Припада типу тзв. светотајинске или мистичне, у центру је Исус Христос, око њега су учесници догађаја са присутних осам анђела (у овом случају реч је о потпуно сведеној варијанти те не приказује живе учеснике, већ само анђеле).
Плаштаница је четвороугаоно платно које се износи на вечерњу Великог петка – пошто је претходно било ношено у литији око цркве. Поставља се у централни део храма ради целивања и односи се на Васкрс. Симболично, то је платно у које је Јосиф из Ариматеје увио наго и помазано тело Христово када је скинуто са крста, а потом сахрањено.
Милутинова плаштаница припада типу „плаве” плаштанице, тзв. светотајински или мистични тип. У центру је Исус Христос, око њега су учесници догађаја са присутних осам анђела (у овом случају реч је о потпуно сведеној варијанти те не приказује живе учеснике, већ само анђеле).
Појава звезда на плаштаницама
подсећа на то да је приликом полагања
Христа у гроб Сунце изгубило светлост,
а да је само сахрањивање обављено увече.
Читава композиција изведена је на црвеној атлас свили златним и сребрним нитима, те свиленим нитима у боји (лица анђела и тело Христово су у свиленој нити, а све остало је урађено златним и сребрним нитима). На неким местима, попут Христовог нимба, видљиви су трагови пришивеног драгог камења.
У центру композиције је уснули Исус Христос, а с његове десне и леве стране приказана су по три анђела која изговарају ‒ „Агиос”, два серафима и точкови са крилима. Анђелима су руке уобичајено покривене, јер треба да прихвате свето Христово тело.
Руке и инкарнат Спаситеља израђени су свилом у боји коже. Око главе Христове је нимб са крстом, сваки крак има по пет драгих каменова. Коса Христова и брада израђени су у сребрној свиленој нити. На шакама и стопалима извезене су рупе од ексера. Покров на његовом трбуху изведен је као оков рукописне књиге, све израђено у свиленом, сребрном и златном концу.
Поља између Спаситеља и анђела попуњена су цветићима, слободним звездама и крстовима у кругу ‒ што је типичан византијски стил попуне простора. Ова декорација је рађена златном и сребрном нити.
Појава звезда на плаштаницама подсећа на то да је приликом полагања Христа у гроб Сунце изгубило светлост, а да је само сахрањивање обављено увече.
Милутинову плаштаницу, какву
данас гледамо, рестаурирао је 2004.
године Франц Цурк, рестауратор
из Народног музеја у Нишу.
Под ногама уснулог Христа, као завршетак композиције, стоји посветни запис: ПОМЕНИ БОЖЕ ДУШУ РАБА ТВОЈЕГО МИЛУТИНА УРЕШИ, где се види да је овај богослужбени текстил поручен за покој душе Милутинове.
Приликом једне оправке у 16. веку, на основни корпус златовеза додат је рубом венецијански брокат. Немамо потврду да је Плаштаница краља Милутина рађена у домаћој радионици (уколико словенски запис на њој не прихватимо као несумњив доказ да је рад српски).
Плаштаницу је заиста могао да поручи и сам краљ Милутин када је довршавао опремање своје задужбине, манастира Бањске, коју је предвидео као своју гробну цркву. Могуће да је реч и о следећем: Симонида, која је тада живела код свог оца у „славном граду Константиновом”, дала је да се направе дарови за „одар супругов”. Како су споменута платна скупоцена и златна, можемо претпоставити да је међу њима и сама Плаштаница.
Милутинову плаштаницу, какву данас гледамо, рестаурирао је 2004. године Франц Цурк, рестауратор из Народног музеја у Нишу.
(Биљана Цинцар Костић, РТС)
