Knjiga „Ogledi o odbrani” („Službeni glasnik”) se u nekom smislu može uzeti kao nastavak moje prethodne knjige („Moral i naše vreme”), jer se obe knjige bave donekle sličnom tematikom. I ova knjiga je nastala u suočenju sa svetom, kakav je bio i kakav je postao. Naša tragična privilegija da izbliza vidimo neke od najdirektnijih učinaka tektonskih pomeranja istorijskih sila svakako je bila važan faktor u motivaciji da se toj tematici priđe bliže i, nadam se, preciznije, svakako detaljnije. Nekim od tih tema sam se, po vokaciji, bavio takoreći oduvek. Logika i struktura sukoba važan su deo etike. Teme rata ili pacifizma nisu mnogo različite od tema obećanja i dužnosti da se govori istina, na primer.
Prof. dr Jovan Babić
Razuđenost i raznolikost vidova odbrane odražava veličinu i složenost života koji predstavlja ogroman, potencijalno beskrajan prostor za nastanak, razvoj i trajanje najrazličitijih vrednosti, koje sve mogu postati cilj i predmet odbrane. Život, kao delatnost postavljanja ciljeva i pokušaja njihovog ostvarenja, jeste dinamičan proces zasnovan na slobodi da se – mogućnošću da se ciljevi uopšte mogu postavljati (da se mogu hteti) i eventualno možda ostvariti – učini da u svetu postoji nešto čega inače ne bi bilo i što, onda, ako uspemo da ga ostvarimo, nama ne samo da pripada kao nešto „naše” nego i proizvodi „nas” koji su, u onom što stvarno jesu, tako postali realni činioci u inventaru sveta time što su zaista učinili ili bar pokušali da učine.
Tako nastaju vrednosti, koje postoje samo zato što nam je, i ako nam je, stalo do njih. I kada postoji nešto do čega nam je stalo, onda se suočavamo s tim da ćemo to, u meri u kojoj nam je stvarno stalo, braniti ako se desi da bude napadnuto ili ugroženo, na neki od bezbroj mogućih načina, a koji svi zavise od one iste moći koja je omogućila da toga uopšte bude, od slobode kao moći delanja, koja je opet zasnovana na moći imaginacije.
Ta suštinska karakteristika postignuća, kao rezultata realizovane slobode, da može ne samo da propadne prirodno u protoku vremena nego može biti i napadnuto, oduzeto, otuđeno i izgubljeno ili razoreno i uništeno, jeste bazična ljudska pozicija. Ta pozicija je ranjivost u jednom jakom smislu – ne samo da možemo biti oštećeni (sa mogućnošću kompenzacije, adekvatne ili neadekvatne, pravične ili nepravične) nego i poniženi, obespravljeni i negirani ili uništeni (gde kao rezultat imamo poništenje, bez mogućnosti nadoknade ili popravke onoga što je vredno u postojanju). Celo polje stvarnih i mogućih postignuća, koja su realizovane, uspostavljene vrednosti, može biti predmet najrazličitijih vrsta napada. I onda može ili mora da se brani.
Sukob ima ova dva vida: sukob između dva
legitimna cilja od kojih svaki ima neki
korpus razloga koji ga opravdavaju, i sukob
između dva cilja od kojih jedan (ili oba?!)
pretenduje da je jedino legitiman odričući
drugome pravo na odbranu (primer za prvi
tip može biti konkurs za posao, a primer
za drugi je ideološki ili eshatološki rat).
Može ili mora. U prvom smislu, odbrana je jedno pravo, jedno od osnovnih, kad god postoji. U drugom smislu, ona može biti, ili postati, dužnost i obaveza. Može se možda prigovoriti da postoje stanja stvari koja, kao želje i ciljevi ili kao realizovani ishodi, ne treba i ne bi smeli da se brane, ali svaki trud na njima nikako više ne bi ni bio odbrana već nešto različito i suštinski suprotno od nje. Što ne znači da se oni koji donesu odluke da se takva stanja ostvare neće za to boriti, i u tom procesu braniti ono što ne treba da se brani. Ovo mi se čini veoma važno jer otvara mogućnost za logičku, metafizičku i normativnu mogućnost napada. Ta mogućnost je rasprostrta kroz celu stvarnost i najveći deo prostora mogućnosti, pre svega u vidu sukoba ciljeva ili pokušaja sprečavanja njihove realizacije.
