Mr Milan Stevančević je tvrdio da su elektromagnetna energija Sunca i Sunčev vetar glavni činioci meteoroloških i seizmoloških procesa i da je elektromagnena sila, pored gravitacione, prva pokretačka sila u tim procesima, a da su ovozemaljske sile (sila gradijenta pritiska, Koriolisova i centrifugalna sila itd) samo prividne i posledične sile.
Mr Nedeljko Todorović
Nedavno preminuli elektroinženjer, specijalista za telekomunikacije, mr Milan Stevančević se još u toku uspešnog profesionalnog radnog veka okrenuo nekim do tada nerazjašnjenim elektromagnetnim parametrima na koje je nailazio u praksi merenja radiofrekvencijskog spektra. To ga je usmerilo ka proučavanju elektromagnetnog spektra Sunca, njegovoj promenljivoj aktivnosti i vremenskim prilikama. Znanje iz telekomunikacija i elektromagnetizma primenio je za proučavanje nematerijalne i materijalne energije koja dolazi sa Sunca i to povezao sa svim prirodnim pojavama na Zemlji.
Tako je započeo trasiranje novih znanja u meteorologiji i seizmologiji. Kao pravi istraživač, neopterećen važećim, opšteprihvaćenim, naučnim postavkama, nije mogao da odoli i svoje rezultate ponudio je na uvid stručnoj i široj javnosti. I tu je naišao na zid odbojnosti i nerazumevanja većine stručnjaka iz tih oblasti. Manjina ga je razumela i podržala. Kada neko iskoči iz prosečnosti, konzervativna i inertna većina ga osporava misleći da je dostigla apsolutnu istinu (a tako nešto ne postoji), usporava ga jer nije sposobna da se koristi naučnom logikom ili ima komercijalni interes.
Naučni iskoraci Milana Stevančevića predstavljaju veliki izazov za naučnu javnost, pre svega jer ruši mnoge opštevažeće teorije u meteorološkoj nauci. Krajnju ocenu njegovih stavova daće protok vremena.
U istoriji i razvoju nauke oduvek je tako bilo, podsetimo se Galilea Galileja, isti principi i sada važe. Poznati nemački filozof Artur Šopenhauer (1788-1860), pre nepuna dva veka, napisao je u svom delu Eristička dijalektika:
„Opšteprihvaćenost nekog mišljenja nije, ozbiljno uzev, nikakav dokaz, pa čak ni dokaz o verovatnoći njegove ispravnosti. Oni koji to tvrde moraju da pretpostave da vremenska udaljenost oduzima opšteprihvaćenosti njenu dokaznu moć, jer bi inače svi morali da se sete svojih starih zabluda, koje su izvesno vreme važile kao istinite. Manjina sposobna da rasuđuje mora da ćuti, a oni kojima je dopušteno da govore potpuno su nesposobni da oforme sopstveno mišljenje i sopstveni sud. Oni su puki ođek tuđeg mišljenja, ali su utoliko žešći i netrpeljiviji branioci tog mišljenja. Jer, kod onog ko drugačije misli, oni ne mrze toliko tuđe mišljenje za koje se onaj opredelio, nego smelost da sam prosuđuje, što sami nikad ne pokušavaju i čega su prećutno svesni. Ukratko, samo mali broj ume da misli, ali svako želi da ima mišljenje. Šta njima onda drugo preostaje nego da, umesto da ga sami oforme, uzmu već oformljeno od drugih.”
NASA je usmerila istraživanje ka električnim strujama smatrajući da je elektromagnetika atmosfere veoma značajna.
To su jaki argumenti za potvrdu hipoteze mr Milana Stevančevića da linije interplanetarnog magnetnog polja predstavljaju kosmički dalekovod za prenos energija sa Sunca, koji se u atmosferi Zemlje uočava kao mlazna struja (Jet Stream), i da su sve prirodne pojave, i u atmosferi i unutrašnjosti Zemlje, posledica dejstva elektromagnetne i gravitacione sile. Stevančević je tvrdio da su elektromagnetna energija Sunca i Sunčev vetar glavni činioci meteoroloških i seizmoloških procesa i da je elektromagnena sila, pored gravitacione, prva pokretačka sila u tim procesima, a da su ovozemaljske sile (sila gradijenta pritiska, Koriolisova i centrifugalna sila itd) samo prividne i posledične sile.
Na temeljima tih osnovnih postavki, služeći se matematičkim aparatom, objašnjava prenos elektromagnetne i korpuskularne energije sa Sunca do Zemlje, proces nastanka vrtložnih kretanja u atmosferi (cikloni i anticikloni), konverziju te energije u toplotu i meteorološke fenomene kao što su oblaci, kiša, grom. Srž tih razmatranja predstavlja nastanak padavina: u prvom koraku nastaje oblačna kap hemijskom reakcijom sjedinjavanja gasova kiseonika i vodonika na atomskom nivou, koji se inače nalaze u sastavu Sunčevog vetra, u procesu elektronske valencije, a u drugom koraku nastaje kišna kap u procesu jonizacije na molekularnom nivou, vezivanjem teško jonizovanih atoma Sunčevog vetra i polarizovanih molekula oblačnih kapi.
Naučni iskoraci Milana Stevančevića predstavljaju veliki izazov za naučnu javnost, pre svega jer ruši mnoge opštevažeće teorije u meteorološkoj nauci. Krajnju ocenu njegovih stavova daće protok vremena. Izneta snažna naučna argumentacija u ovoj knjizi ide mu i prilog.
