim automatskim stabilizacionim mehanizmima). Ostale evropske države su se saglasile jer im je ovo izgledalo kao jedini način (tako im je rečeno) da Nemačka pristane da svoju stabilnu nemačku marku ubaci u zajednički „lonac” Evropske ekonomske zajednice.
Profesor Pol Krugman to ovako objašnjava: „Kako je Evropi pošlo za rukom da sledizajedničku monetarnu politiku? Ovo je predstavljalo jedno pažljivo proračunato licemerje. Premda je Evropski monetarni sistem načelno bio simetrični sistem u kome se sve države smatraju jednakima, u praksi je on prećutno vođen pod hegemonijom Nemačke: Bundesbanka je postavljala kamatne stope po svom nahođenju, a ostale centralne banke su radile sve što je bilo potrebno kako bi svoje valute zadržali vezanima za nemačku marku. Ovakav aranžman je omogućio sistemu da izađe u susret naizgled nespojivim zahtevima: nastojanjima Nemaca (koji se i dalje sećaju hiperinflacije iz 1923. godine i ekonomskog čuda koje je usledilo nakon uvođenja nove, stabilne valute 1948. godine) da njihova voljena Bundesbanka zadrži monetarni plug čvrsto u svojim rukama i političkom imperativu da svaka evropska institucija mora da izgleda kao društvo jednakih, a ne kao novi, hm, Rajh. Evropljani su suptilna sorta.
Ali kada je došlo do stvarne monetarne unije, ova suptilnost više nije funkcionisala, jer uistinu jedinstvena valuta mora imati nekoga (Evropsku centralnu banku) ko nedvosmisleno vodi glavnu reč. Kako bi ova institucija mogla da bude formirana tako da svakoj zemlji omogući jednak glas i da istovremeno zadovolji nemački zahtev za osiguranjem monetarne čestitosti?
Odgovor je bilo automatizovanje novog sistema, tj. njegovo programiranje da unapred radi onako kako bi Nemci to želeli. Na prvom mestu, nova centralna banka (ECB) bi bila formirana kao autonomna institucija, u što većoj meri oslobođena od mogućih političkih uticaja. Drugo, bio bi joj dat jasan, veoma uzak mandat: stabilnost cena, tačka; bez odgovornosti za osetljive stvari, poput privrednog rasta ili stope zaposlenosti. Kao treće, prva osoba koja će dobiti osmogodišnji mandat na čelu ECB će biti neko ko je veći Nemac od samih Nemaca: V. Dujzenberg, čovek koji je bio na čelu centralne banke Holandije i čiji se posao u tom periodu gotovo u potpunosti svodio na praćenje onoga što čini Bundesbanka.
Na kraju, za slučaj da vlade dođu u iskušenje da iskoriste svoju kontrolu nad oporezivanjem i trošenjem kako bi dovele u pitanje kontrolu ECB nad monetarnom politikom, Nemačka je insistirala na ,Paktu za stabilnost᾽, koji je ograničio mogućnosti vlada članica Evropske unije da vode politiku zasnovanu na budžetskom deficitu.”
Evropska centralna banke u Frankfurtu na Majni
„Špigl” je marta 2015. istakao da nije pogrešno govoriti o usponu „Četvrtog rajha”: „Ovo možda zvuči apsurdno, uzimajući u obzir činjenicu da je današnja Nemačka uspešna demokratija bez traga nacional-socijalizma, te da niko zaista ne bi mogao da poveže Angelu Merkel sa nacizmom. Međutim, dalja razmišljanja u terminima ,rajha᾽ ili imperije verovatno nisu u poptunosti neumesna. Izraz se odnosi na dominion u kome centralna vlast vrši kontrolu nad mnogo različitih naroda. Sudeći po ovoj definiciji, da li bi zaista bilo pogrešno govoriti o Nemačkom rajhu u sferi ekonomije?”
„Projekat imperije” je ambiciozan, ali njegovo iskustvo sve više se dovodi u pitanje: „Nemačka u Evropi nije stvorila stabilnost, već nestabilnost. Nemačka retorika se fokusira na stabilnosti: govori o ,uniji stabilnosti᾽ i ponosna je na svoju kulturu stabilnosti (Stabilitätskultur). Međutim, njena definicija ovog koncepta je veoma uska: kada Nemačka govori o stabilnosti, ona misli isključivo na stabilnost cena i ništa drugo. Zapravo, pokušavajući da izveze svoju ,kulturu stabilnoti᾽, Nemačka je u širem smislu kreirala nestabilnost… Mnoge druge članice evrozone primećuju da nametnuta pravila služe nemačkim nacionalnim interesima, a ne njihovim”, objašnjava Hans Kundnani u knjizi „Paradoks nemačke moći”.
