Dlake na licu se često poistovećuju sa muževnošću i srodnom patrijarhalnom moći, ali ta moć je ponekad prenosiva: Hatšepsut (oko 1508–1458 p.n.e.) nosila je veštačku bradu dok je vladala Egiptom više od dve decenije.
Pre više od 2.000 godina, dok su se trupe Aleksandra Velikog pripremale za ključne bitke da osvoje Aziju, slavni makedonski komandant je saznao da su brojčano nadjačani za najmanje pet prema jedan. Da bi ublažio zabrinutost svojih snaga, izdao je neobično naređenje – njegovi vojniici su morali da se obriju. Zašto? Bilo je previše lako, rekao je, neprijateljima da zgrabe Makedonce za brade.Taj potez, zajedno sa Aleksandrovim iznenađujućim uspehom na bojnom polju, podstakao je golobradost među grčkim i rimskim muškarcima koja će trajati narednih 400 godina, kaže istoričar Kristofer Oldston-Mur, autor knjige iz 2015. O bradi muškaraca: Istorija dlaka na licu.
Aleksandrova odluka zaista je bila prekretnica, kaže Oldston-Mur, koji je u trenutku dok priča na tu temu i sam glatko obrijan. „Istorija ljudi je bukvalno ispisana na njihovim licima”, piše u njegovoj knjizi. Zaista, mnogo pre nego što su moderni pokreti poput No-Shave November ili Movember osnovani da bi podigli svest o istraživanju raka i iz drugih humanih razloga, trendovi dlaka na licu muškaraca su se smanjivali zajedno s društvenim normama. Doterivanje muškaraca, prema istorijskim knjigama i recenziranim studijama, može se pratiti kroz umetnost, politiku, čak i u sudnici. Veliki deo toga fokusira se na evropske i američke trendove, iako je izbor nošenja brade bio značajan za brojne zajednice širom sveta, uključujući i onaj vezan za religiju, signalizirajući na pobožnost kod muslimana i Jevreja.
Brijanje datira još od doba Sumerana i Egipćana, koji su koristili brijače od bakra ili bronze. Međutim, generalno je većina muškaraca u drevnim vremenima volela bradu i smatrala da je brijanje napornim, a ponekad i nebezbednim. Za većinu muškaraca nije se radilo samo o tome da su „previše lenji da se briju”, tvrdi Oldston-Mur, predavač emeritus na Univerzitetu Rajt Stejt u Ohaju. „Moderni muškarci i dalje moraju da idu kod berbera da im negovao bradu, iako kod kuće imaju ulje, češljeve i slično”.
Dlake na licu se često poistovećuju sa muževnošću i srodnom patrijarhalnom moći, ali ta moć je ponekad prenosiva: primetno je da je Hatšepsut (oko 1508–1458 p.n.e.) nosila veštačku bradu dok je vladala Egiptom više od dve decenije. Egipatski kraljevi pre nje su prikazivani na stilizovan način, s perikama i krunama i veštačkim ukrasnim bradama, primećuje Oldston-Mur, tako da je Hatšepsutina brada bila usklađena sa običajima njenih prethodnika.
Brade su i kasnije bile toliko važne da ih Šekspir eksplicitno pominje u gotovo svim svojim dramama, primećuje istoričar Vil Fišer u časopisu Renaissance Quarterly, 2001. Štaviše, piše on, analiza zbirke od oko 300 portreta evropskih muškaraca iz 1500-ih i 1600-ih ukazuje da je na svaki portret čoveka bez brade bilo oko 10 portreta muškaraca sa bradom. Stilovi tog vremena favorizovali su tanki, ugaoni stilettoi puniji kvadratni rez.Da li se zbog dlaka na licu možete razboleti?
Ideje o značaju muške brade, dovele su do toga da one dospeju u medicinske knjige. Rast dlaka na licu, pisali su renesansni lekari, bio je eksplicitno vezan za proizvodnju sperme – ideju su zagovarali klasični grčki naučnici koji su teoretisali da muškarci imaju životnu toplotu koja objašnjava njihovu veličinu, snagu i dlakavost. Prema ovoj netačnoj pretpostavci, oba pola proizvode spomenutu vitalnu toplotu, ali ženska tela nisu sposobna da podnesu značajne količine iste.Prema ovom načinu razmišljanja, piše Oldston-Mur, samo muškarčevo telo može da podnese rast dlaka na licu. U klasičnoj Grčkoj ljudi su verovali da ukoliko bi žena u postmenopauzi dobila dlake na licu, razbolela se i na kraju umrla, jednostavno je imala neprirodno nakupljanje sperme.
