Међузвездани простор садржи довољно масних и токсичних молекула угљеника, да би они ускоро могли да почну да се таложе на свемирским летелицама будућности.
Међузвездани простор никада више нећемо гледати на исти начин захваљујући резултатима новог истраживања Универзитета у Новом Јужном Велсу и турског Универзитета Еге, које је потврдило постојање велике количине материје у ономе за шта се претпостављало да је празан простор између звезда. По свему судећи, тај простор је испуњен великом количином електромагнетне радијације и огромним облацима масне материје.
„Открили смо и међузвездану прашину
Која садржи маст, пепео и силикате.
Разлог због кога космичка масноћа није
стигла до нашег Сунчевог система су
соларни ветрови, које ствара Сунце.”
Међузвездани простор садржи довољно масних и токсичних молекула угљеника, да би они ускоро могли да почну да се таложе на свемирским летелицама будућности, тврди коаутор студије, професор хемије на Униветзитету Новог Јужног Велса у Сиднеју Тим Шмит. Аустралијско-турски тим научника је открио око 10 милијарди трилиона трилиона тона свемирске масноће.
Угљеника у изобиљу (Тинксток)
„Открили смо и међузвездану прашину која садржи маст, пепео и силикате (слично песку). Разлог због кога космичка масноћа није стигла до нашег Сунчевог система су соларни ветрови, које ствара Сунце”, наводе научници. Шмит и његове колеге су „у лабораторијским условима рекреирали процес стварања масних угљеникових једињења у близини угљеничних звезда”, пише „Гардијан”.
Након тога су, помоћу спектроскопа, посматрали како се материја понаша под различитим врстама светла. Подаци које су прикупили омогућили су им да уз резултате досадашњих астрономских посматрања процене колико је тачно материјала настало у великом простору између звезда, након чега су закључили да масна материја чини четвртину, односно скоро половину укупног угљеника у нашој галаксији.
Велика количина међузвездане масноће доказ је присуства основних услова за настанак живота, пре свега због тога што су материје у међузвезданом простору саставни део нових планета и звезда. То значи да ћемо у будућности моћи да, мерењем процента угљеника, откријемо колико ће се органских материја обликовати у Сунчевим системима који су од њих настали.
„Угљеник настаје унутар самих звезда, пролази кроз међузвездани простор и упија се у нове планетарне системе где се коначно обликује у живот. Реч је о великој причи – можда највећој причи икад испричаној”, закључио је Шмит.
(Извор Б92)
