Aleksandrijska biblioteka, simbol prosvećenosti antičkog sveta, okupila je najučenije ljude.
Nakon dolaska na vlast u Aleksandriji, vladarska dinastija Ptolomejida je rešila da stekne prestiž. Kako je to moguće? Kulturom i prikupljanjem znanja, tako je osnovana jedna od najlegendarnijih ustanova antičkog sveta.Početkom 3. veka p.n.e. Egipat je bio jedna od kulturno najraznovrsnijih civilizacija, čiji su podanici uživali u ogromnom bogatstvu. Za ovo je najzaslužnije bilo obilje poljoprivredniһ proizvoda koje su gajili u dolini Nila i izvozili preko Sredozemnog mora. Dvor se nalazio u Aleksandriji, odakle su faraoni okruženi grčkom elitom vladali velikom većinom egipatskog stanovništva.
Grad je 331. godine p.n.e. osnovao Aleksandar Veliki, čijim su se naslednicima smatrali vladari iz porodice Ptolomejida. Ali grčki faraoni Egipta nisu se zadovoljavali samo materijalnim bogatstvom, već su želeli prestiž – a jedno od sredstava za njegovo postizanje bila je kultura.Tako je od 3. veka p.n.e. Aleksandrija postala najvažniji kulturni centar. Književnici, naučnici i umetnici hrlili su na dvor Ptolomejida u potrazi za knjigama, učiteljima ili diskusijama s drugim učenim ljudima. Zato su vremenom izgradili Muzej, tj. hram muza u blizini mora i nedaleko od kraljevske palate da bi ih sve okupili na jednom mestu.
Zabeleženo je da je osnivač biblioteke, Ptolomej Prvi Soter, sebi postavio cilj da nabavi 500.000 rukopisa, ako je verovati pesniku i bibliotekaru Kalimahu iz Kirene; u jednom taudoblju bilo ih oko 490.000. Do vremena JulijaCezara brojka se povećala na 700.000.
U isto vreme kada su na dvor privukli najtalentovanije naučnike toga vremena, egipatski kraljevi doneli su još jednu značajnu odluku: da prikupe i sačuvaju najznačajnija naučna i književna dela poznatog sveta. Cilj je bio da se naučnicima koji su došli u Muzej obezbedi materijal, ali je postojala i volja da se prikupe univerzalna znanja – u svim disciplinama i od svih naroda – da bi se sačuvala za buduće generacije. Značajno je da Strabon, kada opisuje Muzej i palatu u svojoj Geografiji – napisanoj početkom prvog veka nove ere – ne pominje postojanje Biblioteke.
Svakako ne treba misliti da je Biblioteka bila onakva kakvom je danas smatramo, institucija ili privatna zgrada sa uniformnom organizacijom. Ona je prema mišljenju stručnjala više bila integrisana u okviru Muzeja i palate, a knjige koje su faraoni sakupili stavljene su na police poređane unutar prostorija ovih građevina.
Ono što je sigurno jeste da su Ptolomeji i njihove sluge sakupili ogromnu količinu knjiga koje su u to vreme bile na papirusu. Zabeleženo je da je osnivač biblioteke, Ptolomej Prvi Soter, sebi postavio cilj da nabavi 500.000 rukopisa, ako je verovati pesniku i bibliotekaru Kalimahu iz Kirene; u jednom taudoblju bilo ih oko 490.000. Do vremena Julija Cezara brojka se povećala na 700.000.
Da bi došli do ovih brojeva, Ptolomeji su pisali pisma brojnim prinčevima i gradovima tražeći od da im pošalju dela „pesnika ili prozaista, retora ili sofista, lekara i gatara, istoričara i svih ostalih”. Dok su od Atinjana tražili da prepišu tragedije Eshila, Sofokla i Euripida u zamenu za depozit. Šta su najučeniji ljudi tog doba radili u Aleksandriji?
Naučnici okupljeni u Muzeju proveli su mnogo vremena čuvajući, klasifikujući i prepisujući knjige. Bilo je potrebno pripremiti kataloge radova koji su se tu čuvali, takođe je trebalo utvrditi kvalitet, autentičnost i autorstvo i napisati biografije njihoviһ autora.Posao bibliotekara bio je da od najboljih autora nabave najkvalitetnije tekstove, sastave kritičko izdanje, a ponekad ga upotpune komentarima i uvodima, gramatičkim, leksičkim ili metričkim studijama i podele ih na rolne papirusa prema sadržaju i dužini. Zatim su dela različitih autora spajana prema književnim žanrovima i izrađivani su katalozi i hronologije.
Ali muzejski naučnici nisu bili nipošto spokojni jer su, kako od pojedinih saznajemo, bili izloženi ogovaranju svojih rivala, uronjeni u zamršene sporove i to gotovo uvek na račun vlasti. Ova institucija u Aleksandriji nije prestala sa radom ni kada je Egipat pao pod vlast Rima, 30. godine p.n.e. Biblioteka je nastavila da privlači naučnike još dugo nakon toga, iako je uništavana za vreme Cezara 47. godine p.n.e. od hrišćana tokom 391. godine, a i tokom muslimanskog osvajanja Aleksandrije 642. godine.
Od Biblioteke na kraju nije ostalo ništa, pa je tako nakon skoro hiljadu godina od osnivanja ona i zauvek nestala. Umesto toga, rođena je legenda o mestu na kojem su najučeniji ljudi skupljali sva tada poznata znanja i proučavali ih.
(Nacionalna geografija)