Naslovnica (Službeni glasnik)
Sukob ima ova dva vida: sukob između dva legitimna cilja od kojih svaki ima neki korpus razloga koji ga opravdavaju, i sukob između dva cilja od kojih jedan (ili oba?!) pretenduje da je jedino legitiman odričući drugome pravo na odbranu (primer za prvi tip može biti konkurs za posao, a primer za drugi je ideološki ili eshatološki rat). Prvi tip sukoba je uobičajeni „normalni” i najčešći tip iako će se u procesu sukobljavanja često koristiti logika drugog tipa (naročito u propagandi). Ali ni drugi tip sukoba nije redak, i zapravo je, po pravilu u skrivenom obliku, veoma često prisutan, naročito u situacijama u kojima se negira samo postojanje sukoba. Ako se uzima da „druga strana” nema pravo na svoj cilj, onda će se smatrati da je sukob stvar „nesporazuma” ili „greške” (u tumačenju nekog prava ili čak samog pojma „dobra”), a onda će istrajavanje na tome da sukob uopšte postoji biti protumačeno kao zlo. Pojam zla je moćno sredstvo u manipulaciji sukobima.
To znači da su sukob i napad, kao i odbrana, zasnovani na slobodi, ali da odbrana pretpostavlja prethodno postojanje, ili pretpostavku o postojanju sukoba – što je normalna situacija slobode i na individualnom, a ne samo na kolektivnom planu: biranje između rivalskih alternativa – ili napada (na primer otimanja nečega tuđeg ili zauzimanja prostora nečijeg tuđeg prava). To dalje znači da se sukob, pa i napad, moraju tretirati kao (polazne) sirove činjenice, dok je odbrana normativni projekat. To je konceptualno, što se tiče opravdavanja, glavni problem: kako uopšte nastaje, otkud odbrana u zamišljenoj situaciji da „niko nikoga ne napada”.
U principu, odbrana je samo pravo, a tek uz
dodatne uslove postaje obaveza. U nekom
minimalnom, prima facie, smislu odbrana je
aktivan pozitivan odnos prema sebi i svom
svetu, prema onom do čega nam je stalo.
Ali šta bi to značilo? Na individualnom planu aktualnost slobode se ispoljava kroz dileme i izbore između rivalskih prilika, i svaka odluka znači žrtvovanje ostalih opcija. Ali da bi bilo biranja i slobode mora biti i više mogućnosti, što znači da je i na individualnom planu sukob polazna pozicija slobode.
U principu, odbrana je samo pravo, a tek uz dodatne uslove postaje obaveza. U nekom minimalnom, prima facie, smislu odbrana je aktivan pozitivan odnos prema sebi i svom svetu, prema onom do čega nam je stalo. I mada činjenica da nam je do nečega stalo ne povlači obavezu, pa ni pravo, odbrana ipak povlači nužnost pretpostavke o postojanju zainteresovanosti za odbranu: ako je bilo zainteresovanosti da se nešto uradi i nešto ostvari, onda je deo te zainteresovanosti i to da se to brani ako bude napadnuto ili ugroženo. Nema nikakvog smisla reći da nam je do nečega stalo, ali da nismo i nećemo biti zainteresovani za njegovu odbranu ako to bude potrebno, kao i da nešto treba braniti ali da nam do toga nije stalo.
Da nije tako, ne bi moglo biti dilema o tome šta hoćemo, ali takođe ni htenja koje bi moglo da se zameni izračunavanjem šta je „najbolje”, prema nekoj računici u kojoj bi se umesto odlučivanja pojavilo zaključivanje. I tada, zaista, pod uslovom da je kalkulacija dobro izvedena, nema razloga za odbranu, a ako kalkulacija nije dobro izvedena, opet se ne bi radilo o odbrani nego o grešci i njenoj mogućoj ispravci. Na kolektivnom planu, gde se aktualnost slobode ispoljava kroz intersubjektivno obavezujuće odluke, to je u principu isto, s tim da je kolektivno odlučivanje komplikovanije i teže se postiže.
