Књига „Огледи о одбрани” („Службени гласник”) се у неком смислу може узети као наставак моје претходне књиге („Морал и наше време”), јер се обе књиге баве донекле сличном тематиком. И ова књига је настала у суочењу са светом, какав је био и какав је постао. Наша трагична привилегија да изблиза видимо неке од најдиректнијих учинака тектонских померања историјских сила свакако је била важан фактор у мотивацији да се тој тематици приђе ближе и, надам се, прецизније, свакако детаљније. Неким од тих тема сам се, по вокацији, бавио такорећи одувек. Логика и структура сукоба важан су део етике. Теме рата или пацифизма нису много различите од тема обећања и дужности да се говори истина, на пример.
Проф. др Јован Бабић
Разуђеност и разноликост видова одбране одражава величину и сложеност живота који представља огроман, потенцијално бескрајан простор за настанак, развој и трајање најразличитијих вредности, које све могу постати циљ и предмет одбране. Живот, као делатност постављања циљева и покушаја њиховог остварења, јесте динамичан процес заснован на слободи да се – могућношћу да се циљеви уопште могу постављати (да се могу хтети) и евентуално можда остварити – учини да у свету постоји нешто чега иначе не би било и што, онда, ако успемо да га остваримо, нама не само да припада као нешто „наше” него и производи „нас” који су, у оном што стварно јесу, тако постали реални чиниоци у инвентару света тиме што су заиста учинили или бар покушали да учине.
Тако настају вредности, које постоје само зато што нам је, и ако нам је, стало до њих. И када постоји нешто до чега нам је стало, онда се суочавамо с тим да ћемо то, у мери у којој нам је стварно стало, бранити ако се деси да буде нападнуто или угрожено, на неки од безброј могућих начина, а који сви зависе од оне исте моћи која је омогућила да тога уопште буде, од слободе као моћи делања, која је опет заснована на моћи имагинације.
Та суштинска карактеристика постигнућа, као резултата реализоване слободе, да може не само да пропадне природно у протоку времена него може бити и нападнуто, одузето, отуђено и изгубљено или разорено и уништено, јесте базична људска позиција. Та позиција је рањивост у једном јаком смислу – не само да можемо бити оштећени (са могућношћу компензације, адекватне или неадекватне, правичне или неправичне) него и понижени, обесправљени и негирани или уништени (где као резултат имамо поништење, без могућности надокнаде или поправке онога што је вредно у постојању). Цело поље стварних и могућих постигнућа, која су реализоване, успостављене вредности, може бити предмет најразличитијих врста напада. И онда може или мора да се брани.
Сукоб има ова два вида: сукоб између два
легитимна циља од којих сваки има неки
корпус разлога који га оправдавају, и сукоб
између два циља од којих један (или оба?!)
претендује да је једино легитиман одричући
другоме право на одбрану (пример за први
тип може бити конкурс за посао, а пример
за други је идеолошки или есхатолошки рат).
Може или мора. У првом смислу, одбрана је једно право, једно од основних, кад год постоји. У другом смислу, она може бити, или постати, дужност и обавеза. Може се можда приговорити да постоје стања ствари која, као жеље и циљеви или као реализовани исходи, не треба и не би смели да се бране, али сваки труд на њима никако више не би ни био одбрана већ нешто различито и суштински супротно од ње. Што не значи да се они који донесу одлуке да се таква стања остваре неће за то борити, и у том процесу бранити оно што не треба да се брани. Ово ми се чини веома важно јер отвара могућност за логичку, метафизичку и нормативну могућност напада. Та могућност је распрострта кроз целу стварност и највећи део простора могућности, пре свега у виду сукоба циљева или покушаја спречавања њихове реализације.
