Длаке на лицу се често поистовећују са мужевношћу и сродном патријархалном моћи, али та моћ је понекад преносива: Хатшепсут (око 1508–1458 п.н.е.) носила је вештачку браду док је владала Египтом више од две деценије.
Пре више од 2.000 година, док су се трупе Александра Великог припремале за кључне битке да освоје Азију, славни македонски командант је сазнао да су бројчано надјачани за најмање пет према један. Да би ублажио забринутост својих снага, издао је необично наређење – његови војниици су морали да се обрију. Зашто? Било је превише лако, рекао је, непријатељима да зграбе Македонце за браде. Тај потез, заједно са Александровим изненађујућим успехом на бојном пољу, подстакао је голобрадост међу грчким и римским мушкарцима која ће трајати наредних 400 година, каже историчар Kристофер Олдстон-Мур, аутор књиге из 2015. О бради мушкараца: Историја длака на лицу.
Александрова одлука заиста је била прекретница, каже Олдстон-Мур, који је у тренутку док прича на ту тему и сам глатко обријан. „Историја људи је буквално исписана на њиховим лицима”, пише у његовој књизи. Заиста, много пре него што су модерни покрети попут No-Shave November или Movember основани да би подигли свест о истраживању рака и из других хуманих разлога, трендови длака на лицу мушкараца су се смањивали заједно с друштвеним нормама. Дотеривање мушкараца, према историјским књигама и рецензираним студијама, може се пратити кроз уметност, политику, чак и у судници. Велики део тога фокусира се на европске и америчке трендове, иако је избор ношења браде био значајан за бројне заједнице широм света, укључујући и онај везан за религију, сигнализирајући на побожност код муслимана и Јевреја.
Бријање датира још од доба Сумерана и Египћана, који су користили бријаче од бакра или бронзе. Међутим, генерално је већина мушкараца у древним временима волела браду и сматрала да је бријање напорним, а понекад и небезбедним. За већину мушкараца није се радило само о томе да су „превише лењи да се брију”, тврди Олдстон-Мур, предавач емеритус на Универзитету Рајт Стејт у Охају. „Модерни мушкарци и даље морају да иду код бербера да им неговао браду, иако код куће имају уље, чешљеве и слично”.
Длаке на лицу се често поистовећују са мужевношћу и сродном патријархалном моћи, али та моћ је понекад преносива: приметно је да је Хатшепсут (око 1508–1458 п.н.е.) носила вештачку браду док је владала Египтом више од две деценије. Египатски краљеви пре ње су приказивани на стилизован начин, с перикама и крунама и вештачким украсним брадама, примећује Олдстон-Мур, тако да је Хатшепсутина брада била усклађена са обичајима њених претходника.
Браде су и касније биле толико важне да их Шекспир експлицитно помиње у готово свим својим драмама, примећује историчар Вил Фишер у часопису Renaissance Quarterly, 2001. Штавише, пише он, анализа збирке од око 300 портрета европских мушкараца из 1500-их и 1600-их указује да је на сваки портрет човека без браде било око 10 портрета мушкараца са брадом. Стилови тог времена фаворизовали су танки, угаони stiletto и пунији квадратни рез. Да ли се због длака на лицу можете разболети?
Идеје о значају мушке браде, довеле су до тога да оне доспеју у медицинске књиге. Раст длака на лицу, писали су ренесансни лекари, био је експлицитно везан за производњу сперме – идеју су заговарали класични грчки научници који су теоретисали да мушкарци имају животну топлоту која објашњава њихову величину, снагу и длакавост. Према овој нетачној претпоставци, оба пола производе споменуту виталну топлоту, али женска тела нису способна да поднесу значајне количине исте. Према овом начину размишљања, пише Олдстон-Мур, само мушкарчево тело може да поднесе раст длака на лицу. У класичној Грчкој људи су веровали да уколико би жена у постменопаузи добила длаке на лицу, разболела се и на крају умрла, једноставно је имала неприродно накупљање сперме.
Додајући још један слој том виђењу, немачка игуманија Хилдегарда од Бингена је око 1160. године тврдила да је разлог појаве длака искључиво око уста – уместо, рецимо, на челу – врео дах мушкараца. Жене, према Хилдегардиним списима, немају дах који је тако врућ као код мушкараца, јер су мушкарци настали од земље, док су жене настале од мушкараца, објашњавла је она у покушају да повеже своје размишљање са идеологијом стварања.
До 1700-их, када је бријање поново постало de rigeur и сматрало се да је потребно и џентлменски, фраза „чисто обријана” постаје све популарнија. У деветнаестом веку, теорија о клицама Луја Пастера је додатно појачала важност бријања: лекари су упозоравали да су длаке на лицу биле уточиште микроба. Један француски научник је у експерименту из 1907. приметио да су усне жене коју је пољубио бркати мушкарац „загађене бактеријама туберкулозе и дифтерије, а и честицама хране и длаком са паукове ноге”. Студија објављена у Lancet-у, отприлике у исто време, такође је закључила да обријани мушкарци имају мању вероватноћу да оболе од прехладе. Аутори су тврдили да је сапун ефикаснији на лицу без длака, према Олдстон-Муру.
Послодавци су од раних 1900-их па надаље такође регулисали појаву длака на лицу и захтевали да се мушка радна снага брије да би показала професионализам и одређени степен чистоће. С тим у вези, 1904. године Kинг Ц. Жилет је патентирао свој сигурносни бријач у САД, а до 1937., крема за бријање и пратећи прибор само у САД су продати у толиком броју да су трговци зарадили око 80 милиона долара, како пише Олдстон-Мур.
Kонтроверзе поодом длачица на лицу стигле су временом и до највишег суда у земљи: случај Врховног суда САД из 1976. године, Kели против Џонсона, дао је овлашћење послодавацима да диктирају стандарде неге својим запосленима. У овом случају, полицајци округа Сафолк у Њујорку који су довели у питање наметнуте стандарде на радном месту, добили су забрану неговања длаке изнад крагне или на лицу, осим уредно подшишаних бркова који се не протежу даље од горње усне. Суд је утврдио да су ови прописи о дотеривању учинили полицију препознатљивом у јавности и допринели кохезивности снага. У годинама које су уследиле тај преседан је примењен и на запослене у школама, а и на друге раднике широм земље.
Више од десет година након пресуде Врховног суда, 1992. године, полицајци Масачусетса успротивили су се забрани ношења брада у целој држави. Да би на крају и они изгубили. Међутим, последњих година и упркос судским пресудама, норме длакавости лица на Западу су се промениле, а послодавци се више не држе строгих прописа, барем неформално. „Браде или неке друге врсте длака на лицу често су у фокусу када се на неки начин расправља о роду или мушкости”, каже Алун Вити, историчар са британског Универзитета у Ексетеру и аутор књиге о бради из 2021. Узимајући у обзир браде: Длаке на лицу, здравље и пракса у Британији, 1650-1900.
Са све већом слободом избора, завладали су и различити избори личне неге. Али произвођачи опреме за бријање и личну негу мушкараца нису у опасности – анализа тржишта из јуна 2022. показује да уместо у бријаче, мушкарци сада више улажу у електричне тримере.
(Илустрација Shutterstock)
(Национална географија)
