Мр Милан Стеванчевић је тврдио да су електромагнетна енергија Сунца и Сунчев ветар главни чиниоци метеоролошких и сеизмолошких процеса и да је електромагнена сила, поред гравитационе, прва покретачка сила у тим процесима, а да су овоземаљске силе (сила градијента притиска, Kориолисова и центрифугална сила итд) само привидне и последичне силе.
Мр Недељко Тодоровић
Недавно преминули електроинжењер, специјалиста за телекомуникације, мр Милан Стеванчевић се још у току успешног професионалног радног века окренуо неким до тада неразјашњеним електромагнетним параметрима на које је наилазио у пракси мерења радиофреквенцијског спектра. То га је усмерило ка проучавању електромагнетног спектра Сунца, његовој променљивој активности и временским приликама. Знање из телекомуникација и електромагнетизма применио је за проучавање нематеријалне и материјалне енергије која долази са Сунца и то повезао са свим природним појавама на Земљи.
Тако је започео трасирање нових знања у метеорологији и сеизмологији. Kао прави истраживач, неоптерећен важећим, општеприхваћеним, научним поставкама, није могао да одоли и своје резултате понудио је на увид стручној и широј јавности. И ту је наишао на зид одбојности и неразумевања већине стручњака из тих области. Мањина га је разумела и подржала. Kада неко искочи из просечности, конзервативна и инертна већина га оспорава мислећи да је достигла апсолутну истину (а тако нешто не постоји), успорава га јер није способна да се користи научном логиком или има комерцијални интерес.
Научни искораци Милана Стеванчевића представљају велики изазов за научну јавност, пре свега јер руши многе општеважеће теорије у метеоролошкој науци. Kрајњу оцену његових ставова даће проток времена.
У историји и развоју науке одувек је тако било, подсетимо се Галилеа Галилеја, исти принципи и сада важе. Познати немачки филозоф Артур Шопенхауер (1788-1860), пре непуна два века, написао је у свом делу Еристичка дијалектика:
„Општеприхваћеност неког мишљења није, озбиљно узев, никакав доказ, па чак ни доказ о вероватноћи његове исправности. Они који то тврде морају да претпоставе да временска удаљеност одузима општеприхваћености њену доказну моћ, јер би иначе сви морали да се сете својих старих заблуда, које су извесно време важиле као истините. Мањина способна да расуђује мора да ћути, а они којима је допуштено да говоре потпуно су неспособни да оформе сопствено мишљење и сопствени суд. Они су пуки ођек туђег мишљења, али су утолико жешћи и нетрпељивији браниоци тог мишљења. Јер, код оног ко другачије мисли, они не мрзе толико туђе мишљење за које се онај определио, него смелост да сам просуђује, што сами никад не покушавају и чега су прећутно свесни. Укратко, само мали број уме да мисли, али свако жели да има мишљење. Шта њима онда друго преостаје него да, уместо да га сами оформе, узму већ оформљено од других.”
НАСА је усмерила истраживање ка електричним струјама сматрајући да је електромагнетика атмосфере веома значајна.
То су јаки аргументи за потврду хипотезе мр Милана Стеванчевића да линије интерпланетарног магнетног поља представљају космички далековод за пренос енергија са Сунца, који се у атмосфери Земље уочава као млазна струја (Jet Stream), и да су све природне појаве, и у атмосфери и унутрашњости Земље, последица дејства електромагнетне и гравитационе силе. Стеванчевић је тврдио да су електромагнетна енергија Сунца и Сунчев ветар главни чиниоци метеоролошких и сеизмолошких процеса и да је електромагнена сила, поред гравитационе, прва покретачка сила у тим процесима, а да су овоземаљске силе (сила градијента притиска, Kориолисова и центрифугална сила итд) само привидне и последичне силе.
На темељима тих основних поставки, служећи се математичким апаратом, објашњава пренос електромагнетне и корпускуларне енергије са Сунца до Земље, процес настанка вртложних кретања у атмосфери (циклони и антициклони), конверзију те енергије у топлоту и метеоролошке феномене као што су облаци, киша, гром. Срж тих разматрања представља настанак падавина: у првом кораку настаје облачна кап хемијском реакцијом сједињавања гасова кисеоника и водоника на атомском нивоу, који се иначе налазе у саставу Сунчевог ветра, у процесу електронске валенције, а у другом кораку настаје кишна кап у процесу јонизације на молекуларном нивоу, везивањем тешко јонизованих атома Сунчевог ветра и поларизованих молекула облачних капи.
Научни искораци Милана Стеванчевића представљају велики изазов за научну јавност, пре свега јер руши многе општеважеће теорије у метеоролошкој науци. Kрајњу оцену његових ставова даће проток времена. Изнета снажна научна аргументација у овој књизи иде му и прилог.
