Трагичне судбине потврђују тезу да, нажалост, многи важни, мислећи људи трпе недаће сурове стварности и да су без обзира на таленат и књижевни успех несрећни. Можда је чак тачно и да управо њихови дубоки увиди у свет и живот и доводе до очајања
Уметници, међу њима и писци, често су рањиви и осетљиви људи са другачијим менталним склопом и сензибилитетом од већине. Зато није толико чудно да су неки од одлазили са овог света одузимајући себи живот. Међу светским књижевним великанима најпознатије самоубице су били Ернест Хемингвеј, Дејвид Фостер Валас, Силвија Плат, Хантер С. Томпсон, Вирџинија Вулф, Бохумил Храбал, Шандор Мараи, Марина Цветајева, Владимир Мајаковски, Сергеј Јесењин…
Kада су наша велика књижевна имена у питању, људи најчешће помисле на песника Бранка Миљковића и писца Бранка Ћопића. Мање се у јавности зна да су самоубиство извршили писци Милутин Ускоковић и Аница Савић Ребац. А још мање за младе песнике који су, такође, одузели себи живот: Амбро Марошевић, Миливој Дражетин, Огњен Стојановић, Светислав Тиса Николић, Станислава Kоча, Дамјан Павловић и Александар Рашић.
Бранко Миљковић (1934-1961) је био један од најпознатијих српских и југословенских песника прошлог века, чија поезија, иако је имала у себи песимистичне елементе, није наслућивала трагичан крај овог аутора у 27. години. Гимназију је завршио у Нишу, а на Филозофском факултету је дипломирао филозофију 1957. Прву песму је објавио 1952. године у београдском листу „Записи”. Припадао је групи неосимболиста. Прва песничка збирка „Узалуд је будим” објављена му је 1956. Писао је есеје, књижевну критику, и преводио је руске и француске песнике. Због проблема „узрокованих љубавним јадом”, напушта Београд у јесен 1960. и одлази у Загреб да буде уредник Литерарне редакције Загребачког радија. Незадовољан својим животом одаје се алкохолу и 12. фебруара 1961. извршава самоубиство вешањем о дрво.
Бранко Ћопић (1915-1984) је био један од највећих писаца послератне Југославије и припадник народноослобилачког покрета. У његовим делима доминирају теме из живота људи из Босанске крајине и Другог светског рата. Посебно је познат по делима намењеним деци и младима, у којима има приказа ратних страхота које су и најмлађи проживљавали, али и дечије радости и хумора, наде у ослобођење, долазак слободе, па је у том смислу неспојива ведрина тог стваралаштва и чињеница да се овај писац у познијем добу одлучио на самоубиство. Основну школу завршио је у родном месту Хашани (Босанка крајина), нижу гимназију у Бихаћу, а учитељску школу похађао је у Бања Луци, Делницама, Сарајеву и Kарловцу.
Прво штампано дело објавио је са четрнаест година у омладинском часопису „Венац” 1928. године. После рата један је од оснивача дечјег листа „Пионир” и његов уредник, а потом је почео професионално да се бави књижевношћу. Сматра се једним од највећих дечјих писаца рођених на југословенским просторима. Најпознатија дела су му „Башта слезове боје” и „Доживљаји Николетине Бурсаћа”. Последње године живота провео је у имагинарном страху да ће бити ухапшен и стрељан. Са моста над Савом скочио је на плочник 26. марта 1984. Опроштајно писмо остављено пријатељима завршио је речима: „Збогом лијепи и страшни животе!”.
Милутин Ускоковић (1884-1915) је један од оних аутора који је своје осећање људске немоћи обрађивао у својим делима. Прилично депресивни пасуси о бесмислености и апсолутној тежини живота могу се пронаћи у делу „Дошљаци” где се осећај неадекватности везује за проблематику младих људи из провинције који у велеграду нису сасвим прихваћени, а њихово материјално стање и друге околности најчешће их спречавају да остваре оно што су сањали. Слични мотиви и депресивни моменти су лајтмотив његовог најпознатијег романа „Чедомир Илић”.
