Pre devet godina dvojica ljudi započela su neobičnu misiju: da budu prvi koji će pronaći i dokumentovati svih 39 vrsta legendarnih rajskih ptica. Posle 18 ekspedicija i preko 39.000 fotografija njihova misija je konačno ispunjena.
Na Novoj Gvineji kenguri se penju na drveće, a leptiri veličine frizbija lepršaju kroz prašumu po čijem tlu bauljaju sisari koji legu jaja. Žabe imaju noseve kao Sirano, a reke su pune živopisnih riba duginih boja.Pa ipak, nijedno od ovih čuda prirode sa Nove Gvineje ne očarava naučnike u toj meri kao stvorenja koja je Alfred Rasel Valas, prirodnjak iz 19. veka, nazvao „najčudesnijim i najlepšim pernatim stanovnicima Zemlje”− rajske ptice.
Trideset devet vrsta živi samo na Novoj Gvineji i nekoliko okolnih područja, no i pored višedecenijskih istraživanja još niko nije uspeo da ih vidi sve. Sve do sada.Sve je počelo 2003. godine kada su Edvin Skols, ornitolog sa Kornelovog instituta, i Tim Laman, biolog i fotograf, postavili sebi za cilj da dokumentuju sve postojeće vrste rajskih ptica. Za to im je bilo potrebno osam godina i 18 ekspedicija po nekim od najegzotičnijih predela naše planete. Pomoću fotografija, video-snimaka i zvučnih zapisa (da i ne pominjemo staromodne sveske i olovke), Skols i Laman uspeli su da zabeleže načine udvaranja i druge oblike ponašanja koji su do sada bili nepoznati nauci. Pogledajte slike:
(Izvor Profimedia/Shutterstock)
Retko koji spektakl u prirodi je toliko bizaran poput rituala udvaranja mužjaka iz porodice Paradisaeidae. Rašireno zlatno perje, komično pocupkivanje, badrljice pera koje poput žica podsećaju na robotske antene, narogušeni okovratnici i lepeze koji se prelivaju u svim duginim bojama i time nadmašuju i najlepše drago kamenje. I sve to samo u jednom cilju. A to je, naravno, da se privuče što više ženki.
Rajske ptice su ekstremni primer Darvinove teorije o polnoj selekciji. Ženke biraju partnera prema određenim spoljašnjim karakteristikama i time povećavaju šanse da se te osobine prenesu i na sledeću generaciju. Obilje hrane i nedostatak grabljivaca na Novoj Gvineji omogućili su pticama da prosperiraju i svoje atraktivne karakteristike toliko razviju da ih čak i objektivni naučnici smatraju apsurdnim.
Blistavo perje se u Aziji već hiljadama godina ceni kao ukras. Lovci koji su ih u 16. veku prvi put pokazali Evropljanima, često su im kidali krila i noge da bi naglasili perje. To je izazvalo verovanje da je reč o božijim pticama, koje lete nebesima bez sletanja, a hrane se rajskom maglom.
A u 21. veku Laman i Skols su odlučili da ptice fotografišu iz ugla iz koga ih nikad niko nije video: iz perspektive ženki. Na ostrvu Batanta, zapadno od Nove Gvineje, Laman se popeo u prašumsku krošnju drveta visokog 50 metara da bi slikao ritual parenja crvene rajske ptice. A na poluostrvu Huon, otprilike 2.000 kilometara istočno, postavio je aparat da gleda nadole sa jedne grane da bi dobio pogled iz perspektive ženke na živopisno grudno perje i baletsku „suknju” mužjaka Vanesove rajske ptice.
I mada su obojica već imala iskustva u tropima pre početka ovog njihovog poduhvata, nisu mogli ni da naslute kakva ih avantura očekuje. Morali su da izdrže mukotrpna putovanja helikopterom i duga pešačenja duž poplavljenih staza, a dva puta su plutali nasred morske pučine kad su im brodski motori otkazali. Zarad retkih trenutaka otkrivalačkih ushićenja, kao kad su prvi put videli mužjaka crnogrle astrapije kako se udvara viseći naglavačke, proveli su preko 2.000 časova sedeći u zaklonu, gde su jednostavno čekali i posmatrali.
Prizor blistave plavo-crne jobijske manukodije u junu 2011. godine označio je i kraj njihove misije. Skols i Laman se nadaju da će njihov rad doprineti očuvanju prirode na Novoj Gvineji, gde su ptičja staništa do sada bila zaštićena samo zahvaljujući tome što su nepristupačna i daleka. Kao što je svojevremeno zapisao Valas: „Čini se kao da je priroda preduzela sve mere predostrožnosti da ova stvorenja, njeni najlepši dragulji, ne izgube vrednost time što će biti lako dostupni”.
(Izvor Nacionalna geografija)