Насловница (Службени гласник)
Сукоб има ова два вида: сукоб између два легитимна циља од којих сваки има неки корпус разлога који га оправдавају, и сукоб између два циља од којих један (или оба?!) претендује да је једино легитиман одричући другоме право на одбрану (пример за први тип може бити конкурс за посао, а пример за други је идеолошки или есхатолошки рат). Први тип сукоба је уобичајени „нормални” и најчешћи тип иако ће се у процесу сукобљавања често користити логика другог типа (нарочито у пропаганди). Али ни други тип сукоба није редак, и заправо је, по правилу у скривеном облику, веома често присутан, нарочито у ситуацијама у којима се негира само постојање сукоба. Ако се узима да „друга страна” нема право на свој циљ, онда ће се сматрати да је сукоб ствар „неспоразума” или „грешке” (у тумачењу неког права или чак самог појма „добра”), а онда ће истрајавање на томе да сукоб уопште постоји бити протумачено као зло. Појам зла је моћно средство у манипулацији сукобима.
То значи да су сукоб и напад, као и одбрана, засновани на слободи, али да одбрана претпоставља претходно постојање, или претпоставку о постојању сукоба – што је нормална ситуација слободе и на индивидуалном, а не само на колективном плану: бирање између ривалских алтернатива – или напада (на пример отимања нечега туђег или заузимања простора нечијег туђег права). То даље значи да се сукоб, па и напад, морају третирати као (полазне) сирове чињенице, док је одбрана нормативни пројекат. То је концептуално, што се тиче оправдавања, главни проблем: како уопште настаје, откуд одбрана у замишљеној ситуацији да „нико никога не напада”.
У принципу, одбрана је само право, а тек уз
додатне услове постаје обавеза. У неком
минималном, prima facie, смислу одбрана је
активан позитиван однос према себи и свом
свету, према оном до чега нам је стало.
Али шта би то значило? На индивидуалном плану актуалност слободе се испољава кроз дилеме и изборе између ривалских прилика, и свака одлука значи жртвовање осталих опција. Али да би било бирања и слободе мора бити и више могућности, што значи да је и на индивидуалном плану сукоб полазна позиција слободе.
У принципу, одбрана је само право, а тек уз додатне услове постаје обавеза. У неком минималном, prima facie, смислу одбрана је активан позитиван однос према себи и свом свету, према оном до чега нам је стало. И мада чињеница да нам је до нечега стало не повлачи обавезу, па ни право, одбрана ипак повлачи нужност претпоставке о постојању заинтересованости за одбрану: ако је било заинтересованости да се нешто уради и нешто оствари, онда је део те заинтересованости и то да се то брани ако буде нападнуто или угрожено. Нема никаквог смисла рећи да нам је до нечега стало, али да нисмо и нећемо бити заинтересовани за његову одбрану ако то буде потребно, као и да нешто треба бранити али да нам до тога није стало.
Да није тако, не би могло бити дилема о томе шта хоћемо, али такође ни хтења које би могло да се замени израчунавањем шта је „најбоље”, према некој рачуници у којој би се уместо одлучивања појавило закључивање. И тада, заиста, под условом да је калкулација добро изведена, нема разлога за одбрану, а ако калкулација није добро изведена, опет се не би радило о одбрани него о грешци и њеној могућој исправци. На колективном плану, где се актуалност слободе испољава кроз интерсубјективно обавезујуће одлуке, то је у принципу исто, с тим да је колективно одлучивање компликованије и теже се постиже.
Сукоби су отуда инхерентни састојак слободе,
њен такорећи израз. На појавном плану сукоб
ће се испољити као напад који ће, по инерцији,
произвести импулс за контранапад. У сукобу,
што је сасвим видљиво у свакој борби а не
само у рату, за обе стране се може рећи да се
бране од напада оне друге стране.
Kолективно одлучивање садржи и један елемент временске задршке који онемогућава непосредну текућу делиберацију зато што се колективне одлуке не могу доносити другачије него кроз, имплицитно или експлицитно, важеће институције, које индивидуалне разлике и дилеме, након спроведене процедуре, своде на заједничку одлуку у којој се колективна воља показује као законодавна. Али то, због динамичког карактера слободе која у времену стално изнова отвара нове могућности и прилике, не укида могућност сукоба, ни унутар колектива ни између колектива.
