Главни изазов вештачке фотосинтезе јесте тај што и природна има скроман учинак: биљке претварају само око један проценат угљеника и воде у угљене хидрате.
Вештачку фотосинтезу, која користи сунчеву светлост за стварање водоника, кисеоника и угљеника, Бил Гејтс назива магичним процесом. Уколико се побољша учинак, може се произвести довољно чисто гориво за возила сутрашњице.
Вештачка фотосинтеза би могла
да помоћу сунчеве светлости растави
воду у океанима, а можда и рекама, на
водоничне, кисеоничке и угљеничне састојке.
Фотосинтеза је суштински природни процес који не одржава само биљке, већ све остало живо на Земљи, укључујући људе. Када биљке претварају угљен-диоксид и воду у угљене хидрате, оне се хране и испуштају кисеоник који дишемо. Можемо ли да узмемо страницу из „књиге природе” и научимо како да сунчеву светлост претворимо у водоник за гориво?
Вештачка фотосинтеза би могла да помоћу сунчеве светлости растави воду у океанима, а можда и рекама, на водоничне, кисеоничке и угљеничне састојке. Тако добијени водоник је лако употребљив у горивним ћелијама електричних аутомобила који се сада израђују, а може се користити и за складиштење соларне енергије. Течна горива попут водоника имају значајну предност над батеријама, пошто су лакша и мање запремине.
На овај начи се добија метанол, који се може користити у моторима са унутрашњим сагоревањем. Кина је већ постала највећи потрошач у свету, мешајући га с гасом који продаје на бензинским станицама.
Вештачка фотосинтеза се, такође, може употребити за метаболичко инжењерство у којем се бактерије оспосабљавају да стварају азот, а овај убацује у
ђубриво чиме се повећавају приноси усева у подручјима где се оранице мало или никако не ђубре. Поврх свега ове бактерије могле би да упијају водоник настао ветачком фотосинтезом за производњу разноразне робе, укључујући лекове, ђубриво, горива и пластику.
Главни изазов јесте тај што фотосинтеза у природи има скроман учинак: биљке претварају само око један проценат угљеника и воде у угљене хидрате. Учинак је, међутим, удесетостручен у многим лабораторијама, а на Универзитету Монаш у Мелбурну (Аустралија) достигао је, чак, 22 посто.