Sukobi su otuda inherentni sastojak slobode,
njen takoreći izraz. Na pojavnom planu sukob
će se ispoljiti kao napad koji će, po inerciji,
proizvesti impuls za kontranapad. U sukobu,
što je sasvim vidljivo u svakoj borbi a ne
samo u ratu, za obe strane se može reći da se
brane od napada one druge strane.
Kolektivno odlučivanje sadrži i jedan element vremenske zadrške koji onemogućava neposrednu tekuću deliberaciju zato što se kolektivne odluke ne mogu donositi drugačije nego kroz, implicitno ili eksplicitno, važeće institucije, koje individualne razlike i dileme, nakon sprovedene procedure, svode na zajedničku odluku u kojoj se kolektivna volja pokazuje kao zakonodavna. Ali to, zbog dinamičkog karaktera slobode koja u vremenu stalno iznova otvara nove mogućnosti i prilike, ne ukida mogućnost sukoba, ni unutar kolektiva ni između kolektiva.
Sukobi su otuda inherentni sastojak slobode, njen takoreći izraz. Na pojavnom planu sukob će se ispoljiti kao napad koji će, po inerciji, proizvesti impuls za kontranapad. U sukobu, što je sasvim vidljivo u svakoj borbi a ne samo u ratu, za obe strane se može reći da se brane od napada one druge strane. Ako napadnuta strana zaslužuje da bude napadnuta, onda se to više neće ni označiti kao napad, niti će njen kontranapad moći da se označi kao odbrana. U sukobima koji su intenzivnije formalizovani, posebno u načinu na koji funkcionišu prava (koja su sva odreda instrumenti odbrane i podrazumevaju ovlašćenje upotrebe prinude u svom izvršenju), ova logika će postati posebno komplikovana. U sukobu različitih pretenzija na tumačenje šta je tačno neko konkretno pravo, kao što će se videti u drugoj glavi, može postati veoma zametno i komplikovano utvrditi šta je napad, a šta odbrana. To je posebno slučaj u sferi privatnosti, ali takođe i u sferi javnih ustanova.
Direktni sukobi koji ciljaju na prevlast u tumačenju još više se komplikuju jednom drugom razlikom, koja pojam odbrane uvodi u potencijalno ideološke pa i krstaške vode; to je razlika između odbrane strictu senso (samoodbrane, odbrane od neposrednog napada ili neposredno preteće opasnosti) i odbrane onoga što je vredno da se brani, nezavisno od ovog uslova neposrednosti. To povlači dve stvari. Prvo, ono što je vredno da se brani može da se tumači kao ono što je potrebno i obavezno da se brani – pogotovo u doktrinarnom tumačenju njegove suprotnosti kao zla po definiciji; ovo kreira izvor ovlašćenja da se „nevredno” definiše i uzme kao nešto što ne treba i ne sme da se toleriše. Drugo, otvara se mogućnost da se odbrana interpretira kao napad, a napad kao odbrana.
Možemo reći da je napad univerzalna latentna mogućnost, deo ukupne slobode i, s obzirom na svu složenost i neprozirnost sveta, nema izvesnosti da se on neće i stvarno pojaviti. Ukupna sloboda štaviše uključuje i mogućnost izbora zla; to je element u konstituciji ličnosti i njenoj podložnosti za pripisivanje odgovornosti. Napad je predmet odluke i ako nema odluke, nema ni napada, ali kada je odluka jednom donesena, ona postaje jedna činjenica koja se ne može negirati pukim poricanjem ili ignorisanjem. Pitanje postojanja napada i pitanje njegove opravdanosti (njegovog razloga) suštinski su različita pitanja. To odbranu unekoliko izmešta iz domena slobode – ona sledi napad koji je rezultat akta odluke, i odbrana, kao reakcija, sledi nužno, a ne na osnovu slobodne odluke. To je njeno osnovno opravdanje, opravdanje njenog postojanja: odbrana nije stvar odluke jer je nametnuta.