Сукоби су отуда инхерентни састојак слободе, њен такорећи израз. На појавном плану сукоб ће се испољити као напад који ће, по инерцији, произвести импулс за контранапад. У сукобу, што је сасвим видљиво у свакој борби а не само у рату, за обе стране се може рећи да се бране од напада оне друге стране. Ако нападнута страна заслужује да буде нападнута, онда се то више неће ни означити као напад, нити ће њен контранапад моћи да се означи као одбрана. У сукобима који су интензивније формализовани, посебно у начину на који функционишу права (која су сва одреда инструменти одбране и подразумевају овлашћење употребе принуде у свом извршењу), ова логика ће постати посебно компликована. У сукобу различитих претензија на тумачење шта је тачно неко конкретно право, као што ће се видети у другој глави, може постати веома заметно и компликовано утврдити шта је напад, а шта одбрана. То је посебно случај у сфери приватности, али такође и у сфери јавних установа.
Директни сукоби који циљају на превласт у тумачењу још више се компликују једном другом разликом, која појам одбране уводи у потенцијално идеолошке па и крсташке воде; то је разлика између одбране strictu senso (самоодбране, одбране од непосредног напада или непосредно претеће опасности) и одбране онога што је вредно да се брани, независно од овог услова непосредности. То повлачи две ствари. Прво, оно што је вредно да се брани може да се тумачи као оно што је потребно и обавезно да се брани – поготово у доктринарном тумачењу његове супротности као зла по дефиницији; ово креира извор овлашћења да се „невредно” дефинише и узме као нешто што не треба и не сме да се толерише. Друго, отвара се могућност да се одбрана интерпретира као напад, а напад као одбрана.
Можемо рећи да је напад универзална латентна могућност, део укупне слободе и, с обзиром на сву сложеност и непрозирност света, нема извесности да се он неће и стварно појавити. Укупна слобода штавише укључује и могућност избора зла; то је елемент у конституцији личности и њеној подложности за приписивање одговорности. Напад је предмет одлуке и ако нема одлуке, нема ни напада, али када је одлука једном донесена, она постаје једна чињеница која се не може негирати пуким порицањем или игнорисањем. Питање постојања напада и питање његове оправданости (његовог разлога) суштински су различита питања. То одбрану унеколико измешта из домена слободе – она следи напад који је резултат акта одлуке, и одбрана, као реакција, следи нужно, а не на основу слободне одлуке. То је њено основно оправдање, оправдање њеног постојања: одбрана није ствар одлуке јер је наметнута.
Али питање њене артикулације може постати предмет разних услова и ограничења. Можда централна глава књиге, она која носи наслов „Исправно и нужно”, обрађује управо овај напети однос између слободе и њена два ограничења – стварносног ограничења, које долази из одређења онога што је могуће, и нормативног ограничења, које долази из одређења онога што је оправдано. Иако су саме чињенице вредносно и морално неутралне, ништа не обавезује више од чињеница.
* * *
Ова књига се у неком смислу може узети као наставак моје претходне књиге („Морал и наше време”), јер се обе књиге баве донекле сличном тематиком. И ова књига је настала у суочењу са светом, какав је био и какав је постао. Наша трагична привилегија да изблиза видимо неке од најдиректнијих учинака тектонских померања историјских сила свакако је била важан фактор у мотивацији да се тој тематици приђе ближе и, надам се, прецизније, свакако детаљније. Неким од тих тема сам се, по вокацији, бавио такорећи одувек. Логика и структура сукоба важан су део етике. Теме рата или пацифизма нису много различите од тема обећања и дужности да се говори истина, на пример.
Али свакако је ова „трагична привилегија” учинила да нешто што је било, и остало, узгредна област бављења филозофијом прерасте у велики пројекат, у који се сместила производња садржаја ове књиге као део и као природан учинак. Реч је о пројекту ILECS (International Law and Ethics Conference Series), који је свакако један од наших најдужих пројеката у области друштвених наука. Непосредно искуство појавâ као што су распад државе, грађански рат, међународне економске санкције и страна војна интервенција, што су појаве које су одувек постојале али далеко од нас, произвело је снажну мотивацију да се у пројекту ILECS покрену расправе о темама које радикално мењају наш живот. Показало се да тих тема има пуно и да се оне усложњавају и умногостручују на наше очи.
