Софтверска анализа је првобитно идентификовала 13 потенцијалних парова светлосних извора. Међутим, после изузетно педантне ручне провере и верификације сваке локације појединачно, преостао је један једини кандидат. Овај инфрацрвени извор, који одговара величини Нептуна на далеким рубовима Сунчевог система, померио се за 47,5 лучних минута током 23 године – што је око један и по пут ширина пуног Месеца.
Годинама уназад у научним круговима круже претпоставке о постојању тајанствене девете планете на самом рубу Сунчеве породице. Астрономи претпостављају да је то хипотетички свет, по величини сличнан Нептуну, који кружи по елиптичној орбити на огромној удаљености од око 300 астрономских јединица (АU) од наше звезде. Постојање је првобитно наслућено на основу специфичног груписања и нагиба орбита транснептунских тела, чије кретање указује на гравитациони утицај непознатог масивног небеског тела. Упркос бројним систематским претрагама, директан посматрачки доказ за постојање ове планете годинама је измицао научницима. Због тога је тврдња остала контроверзна, остављајући отворено питање да ли се на ивици Сунчевог система заиста крије још један гигантски свет. Зашто нам је до сада била невидљива?
Разлог зашто је било готово немогуће уочити је класичним телескопима у видљивом спектру лежи у једноставним законима физике. Претпостављена орбита планете је бар 10 пута удаљенија од Сунца у односу на Нептун. Да би била уочена у видљивој светлости, сунчева светлост мора прећи дуг пут до саме планете, одбити и потом прећи целу раздаљину назад до Земље. Због двоструког пута небеско тело величине Нептуна на тој удаљености изгледало би чак 10.000 пута слабијег сјаја у односу на њега. Међутим, сопствено топлотно (инфрацрвено) зрачење саме планете путује само у једном смеру – ка нама. У инфрацрвеном спектру ова планета је само 100 пута слабијег сјаја, што чини свемирске инфрацрвене телескопе идеалним и практично јединим алатом за проналажење.
Упоређивање података из два историјска свемирска прегледа неба открило је суптилне помаке у дубоком свемиру. Истражујући ову загонетку у оквиру својих докторских студија, млади научник Тери Лонг Фан са Националног „Тсинг Хуа” универзитета на Тајвану, уз подршку међународног тима стручњака из Тајвана, Јапана и Аустралије, применио је иновативан аналитички приступ. На удаљености већој од 300 АU, ма која планета би се кретала толико споро да би изгледала потпуно непомично у кратким временских интервала осматрањима са појединачних опсерваторија. Да би превазишли овај изазов научници су упоредили податке из два велика инфрацрвена прегледа целог неба: телескопа IRAS (лансиран 1983. године) и телескопа АKARI (лансиран 2006. Године, чије име на јапанском симболично значи светлост). Управо временски размак од 23 године омогућио им је да уоче минимално кретање потенцијалног небеског тела које би иначе остало потпуно непримећено.
Након детаљног филтрирања огромне количине података, издваја се само један фасцинантан извор. За потребе својег докторског пручавања, Фан је смислио специјализовани софтверски алгоритам да прочешља хиљаде инфрацрвених извора и издвоји само оне који су се померили за очекивани износ на ноћном небу. Софтверска анализа је првобитно идентификовала 13 потенцијалних парова светлосних извора. Међутим, после изузетно педантне ручне провере и верификације сваке локације појединачно, преостао је један једини кандидат. Овај инфрацрвени извор, који одговара величини Нептуна на далеким рубовима Сунчевог система, померио се за 47,5 лучних минута током 23 године – што је око један и по пут ширина пуног Месеца.
Шта је следеће? Иако уочавање инфрацрвеног извора на два места у размаку од 23 године представља снажан показатељ и потенцијално први директан посматрачки доказ, само две познате позиције нису довољне да се потпуно израчуна прецизна путања овог тела. Kако наводи др Фан, неопходна су хитна додатна посматрања. Она ће се спровести помоћу изузетно осетљиве камере широког поља DECam (Dark Energy Camera) на телескопу Victor М. Blancо у Чилеу. Уколико посматрања потврде путању, званично ће се добити дуготражени члан Сунчевог система.
Анализу овог значајног научног рада објавио је астробиолог др Луис Дартнел, истичући да би се могло стићи на сам праг историјског тренутка у астрономији. Уколико се докаже да слаб инфрацрвени извор представља спори удаљени свет на самој ивици нашег космичког суседства, то ће из корена променити разумевање структуре, еволуције и граница Сунчевог система. Да ли се налазимо пред тренутком у којем ће се коначно дописати нова планета?
(Астрономски магазин)