Ali pitanje njene artikulacije može postati predmet raznih uslova i ograničenja. Možda centralna glava knjige, ona koja nosi naslov „Ispravno i nužno”, obrađuje upravo ovaj napeti odnos između slobode i njena dva ograničenja – stvarnosnog ograničenja, koje dolazi iz određenja onoga što je moguće, i normativnog ograničenja, koje dolazi iz određenja onoga što je opravdano. Iako su same činjenice vrednosno i moralno neutralne, ništa ne obavezuje više od činjenica.
* * *
Ova knjiga se u nekom smislu može uzeti kao nastavak moje prethodne knjige („Moral i naše vreme”), jer se obe knjige bave donekle sličnom tematikom. I ova knjiga je nastala u suočenju sa svetom, kakav je bio i kakav je postao. Naša tragična privilegija da izbliza vidimo neke od najdirektnijih učinaka tektonskih pomeranja istorijskih sila svakako je bila važan faktor u motivaciji da se toj tematici priđe bliže i, nadam se, preciznije, svakako detaljnije. Nekim od tih tema sam se, po vokaciji, bavio takoreći oduvek. Logika i struktura sukoba važan su deo etike. Teme rata ili pacifizma nisu mnogo različite od tema obećanja i dužnosti da se govori istina, na primer.
Ali svakako je ova „tragična privilegija” učinila da nešto što je bilo, i ostalo, uzgredna oblast bavljenja filozofijom preraste u veliki projekat, u koji se smestila proizvodnja sadržaja ove knjige kao deo i kao prirodan učinak. Reč je o projektu ILECS (International Law and Ethics Conference Series), koji je svakako jedan od naših najdužih projekata u oblasti društvenih nauka. Neposredno iskustvo pojavâ kao što su raspad države, građanski rat, međunarodne ekonomske sankcije i strana vojna intervencija, što su pojave koje su oduvek postojale ali daleko od nas, proizvelo je snažnu motivaciju da se u projektu ILECS pokrenu rasprave o temama koje radikalno menjaju naš život. Pokazalo se da tih tema ima puno i da se one usložnjavaju i umnogostručuju na naše oči.
ILECS 2014. u Beogradu
Projekat ILECS je započet 1997. godine. Pokrenuli su ga Saša Jokić i autor ove knjige. Neposredni povod je bio moj mali tekst o ratnom zločinu („Ratni zločin kao zločin poraza”, uključen zatim, u nekom obliku, pored ostalog, u knjigu „Moral i naše vreme” i knjigu koju je Saša priredio za Blackwell, War Crimes and Collective Wrongdoing). Sašina ideja da se jedan mali međunarodni naučni skup, podstaknut tim tekstom i prvobitno zamišljen kao jednokratan, produži u višegodišnji projekat o temama iz međunarodne etike, u kome bismo se tim temama bavili s filozofskog i moralnog stanovišta (a ne isključivo s političkog i „međunarodnopravnog”) dovela je do velikog broja konferencija, koje su se nizale tokom sledeće dve decenije. Takođe, Saša je projektu dao ime International Law and Ethics Conference Series – ILECS.
Zorno se sećam tog trenutka, u leto 1997, dok smo pili neki crni burgundac s juga Srbije (vranjski, iz neobične debele bokaste flaše) na mojoj tada još otvorenoj terasi visoko iznad tadašnje američke ambasade, kada je Saša, nakon nekoliko minuta ćutanja, prvi put izgovorio taj akronim, a zatim i meni tada jezički neobičnu konstrukciju (neobičnu zbog stavljanja reči series na kraj niza), koja je postala ime za projekat, i ustanovu, koji je, u godinama koje su sledile, doveo u Beograd veliki broj ljudi iz celog sveta i proizveo mnogo rezultata.
Među tim rezultatima nalazi se i većina poglavlja ove knjige. Tih tekstova sigurno ne bi bilo i bez nekih drugih pretpostavki, pre svega pomenute tragične privilegije neposrednog doživljaja rata i raspada države. Iskustvo tog doživljaja nam je svima odvuklo pažnju, vreme i energiju na teme kojima bismo se možda i inače bavili (temom rata sam počeo da se bavim još početkom osamdesetih, u vreme kada se time kod nas još niko nije bavio i bezmalo niko nije mogao ni da predvidi ono što dolazi – a što je mnoge iznenadilo), ali bi intenzitet i fokus te pažnje verovatno bili drugačiji, i slabiji.