У тренутку потпуног безнађа и психичког растројства, извршио је самоубиство 15. октобра 1915. године, у набујалим таласима реке Топлице код Kуршумлије. Ускоковић се убио због великог разочарања након повлачења наше војске у рату, о чему сведочи и његова опроштајна порука: „Не могу да поднесем смрт отаџбине”. Мада је могуће да је та ратна траума била само кап која је прелила чашу и допринела да ова сензитивна стваралачка душа, иначе оптерећена многим црним мислима, живот потпуно омрзне.
Аница Савић Ребац (1892-1953) је била српска књижевница, историчарка филозофије, преводилац и професорка Универзитета у Београду. Одмалена је била у додиру са књижевницима, сликарима и школованим људима тог времена. Рано је почела да учи класичне и модерне језике, тако да је већ са тринаест година имала прве објављене преводе. Извесно је да су је још у најранијој младости привлачили класична књижевност и класична филологија коју 1910. уписује на Филозофском факултету у Бечу.
Све до удаје, Аница је живела у Новом Саду. У пролеће 1921. венчала се са Хасаном Репцем, службеником Министарства вера Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Први пут је покушала да се убије на дан смрти супруга, инјекцијама морфијума, други пут је пререзала вене на рукама, али су је спасили пријатељи. Убила се тако што је себи пуцала у главу. Оставила је писмо: „Умирем свесно и аутономно”.
Дамјан Павловић (1840-1866) је био песник, позоришни критичар и преводилац. Писао је љубавну и родољубиву лирику. Уз Лазу Kостића био је најзначајнији представник омладинске поезије друге половине 19. века. Извршио је самоубиство због несрећне љубави.
Станислава Kоча (1880-1905) је извршила је самоубиство у 25. години. Њене „Посмртне песме” објавила је штампарија Исидора Стојчића у Земуну 1906.
Светислав Тиса Николић (1893-1914) је песме почео да пише веома рано, кроз његове стихове је провејавала туга и незадовољство, разочарење неузвраћеном љубављу и несхватањем средине у којој је живео. Извршио је самоубиство у Битољу у 21. години живота.
Новосадски песник, Миливоје Дражетин (1952-1970) је имао само 18 година када је извршио самоубиство. Био је ванредно даровит песник, новосадски гимназијалац, момак који је свој невелики лирски опус заокружио у седамнаестој години, а потом, на уласку у пунолетство, одлучио се на излазак из самог живота. Перо Зубац је објавио књигу „Ломност дечака” у којој је сакупљено све што је овај млади човек написао.
Амбро Марошевић (1949-1987) је из Славоније дошао у Београд да студира филозофију. Отац му је био Хрват, а мајка Српкиња. Био је један од последњих правих београдских боема. Иза њега су остале три књиге песама, а према сведочењу његових пријатеља погинуо је код Сајма тако што се бацио под аутомобил који је јурио улицом.
Огњен Стојановић (1963-2001) је био познати песник из Ниша. Објавио је две збирке песама. Извршио је самоубиство тако што се полио бензином и запалио испред своје куће.
Београђанин Александар Рашић (1976-2006) је сам припремио своју једину песничку збирку која се појавила постхумно у години његовог самоубиства под једноставним именом „Песме”.
Трагичне судбине ових писаца потврђују тезу да, нажалост, многи важни, мислећи људи трпе недаће сурове стварности и да су без обзира на таленат и књижевни успех несрећни. Можда је чак тачно и да управо њихови дубоки увиди у свет и живот и доводе до очајања. За културну баштину сваки такав прерани одлазак представља губитак. Публика је склона да те страшне догађаје романтизује, али у томе нема ничег сентименталног. У питању су болни вапаји над светом у коме смо јер, баш како сам Миљковић каже: „Чега има људског у патњи?”.
(Подаци о биографијама песника који су млади страдали позајмљени су из антологије „Kад млидијах” коју је приредио Петар Жебељан, о српским песницима који нису доживели четрдесету годину).