ILECS 2014. у Београду
Пројекат ILECS је започет 1997. године. Покренули су га Саша Јокић и аутор ове књиге. Непосредни повод је био мој мали текст о ратном злочину („Ратни злочин као злочин пораза”, укључен затим, у неком облику, поред осталог, у књигу „Морал и наше време” и књигу коју је Саша приредио за Blackwell, War Crimes and Collective Wrongdoing). Сашина идеја да се један мали међународни научни скуп, подстакнут тим текстом и првобитно замишљен као једнократан, продужи у вишегодишњи пројекат о темама из међународне етике, у коме бисмо се тим темама бавили с филозофског и моралног становишта (а не искључиво с политичког и „међународноправног”) довела је до великог броја конференција, које су се низале током следеће две деценије. Такође, Саша је пројекту дао име International Law and Ethics Conference Series – ILECS.
Зорно се сећам тог тренутка, у лето 1997, док смо пили неки црни бургундац с југа Србије (врањски, из необичне дебеле бокасте флаше) на мојој тада још отвореној тераси високо изнад тадашње америчке амбасаде, када је Саша, након неколико минута ћутања, први пут изговорио тај акроним, а затим и мени тада језички необичну конструкцију (необичну због стављања речи series на крај низа), која је постала име за пројекат, и установу, који је, у годинама које су следиле, довео у Београд велики број људи из целог света и произвео много резултата.
Међу тим резултатима налази се и већина поглавља ове књиге. Тих текстова сигурно не би било и без неких других претпоставки, пре свега поменуте трагичне привилегије непосредног доживљаја рата и распада државе. Искуство тог доживљаја нам је свима одвукло пажњу, време и енергију на теме којима бисмо се можда и иначе бавили (темом рата сам почео да се бавим још почетком осамдесетих, у време када се тиме код нас још нико није бавио и безмало нико није могао ни да предвиди оно што долази – а што је многе изненадило), али би интензитет и фокус те пажње вероватно били другачији, и слабији.
Пројекат је онда наставио да живи током наредне две деценије, фокусирајући се с општијих тема (као што су колективна одговорност, људска права, глобализација, суверенитет, мањинска права) на конкретнија и релевантнија питања савременог света (тероризам, светска власт, асиметрично ратовање, победа у рату, територије и миграције). Јокић се 2004. повукао из пројекта, а у тренутку када је изгледало да никоме до њега више није стало, ушао је Петар Бојанић и остао до краја. Од великог броја људи који су прошли кроз ILECS свакако треба издвојити Берлија Вилкинса (Burleigh Wilkins), Свету Стојановића, Алфреда Рубина (Alfred Rubin), Ричарда Фолка (Richard Falk), Тонија Елиса (Anthony Ellis), Георга Меглеа (Георг Меггле), Анђела Kорлета (J. Angelo Corlett), Томаса Погеа (Thomas Pogge), Ларија Меја (Larry May), Ингеборг Маус (Ingeborg Maus), Џана Нарвесона (Jan Narveson), Александра Павковића. Пројекат је жилаво опстајао упркос игнорисању; било је, међутим, људи који су стално били од помоћи, која је била значајнија него што је то непосредно изгледало у тренуцима када је стизала. Морам поменути два имена, Југослава Рајковића и Слободана Kањевца, који су увек били спремни да помогну. Из пројекта је произашло више књига и текстова по часописима у свету, али бих посебно издвојио да је све конференције редовно пратио часопис Филозофски годишњак, захваљујући Живану Лазовићу.
* * *
Иако је одбрана заједничка тема свих поглавља у књизи, која су део истог пројекта, свако од њих представља и целину за себе. Одбрана има много облика и аспеката, од којих многи још нису истражени. У првом тексту се анализира питање идентитета носиоца одбране: било да је у питању појединац или колектив нужна претпоставка сваког говора о одбрани јесте да стварно постоји оно што се брани, из чега настаје потреба да се дефинишу две ствари, ко брани и шта се брани. Ниједно од овога двога не мора да буде јасно нити очигледно. На пример, у другом тексту, који се бави важношћу разликовања поступака који се тичу других и оних поступака који се не тичу других (него су „приватни”) показало се да је разлика између појединаца и њихових колектива деликатна и да оно што се брани припада појединцима који припадају неким колективним целинама, али тако да оно што се брани истовремено дефинише и ко је носилац одбране или напада.