Projekat je onda nastavio da živi tokom naredne dve decenije, fokusirajući se s opštijih tema (kao što su kolektivna odgovornost, ljudska prava, globalizacija, suverenitet, manjinska prava) na konkretnija i relevantnija pitanja savremenog sveta (terorizam, svetska vlast, asimetrično ratovanje, pobeda u ratu, teritorije i migracije). Jokić se 2004. povukao iz projekta, a u trenutku kada je izgledalo da nikome do njega više nije stalo, ušao je Petar Bojanić i ostao do kraja. Od velikog broja ljudi koji su prošli kroz ILECS svakako treba izdvojiti Berlija Vilkinsa (Burleigh Wilkins), Svetu Stojanovića, Alfreda Rubina (Alfred Rubin), Ričarda Folka (Richard Falk), Tonija Elisa (Anthony Ellis), Georga Meglea (Georg Meggle), Anđela Korleta (J. Angelo Corlett), Tomasa Pogea (Thomas Pogge), Larija Meja (Larry May), Ingeborg Maus (Ingeborg Maus), Džana Narvesona (Jan Narveson), Aleksandra Pavkovića. Projekat je žilavo opstajao uprkos ignorisanju; bilo je, međutim, ljudi koji su stalno bili od pomoći, koja je bila značajnija nego što je to neposredno izgledalo u trenucima kada je stizala. Moram pomenuti dva imena, Jugoslava Rajkovića i Slobodana Kanjevca, koji su uvek bili spremni da pomognu. Iz projekta je proizašlo više knjiga i tekstova po časopisima u svetu, ali bih posebno izdvojio da je sve konferencije redovno pratio časopis Filozofski godišnjak, zahvaljujući Živanu Lazoviću.
* * *
Iako je odbrana zajednička tema svih poglavlja u knjizi, koja su deo istog projekta, svako od njih predstavlja i celinu za sebe. Odbrana ima mnogo oblika i aspekata, od kojih mnogi još nisu istraženi. U prvom tekstu se analizira pitanje identiteta nosioca odbrane: bilo da je u pitanju pojedinac ili kolektiv nužna pretpostavka svakog govora o odbrani jeste da stvarno postoji ono što se brani, iz čega nastaje potreba da se definišu dve stvari, ko brani i šta se brani. Nijedno od ovoga dvoga ne mora da bude jasno niti očigledno. Na primer, u drugom tekstu, koji se bavi važnošću razlikovanja postupaka koji se tiču drugih i onih postupaka koji se ne tiču drugih (nego su „privatni”) pokazalo se da je razlika između pojedinaca i njihovih kolektiva delikatna i da ono što se brani pripada pojedincima koji pripadaju nekim kolektivnim celinama, ali tako da ono što se brani istovremeno definiše i ko je nosilac odbrane ili napada.
Čemu to može služiti, osim možda
zadovoljenju intelektualne radoznalosti i,
eventualno, sokratovski, nerviranju zbog
postavljanja neprijatnih pitanja na koja
ili nije moguće odgovoriti ili je suvišno
odgovarati, pogotovo onima kojima ti
odgovori više ne mogu pomoći?
U trećoj glavi, o toleranciji i doktrinarnom zlu, obrađuje se jedan aspekt manihejstva – kao i u desetoj i jedanaestoj glavi, posvećenim svetskoj vlasti. Manihejstvo je, čini se, u naše vreme postalo preovlađujući vid odnošenja prema svetu, uz prezentizam izražen u konzumerizmu i drugim oblicima ideologije zlatnog teleta (i vidiljivim tragovima tanatizma, koji je možda, nadajmo se, samo reakcija na dosadu i osećaj besmisla koje nameće prezentizam). Može izgledati da je to zbog toga što je svet veliki i glomazan pa se javlja želja da se on, u crno-beloj slici, uprosti i smanji. Ali je verovatnije da je to posledica duhovne lenjosti i deficita ambicije i samopoštovanja, onih faktora koji su takođe ključni u nastanku doktrinarnog zla i snazi netolerancije koju ono nosi.