Baš kao što je Bundesbanka postavila devizni kurs od 1:1 prilikom ujedinjenja dve Nemačke u Evrozonu, što je onemogućilo svaku šansu da bi Istok mogao da se nadmeće sa Zapadom, isto je bilo i sa Italijom i drugim zemljama koje nemaju izvozni suficit: vrednosti njihovih valuta su precenjene prilikom kreiranja evra i one su iskusile nešto što je podsećalo na nestanak istočnonemačke proizvodne baze.
Automatizovani sistem
Za mnoge na Istoku, nemačko ujedinjenje iz 1990. godine nije predstavljalo spajanje jednakih, već Anschluss odnosno aneksiju u kojoj je Zapadna Nemačka preuzela kontrolu nad Istočnom Nemačkom. Razlozi za istočnonemačko razočaranje se mogu videti na svakom koraku: populacija istočnog dela se smanjila za oko dva miliona, nezaposlenost je skočila, mladi ljudi se masovno iseljavaju. Ono što je nekada bila jedna od vodećih industrijskih zemalja Istočnog bloka, sada je u velikoj meri lišeno industrije.
Realnost pak kaže da evropska
„zaključanost” proističe iz sistema
koji je ciljano oduzeo moć parlamentima
i vladama i zaštitio automatizam
svog funkcionisanja kroz ugovore koji
se mogu preispitivati jedino
nekim izvanrednim procedurama.
Upravo ovde leži suština krize. Sa svih strana su dolazili pozivi da se pokuša nešto drugačije, poput popuštanja fiskalnih pravila koja uništavaju javne službe ili prosto hvatanja ukoštac sa reformom finansijskog i bankarskog sistema. Ali problem je u sledećem: sve inicijative ovog tipa su unapred osujećene jer je sistem dizajniran na taj način. Svi mogu da razmišljaju o reviziji ovih ugovora, ali to se neće dogoditi. Ugovori su nedodirljivi, upravo zato što Nemačka veruje (ili bar kaže da veruje) da bi popuštanje njene disciplinovane kontrole nad monetarnim sistemom značilo otvaranje Pandorine kutije, iz koje bi izronili duhovi inflacije i društvene nestabilnosti.
Realnost pak kaže da evropska „zaključanost” proističe iz sistema koji je ciljano oduzeo moć parlamentima i vladama i zaštitio automatizam svog funkcionisanja kroz ugovore koji se mogu preispitivati jedino nekim izvanrednim procedurama. Niko u Briselu ne vidi mogućnost da se to dogodi, pa se briselska „ploča” zaglavila na ponavljanju mantre: „Ne postoji alternativa još čvršćoj evropskoj integraciji”. Dakle, jedan zaključani sistem stoji u direktnoj koliziji sa rastućom pobunom protiv Evropskog Reichstaat-a, nejednakosti i društvene fragmentacije, kao logičnih posledica u hiperfinansijalizovanom svetu.
Da li EU može da se reformiše? Da li može da opstane? Opcije su teške: ako ostatak Evrope nije u stanju da preživi „katanac” koji je Bundesbanka stavila na evro, onda bi očigledno rešenje za Nemačku i njene saveznike sa izvoznim suficitom bilo da odu. Međutim, ko bi mogao da natera nemački establišment da se odrekne ovako očigledne i postojane prednosti? Osoba koja će zameniti Marija Dragija na čelu ECB će verovatno biti još jedan kandidat Bundesbanke. Uz to, paradigma hiperfinansijalizovanog i dekretnim kreditima vođenog sveta nije kreacija Evrope, ona je ukorenjena u Sjedinjenim Držvama. Evropska unija samo prati korak SAD, a ljudi koji izvlače korist iz ovakvog sistema nameravaju da zaustave svakoga ko pokuša da ih ugrozi.
Mario Dragi
Pa ipak, „pobuna” neće prosto iščeznuti. Snažan osećaj rastuće nejednakosti može se uporediti jedino sa strahovima od komunalnih „sigurnosnih mreža” koje su razmontirane i sa nesigurnošću od neprestanog života na rubu ekonomskog opstanka. Netolerancija funkcionera EU samo pogoršava polarizaciju i pojačava bes.
Pojedinci vide Bregzit kao izuzetak među krizama koje potresaju Evropsku uniju, kao odraz britanske izdvojenosti koji se može zanemariti. Međutim, oni greše. To je samo jedna neprijatna epizoda u nečemu što bi se moglo pretvoriti u „dugi rat”. Naredna poglavlja su već očigledna: pokret „Žutih prsluka” u Francuskoj, „Lega” u Italiji, „Alternativa za Nemačku” u Nemačkoj, majski izbori za Evropski parlament, Višegradska grupa, „Voks” u Španiji itd. Bregzit je samo kap u moru, upozorenje o nadolazećim opasnostima. Kontrarevolucionari (kao u Velikoj Britaniji) su odlučni da sruše sve pobune. To će biti hod po tankoj žici.
(Izvor Novi Standard)