Чему то може служити, осим можда
задовољењу интелектуалне радозналости и,
евентуално, сократовски, нервирању због
постављања непријатних питања на која
или није могуће одговорити или је сувишно
одговарати, поготово онима којима ти
одговори више не могу помоћи?
У трећој глави, о толеранцији и доктринарном злу, обрађује се један аспект манихејства – као и у десетој и једанаестој глави, посвећеним светској власти. Манихејство је, чини се, у наше време постало преовлађујући вид одношења према свету, уз презентизам изражен у конзумеризму и другим облицима идеологије златног телета (и видиљивим траговима танатизма, који је можда, надајмо се, само реакција на досаду и осећај бесмисла које намеће презентизам). Може изгледати да је то због тога што је свет велики и гломазан па се јавља жеља да се он, у црно-белој слици, упрости и смањи. Али је вероватније да је то последица духовне лењости и дефицита амбиције и самопоштовања, оних фактора који су такође кључни у настанку доктринарног зла и снази нетолеранције коју оно носи.
Поглавља другог и, истовремено, највећег дела књиге фокусирана су више на феноменологију сукоба у неким од његових највидљивијих облика. Распад државе, сецесија и грађански рат нису нужно најбољи предмет за филозофску расправу. Јер каква је корист од тога да се о тим феноменима покушава расправљати хладно и непристрасно у суочењу с трагичношћу и апсурдом појавних облика процесâ садржаних у њима? Ако, како каже Хегел, Минервина сова излеће у сумрак када је дан већ прошао, у чему је онда смисао истраживања онога што се већ десило, а што се, по претпоставци, дешава увек на нови начин?
Чему то може служити, осим можда задовољењу интелектуалне радозналости и, евентуално, сократовски, нервирању због постављања непријатних питања на која или није могуће одговорити или је сувишно одговарати, поготово онима којима ти одговори више не могу помоћи? Али иако је филозофија можда већ по својој дефиницији „некорисна”, ипак објашњење света, поготово оног дела света у коме живимо (своје време, свој простор) представља део дефиниције себе и основу самопоштовања – основу идентитета, индивидуалног и колективног. Покушај одговора на та питања отуда представља покушај самосазнања које је основа самопоштовања.
Можда и није важно одговорити на питање да ли је федерализам добра основа за сецесију (свакако јесте ако нема јаке, солидне и стабилне државе, али без јаке државе дивља слобода ће се ионако пробити и произвести анархију, аномију и, коначно, грађански рат, а сецесију само као специфични вид неке наслеђене или наталожене дивергентности). Санкције су вид опсаде и скривени ратни чин и, као и страна војна интервенција, вид напада. Али скривеност која их карактерише можда омогућава много тога што се директним нападом не би могло постићи. Скривеност је важан параметар не само за ефикасност него и за манипулацију разлозима, укључујући и разлоге оправдања. Али и санкције и интервенције захтевају једну претпоставку која не може да постоји у правом рату: претпоставку начелне неједнакости. Санкције уводе јачи слабијима, исто као што и интервенишу они који су јачи. Јачи по дефиницији, унапред, обезбеђено. Ова логичка схема се онда може протегнути и на објашњење других појава у разуђеној феноменологији сукоба, нпр. на тероризам.
Логика рата је, међутим, потпуно другачија.
Ту нужно имамо претпоставку о начелној
иницијалној једнакости и свему ономе што
из тога следи (укључујући и могућност часног
пораза и часне капитулације). И то је оно по
чему се рат разликује од мира, где (опет) нема
опште једнакости, односно равноправности,
између свих поступака и свих жеља.