Poglavlja drugog i, istovremeno, najvećeg dela knjige fokusirana su više na fenomenologiju sukoba u nekim od njegovih najvidljivijih oblika. Raspad države, secesija i građanski rat nisu nužno najbolji predmet za filozofsku raspravu. Jer kakva je korist od toga da se o tim fenomenima pokušava raspravljati hladno i nepristrasno u suočenju s tragičnošću i apsurdom pojavnih oblika procesâ sadržanih u njima? Ako, kako kaže Hegel, Minervina sova izleće u sumrak kada je dan već prošao, u čemu je onda smisao istraživanja onoga što se već desilo, a što se, po pretpostavci, dešava uvek na novi način?
Čemu to može služiti, osim možda zadovoljenju intelektualne radoznalosti i, eventualno, sokratovski, nerviranju zbog postavljanja neprijatnih pitanja na koja ili nije moguće odgovoriti ili je suvišno odgovarati, pogotovo onima kojima ti odgovori više ne mogu pomoći? Ali iako je filozofija možda već po svojoj definiciji „nekorisna”, ipak objašnjenje sveta, pogotovo onog dela sveta u kome živimo (svoje vreme, svoj prostor) predstavlja deo definicije sebe i osnovu samopoštovanja – osnovu identiteta, individualnog i kolektivnog. Pokušaj odgovora na ta pitanja otuda predstavlja pokušaj samosaznanja koje je osnova samopoštovanja.
Možda i nije važno odgovoriti na pitanje da li je federalizam dobra osnova za secesiju (svakako jeste ako nema jake, solidne i stabilne države, ali bez jake države divlja sloboda će se ionako probiti i proizvesti anarhiju, anomiju i, konačno, građanski rat, a secesiju samo kao specifični vid neke nasleđene ili nataložene divergentnosti). Sankcije su vid opsade i skriveni ratni čin i, kao i strana vojna intervencija, vid napada. Ali skrivenost koja ih karakteriše možda omogućava mnogo toga što se direktnim napadom ne bi moglo postići. Skrivenost je važan parametar ne samo za efikasnost nego i za manipulaciju razlozima, uključujući i razloge opravdanja. Ali i sankcije i intervencije zahtevaju jednu pretpostavku koja ne može da postoji u pravom ratu: pretpostavku načelne nejednakosti. Sankcije uvode jači slabijima, isto kao što i intervenišu oni koji su jači. Jači po definiciji, unapred, obezbeđeno. Ova logička shema se onda može protegnuti i na objašnjenje drugih pojava u razuđenoj fenomenologiji sukoba, npr. na terorizam.
Logika rata je, međutim, potpuno drugačija.
Tu nužno imamo pretpostavku o načelnoj
inicijalnoj jednakosti i svemu onome što
iz toga sledi (uključujući i mogućnost časnog
poraza i časne kapitulacije). I to je ono po
čemu se rat razlikuje od mira, gde (opet) nema
opšte jednakosti, odnosno ravnopravnosti,
između svih postupaka i svih želja.
Manipulacija objašnjenjima i opravdanjima potencijalno je veoma moćna i može potpuno da zamagli osnovne moralne pojmove. U intervencijama se tako potpuno gubi osnovna moralna obaveza, obaveza univerzalnog poštovanja. Svi ljudi su ljudi, ali samo ako su slobodni. To se jasno vidi u upotrebi termina „pomoć”, a pogotovo u terminu „zaštita” (terminu s veoma jakom paternalističkom konotacijom), čime se skriva da takva vrsta intervencije, da bi uopšte imala šansu da prođe kroz rešeto testa odbrane, ne može da bude zasnovana na nekom pukom pravu, već joj u osnovi mora biti dovoljno jaka dužnost – toliko jaka da može da stavi van snage univerzalnu zabranu takvih postupaka, pa će „pravo” koje se pojavi, ako se pojavi, biti u potpunosti zasnovano na dužnosti. To znači da se ne može moralno ispravno govoriti o pravu na pomaganje (postoji samo dužnost pomaganja), a još manje o pravu na zaštitu, već samo o pravu spasavanja, što će se desiti samo u onim retkim katastrofičkim situacijama u kojima političke i pravne restrikcije više ne postoje.