Dodajući još jedan sloj tom viđenju, nemačka igumanija Hildegarda od Bingena je oko 1160. godine tvrdila da je razlog pojave dlaka isključivo oko usta – umesto, recimo, na čelu – vreo dah muškaraca. Žene, prema Hildegardinim spisima, nemaju dah koji je tako vruć kao kod muškaraca, jer su muškarci nastali od zemlje, dok su žene nastale od muškaraca, objašnjavla je ona u pokušaju da poveže svoje razmišljanje sa ideologijom stvaranja.
Do 1700-ih, kada je brijanje ponovo postalo de rigeur i smatralo se da je potrebno i džentlmenski, fraza „čisto obrijana”postaje sve popularnija. U devetnaestom veku, teorija o klicama Luja Pastera je dodatno pojačala važnost brijanja: lekari su upozoravali da su dlake na licu bile utočište mikroba. Jedan francuski naučnik je u eksperimentu iz 1907. primetio da su usne žene koju je poljubio brkati muškarac „zagađene bakterijama tuberkuloze i difterije, a i česticama hrane i dlakom sa paukove noge”. Studija objavljena u Lancet-u, otprilike u isto vreme, takođe je zaključila da obrijani muškarci imaju manju verovatnoću da obole od prehlade. Autori su tvrdili da je sapun efikasniji na licu bez dlaka, prema Oldston-Muru.
Poslodavci su od ranih 1900-ih pa nadalje takođe regulisali pojavu dlaka na licu i zahtevali da se muška radna snaga brije da bi pokazala profesionalizam i određeni stepen čistoće. S tim u vezi, 1904. godine King C. Žilet je patentirao svoj sigurnosni brijač u SAD, a do 1937., krema za brijanje i prateći pribor samo u SAD su prodati u tolikom broju da su trgovci zaradili oko 80 miliona dolara, kako piše Oldston-Mur.
Kontroverze poodom dlačica na licu stigle su vremenom i do najvišeg suda u zemlji: slučaj Vrhovnog suda SAD iz 1976. godine, Keli protiv Džonsona, dao je ovlašćenje poslodavacima da diktiraju standarde nege svojim zaposlenima. U ovom slučaju, policajci okruga Safolk u Njujorku koji su doveli u pitanje nametnute standarde na radnom mestu, dobili su zabranu negovanja dlake iznad kragne ili na licu, osim uredno podšišanih brkova koji se ne protežu dalje od gornje usne. Sud je utvrdio da su ovi propisi o doterivanju učinili policiju prepoznatljivom u javnosti i doprineli kohezivnosti snaga. U godinama koje su usledile taj presedan je primenjen i na zaposlene u školama, a i na druge radnike širom zemlje.
Više od deset godina nakon presude Vrhovnog suda, 1992. godine, policajci Masačusetsa usprotivili su se zabrani nošenja brada u celoj državi. Da bi na kraju i oni izgubili.Međutim, poslednjih godina i uprkos sudskim presudama, norme dlakavosti lica na Zapadu su se promenile, a poslodavci se više ne drže strogih propisa, barem neformalno. „Brade ili neke druge vrste dlaka na licu često su u fokusu kada se na neki način raspravlja o rodu ili muškosti”, kaže Alun Viti, istoričar sa britanskog Univerziteta u Ekseteru i autor knjige o bradi iz 2021. Uzimajući u obzir brade: Dlake na licu, zdravlje i praksa u Britaniji, 1650-1900.
Sa sve većom slobodom izbora, zavladali su i različiti izbori lične nege. Ali proizvođači opreme za brijanje i ličnu negu muškaraca nisu u opasnosti – analiza tržišta iz juna 2022. pokazuje da umesto u brijače, muškarci sada više ulažu u električne trimere.
(Ilustracija Shutterstock)
(Nacionalna geografija)