Манипулација објашњењима и оправдањима потенцијално је веома моћна и може потпуно да замагли основне моралне појмове. У интервенцијама се тако потпуно губи основна морална обавеза, обавеза универзалног поштовања. Сви људи су људи, али само ако су слободни. То се јасно види у употреби термина „помоћ”, а поготово у термину „заштита” (термину с веома јаком патерналистичком конотацијом), чиме се скрива да таква врста интервенције, да би уопште имала шансу да прође кроз решето теста одбране, не може да буде заснована на неком пуком праву, већ јој у основи мора бити довољно јака дужност – толико јака да може да стави ван снаге универзалну забрану таквих поступака, па ће „право” које се појави, ако се појави, бити у потпуности засновано на дужности. То значи да се не може морално исправно говорити о праву на помагање (постоји само дужност помагања), а још мање о праву на заштиту, већ само о праву спасавања, што ће се десити само у оним ретким катастрофичким ситуацијама у којима политичке и правне рестрикције више не постоје.
Логика рата је, међутим, потпуно другачија. Ту нужно имамо претпоставку о начелној иницијалној једнакости и свему ономе што из тога следи (укључујући и могућност часног пораза и часне капитулације). И то је оно по чему се рат разликује од мира, где (опет) нема опште једнакости, односно равноправности, између свих поступака и свих жеља. И док је рат сукоб који не може да се реши мирним средствима, а за који истовремено постоји обострана сагласнот да не сме остати нерешен, тј. то је динамичко стање у коме (још) није одређено шта је легитимно, мир је успостављена артикулација дистрибуције друштвене моћи, стање у коме закони прецизно луче онај део наше слободе који је легитиман од оног њеног дела који то није.
А да би закони то могли, они морају да ограниче и простор, а не само, као у чистој слободи, време у коме се дела, што повлачи да је територија услов њиховог важења, као што је и услов за опстанак разлике између морала и права. То даље повлачи не само занимљиве већ и веома важне последице за питање могућности регулисања света као целине и, конкретно, могућности успоставе јединствене светске власти. То је предмет трећег дела књиге.
Апендикси су прави додаци. Први од њих је упрошћена верзија мог текста „Вредновање и тумачење”, који спада више у епистемологију него у тематику ове књиге. Ипак, онај моменат који је извучен у први план у малом тексту „Желети и хтети”, у првом апендиксу, директно се односи на полазне претпоставке свих глава: да је потребно разликовати оно што се може замислити и евентуално пожелети од онога што се може хтети и урадити. Слично, у другом апендиксу је у први план извучен онај елемент разуђене феноменологије рата који представља крајњи резидуум свих аргумената о тој теми, онај елемент који указује на коначну разлику између мира и примирја: нормативна неизвесност будућег живота у рату и након њега.
Трећи апендикс је другачији. Он представља прапочетак мог бављења политичком етиком и политичком филозофијом уопште. Примери на које се качи анализа тзв. „проблема прљавих руку” и односа циљева и средстава који се користе у том тексту само су наизглед застарели. Али „прљаве руке” су и саме само илустрација дубљег питања односа између отворености слободе у будућности и детерминације те исте слободе која долази из прошлости, укључујући и велики баласт наслеђених етаблираних претпоставки и прихваћених објашњавалачких схема (које можемо назвати и теоријама). Испоставиће се тако да је марксизам и начелно и као „учење о револуцији” у крајњем варијанта примењеног утилитаризма. И да не може дати конклузивно решење проблема односа између политике и морала.
Сви ти појмови, појмовне разлике и њихови односи само су део укупне појмовне мреже, којом покушавамо да ухватимо стварност у току времена, стварност која у коначници чини супстанцију живота, ма колико тако често била веома далеко од њега. Овде покренута питања у анализи тема повезаних с одбраном и даље су предмет анализе, а поред њих су многа друга таква питања која овде нису покренута. И која стално, нова, настају (а да се стара не губе). Свет расте и постаје све сложенији. И „политичка етика”, и „међународна етика” и нове могућности које производе нове праксе, све је интимно повезано с питањем шта хоћемо у оквиру онога шта можемо. А можемо много више него што, себи и другима, можемо да оправдамо, рационално и морално. Тако да се надам да ће дискусија покренута у овој књизи да се настави и прошири.
Kоначно, посебну врсту захвалности дугујем својој мајци Мари, од које сам прво научио да у животу постоје вредности за које нема цене. Њој посвећујем ову књигу, њој и успомени на њене спаљене књиге, 1941. године. Та успомена је вероватно мој први сусрет са основном темом ове књиге.
(Нешто скраћени предговор)