Logika rata je, međutim, potpuno drugačija. Tu nužno imamo pretpostavku o načelnoj inicijalnoj jednakosti i svemu onome što iz toga sledi (uključujući i mogućnost časnog poraza i časne kapitulacije). I to je ono po čemu se rat razlikuje od mira, gde (opet) nema opšte jednakosti, odnosno ravnopravnosti, između svih postupaka i svih želja. I dok je rat sukob koji ne može da se reši mirnim sredstvima, a za koji istovremeno postoji obostrana saglasnot da ne sme ostati nerešen, tj. to je dinamičko stanje u kome (još) nije određeno šta je legitimno, mir je uspostavljena artikulacija distribucije društvene moći, stanje u kome zakoni precizno luče onaj deo naše slobode koji je legitiman od onog njenog dela koji to nije.
A da bi zakoni to mogli, oni moraju da ograniče i prostor, a ne samo, kao u čistoj slobodi, vreme u kome se dela, što povlači da je teritorija uslov njihovog važenja, kao što je i uslov za opstanak razlike između morala i prava. To dalje povlači ne samo zanimljive već i veoma važne posledice za pitanje mogućnosti regulisanja sveta kao celine i, konkretno, mogućnosti uspostave jedinstvene svetske vlasti. To je predmet trećeg dela knjige.
Apendiksi su pravi dodaci. Prvi od njih je uprošćena verzija mog teksta „Vrednovanje i tumačenje”, koji spada više u epistemologiju nego u tematiku ove knjige. Ipak, onaj momenat koji je izvučen u prvi plan u malom tekstu „Želeti i hteti”, u prvom apendiksu, direktno se odnosi na polazne pretpostavke svih glava: da je potrebno razlikovati ono što se može zamisliti i eventualno poželeti od onoga što se može hteti i uraditi. Slično, u drugom apendiksu je u prvi plan izvučen onaj element razuđene fenomenologije rata koji predstavlja krajnji reziduum svih argumenata o toj temi, onaj element koji ukazuje na konačnu razliku između mira i primirja: normativna neizvesnost budućeg života u ratu i nakon njega.
Treći apendiks je drugačiji. On predstavlja prapočetak mog bavljenja političkom etikom i političkom filozofijom uopšte. Primeri na koje se kači analiza tzv. „problema prljavih ruku” i odnosa ciljeva i sredstava koji se koriste u tom tekstu samo su naizgled zastareli. Ali „prljave ruke” su i same samo ilustracija dubljeg pitanja odnosa između otvorenosti slobode u budućnosti i determinacije te iste slobode koja dolazi iz prošlosti, uključujući i veliki balast nasleđenih etabliranih pretpostavki i prihvaćenih objašnjavalačkih shema (koje možemo nazvati i teorijama). Ispostaviće se tako da je marksizam i načelno i kao „učenje o revoluciji” u krajnjem varijanta primenjenog utilitarizma. I da ne može dati konkluzivno rešenje problema odnosa između politike i morala.
Svi ti pojmovi, pojmovne razlike i njihovi odnosi samo su deo ukupne pojmovne mreže, kojom pokušavamo da uhvatimo stvarnost u toku vremena, stvarnost koja u konačnici čini supstanciju života, ma koliko tako često bila veoma daleko od njega. Ovde pokrenuta pitanja u analizi tema povezanih s odbranom i dalje su predmet analize, a pored njih su mnoga druga takva pitanja koja ovde nisu pokrenuta. I koja stalno, nova, nastaju (a da se stara ne gube). Svet raste i postaje sve složeniji. I „politička etika”, i „međunarodna etika” i nove mogućnosti koje proizvode nove prakse, sve je intimno povezano s pitanjem šta hoćemo u okviru onoga šta možemo. A možemo mnogo više nego što, sebi i drugima, možemo da opravdamo, racionalno i moralno. Tako da se nadam da će diskusija pokrenuta u ovoj knjizi da se nastavi i proširi.
Konačno, posebnu vrstu zahvalnosti dugujem svojoj majci Mari, od koje sam prvo naučio da u životu postoje vrednosti za koje nema cene. Njoj posvećujem ovu knjigu, njoj i uspomeni na njene spaljene knjige, 1941. godine. Ta uspomena je verovatno moj prvi susret sa osnovnom temom ove knjige.
(Nešto skraćeni predgovor)
