МИ СМО НАШИ ВИРУСИ

 

„У хијерархији природе вирус није мање важан од човјека. Ми људи само смо привремена мисао у уму природе”, пише у есеју о вирусима биолог и један од водећих британских стручњака за теломере професор др Предраг Слијепчевић

Проф. др Предраг Слијепчевић

„Да ли су људи еволуирали изнад природе – и да ли нам је она уопште потребна?” питао је недавни чланак на популарном порталу. Одговор из стварног живота стигао је само неколико недеља касније, у облику глобалне пандемије Kовид-19. Нисмо еволуирали изнад природе и никада нећемо. У складу са бесмртним ријечима Лин Маргулис „Не можемо се излијечити од наших вируса као што се не можемо ослободити фронталних режњева нашег мозга: ми смо наши вируси”.

Лин Маргулис је промовисала идеју симбиогенезе. Мислила је да је живот више колаборативна игра између равноправних партнера – вируса, бактерија, биљака и животиња – а мање безобзирна конкуренција предатора варалица. У многим стварима је била у праву.

Лин Маргулис је била свјесна чињенице да смо изграђени од вируса. Око 45% људског генома чине секвенце које су припадале ретровирусима. Маргулис је промовисала идеју симбиогенезе. Мислила је да је живот више колаборативна игра између равноправних партнера – вируса, бактерија, биљака и животиња – а мање безобзирна конкуренција предатора варалица. У многим стварима је била у праву. У хијерархији природе вирус није мање важан од човјека.

Вируси су најбројније биогене структуре на Земљи. Формирају глобални супербиосистем који неки биолози зову виросфера. Вируси су свуда, високо у ваздуху, дубоко под земљом, разасути по шумама, океанима и планинама. Они могу бити и космички путници, барем према пионирском астробиологу Чандри Викрамасингу. Вируси имају важног партнера. Најбројнији вируси на Земљи су они који инфицирају бактерије. Бактерије су друга најбројнија биогена структура на Земљи.

Лин Маргулис (Wikipedia/Jpedreira)

Бактериосфера и виросфера су структурно повезане. Њихово партнерство траје 4 милијарде година овдје на Земљи, и можда много дуже широм космоса. Цијела галаксија је једна повезана биосфера према Викрамасингу (https://galaksijanova.rs/virusi-su-dio-evolucije/). Али, постоји кључна разлика између ова два облика микроба. Бактерије су живе, а вируси нису.

Вируси се могу тумачити и као невидљиви прсти на руци природе, која обликује организме попут вајара, расијавањем вирусних РНК и ДНК секвенци од како постоји живот. Зато су наши геноми и геноми свих биљака и животиња пуни вирусних секвенци.

Биолози сматрају да живо биће мора синтетизовати протеин и самостално се репликовати. Вируси не могу ни једно ни друго. Обично их зовемо паразитима, којима су неопходне бактерије, биљке или животиње, да би могли живјети. Међутим, израз паразит је последица наше антропоцентричне пристрасности. Како у креативном систему, попут природе, могу доминирати паразити?

Вируси се могу тумачити и као невидљиви прсти на руци природе, која обликује организме попут вајара, расијавањем вирусних РНК и ДНК секвенци од како постоји живот. Зато су наши геноми и геноми свих биљака и животиња пуни вирусних секвенци.

Идеја природе као вајара не смије се посматрати као доказ за интелигенти дизајн – креатор одвојен од своје креације. Напротив. Природа вајар је природни ум на дјелу – природа ствара саму себе. Ову идеју је артикулисао и развио британски кибернетичар и филозоф, Грегори Бејтсон. Играјући се нашим предрасудама, провокативно је прогласио истинску демократију биосфере – гдје сви организми имају једнака права – екологијом ума природе.

За Лин Маргулис и Џејмса Ловлока, екологија ума била је еквивалентна хомеостази земаљске биосфере, популаризоване именом Гаја по грчкој богињи Земље. Али Гаја је можда само дио огромне галактичке биосфере. Да ли је Анаксагора био у праву када је размишљао о космичком уму (Nous) прије два и по миленијума? Природа је више умјетник, него научник. Вируси присутни у нама и свим другим живим бићима трагови су умјетничке руке природе.

Као што је тврдио Мартин Хајдегер, највећа скулптура икада је сама природа: Physis (природа на грчком) је poesis (поезија или стварање). У епском чину вајања саме себе – процесу који биолози називају аутопоезом – природа, као ни истински умјетник, не може предвидјети њена сљедећа стања. Ми људи само смо привремена мисао у уму природе.

Па ипак, лако нас обмањује идеја самодеификације, што видимо као наше природно право. Према Мајклу Е. Цимерману, идеја самодеифицкације перзистира у европској цивилизацији од Светог Павла и Мартина Лутера до Хегела и модерних трансхуманиста. Али, стварни живот руши идеју самодеификације путем вируса и бактерија које свакодневно заражавају људе од како смо се појавили на овој планети. Вирусне и бактеријске инфекције су трагови невидљиве руке природе.

(Извор РТС)