Александријска библиотека, симбол просвећености античког света, окупила је најученије људе.
Након доласка на власт у Александрији, владарска династија Птоломејида је решила да стекне престиж. Како је то могуће? Kултуром и прикупљањем знања, тако је основана једна од најлегендарнијих установа античког света. Почетком 3. века п.н.е. Египат је био једна од културно најразноврснијих цивилизација, чији су поданици уживали у огромном богатству. За ово је најзаслужније било обиље пољопривредниһ производа које су гајили у долини Нила и извозили преко Средоземног мора. Двор се налазио у Александрији, одакле су фараони окружени грчком елитом владали великом већином египатског становништва.
Град је 331. године п.н.е. основао Александар Велики, чијим су се наследницима сматрали владари из породице Птоломејида. Али грчки фараони Египта нису се задовољавали само материјалним богатством, већ су желели престиж – а једно од средстава за његово постизање била је култура. Тако је од 3. века п.н.е. Александрија постала најважнији културни центар. Kњижевници, научници и уметници хрлили су на двор Птоломејида у потрази за књигама, учитељима или дискусијама с другим ученим људима. Зато су временом изградили Музеј, тј. храм муза у близини мора и недалеко од краљевске палате да би их све окупили на једном месту.
Забележено је да је оснивач библиотеке, Птоломеј Први Сотер, себи поставио циљ да набави 500.000 рукописа, ако је веровати песнику и библиотекару Kалимаху из Kирене; у једном таудобљу било их око 490.000. До времена Јулија Цезара бројка се повећала на 700.000.
У исто време када су на двор привукли најталентованије научнике тога времена, египатски краљеви донели су још једну значајну одлуку: да прикупе и сачувају најзначајнија научна и књижевна дела познатог света. Циљ је био да се научницима који су дошли у Музеј обезбеди материјал, али је постојала и воља да се прикупе универзална знања – у свим дисциплинама и од свих народа – да би се сачувала за будуће генерације. Значајно је да Страбон, када описује Музеј и палату у својој Географији – написаној почетком првог века нове ере – не помиње постојање Библиотеке.
Свакако не треба мислити да је Библиотека била онаква каквом је данас сматрамо, институција или приватна зграда са униформном организацијом. Она је према мишљењу стручњала више била интегрисана у оквиру Музеја и палате, а књиге које су фараони сакупили стављене су на полице поређане унутар просторија ових грађевина.
Оно што је сигурно јесте да су Птоломеји и њихове слуге сакупили огромну количину књига које су у то време биле на папирусу. Забележено је да је оснивач библиотеке, Птоломеј Први Сотер, себи поставио циљ да набави 500.000 рукописа, ако је веровати песнику и библиотекару Kалимаху из Kирене; у једном таудобљу било их око 490.000. До времена Јулија Цезара бројка се повећала на 700.000.
Да би дошли до ових бројева, Птоломеји су писали писма бројним принчевима и градовима тражећи од да им пошаљу дела „песника или прозаиста, ретора или софиста, лекара и гатара, историчара и свих осталих”. Док су од Атињана тражили да препишу трагедије Есхила, Софокла и Еурипида у замену за депозит. Шта су најученији људи тог доба радили у Александрији?
Научници окупљени у Музеју провели су много времена чувајући, класификујући и преписујући књиге. Било је потребно припремити каталоге радова који су се ту чували, такође је требало утврдити квалитет, аутентичност и ауторство и написати биографије њиховиһ аутора. Посао библиотекара био је да од најбољих аутора набаве најквалитетније текстове, саставе критичко издање, а понекад га употпуне коментарима и уводима, граматичким, лексичким или метричким студијама и поделе их на ролне папируса према садржају и дужини. Затим су дела различитих аутора спајана према књижевним жанровима и израђивани су каталози и хронологије.
Али музејски научници нису били нипошто спокојни јер су, како од појединих сазнајемо, били изложени оговарању својих ривала, уроњени у замршене спорове и то готово увек на рачун власти. Ова институција у Александрији није престала са радом ни када је Египат пао под власт Рима, 30. године п.н.е. Библиотека је наставила да привлачи научнике још дуго након тога, иако је уништавана за време Цезара 47. године п.н.е. од хришћана током 391. године, а и током муслиманског освајања Александрије 642. године.
Од Библиотеке на крају није остало ништа, па је тако након скоро хиљаду година од оснивања она и заувек нестала. Уместо тога, рођена је легенда о месту на којем су најученији људи скупљали сва тада позната знања и проучавали их.
(Национална географија)
