Музика се неоспорно издваја као уметност која најбрже, наједноставније, најбоље, најексплицитније и најпотпуније приказује повезаност једне хуманистичке дисциплине с различитим научним областима: природних, друштвених, медицинских, инжењерско-технолошких и, наравно, сродних хуманистичких наука.
Проф. др Урош Дојчиновић
Било који вид озбиљног и стручног приступа бављењу музиком, почевши од музичке педагогије и организације музичког образовања, затим музичког извођаштва, успостављања стручних музичких установа (удружења, организација и других институција), до свеукупних музиколошких разматрања (која осим географско-историјског, подразумевају и упливе других комплементарних приступа и метода попут: књижевног, филолошко-лингвистичког, социолошког, етнолошког, антрополошког, математичко-физичког, медицинско-физиолошког, правног, теолошког, филозофског и др.), данас су незамисливи без уплива научне методологије и научности и у ширем и у ужем смислу. Сви аспекти теоретско-практичне музичке проблематике већ више векова, континуиран, подлежу научно-аналитичким прегледима да би данас своја упоришта имали управо у савременој научној организација знања и примени научне методологије .
Људски глас условно сматрамо првим
човековим музичким инструментом, а
ритмичо лупање ногама и пљескање
рукама, потом ударање разних предмета,
почетком развоја најстарије групе
музичких инструмената – удараљки.
Музика се неоспорно издваја као уметност која најбрже, наједноставније, најбоље, најексплицитније и најпотпуније приказује повезаност једне хуманистичке дисциплине с различитим научним областима: природних, друштвених, медицинских, инжењерско-технолошких и наравно сродних хуманистичких наука. Сви њени аспекти, и практичне и теоретске проблематике, од самог почетка су успостављани, изграђивани и развијани на упориштима у другим, бројним и разноврсним областима, које ће све – пре или касније – обухватити различите научне сфере.
Та невероватна дисперзија, како према блиским специјалностима, тако и гранање према наизглед потпуно одељеним и удаљеним дисциплинама, вековима је лагано али континуирано подлегала аналитичким прегледима. Данашња организација свеукупног знања и примена савремене научне методологије безрезервно потврђују таква становишта и омогућавају интердисциплинарно истраживање и свеобухватно сагледавање музичке уметности и свега што је с њом у вези.
Први инструмент
Људски глас условно сматрамо првим човековим музичким инструментом, а ритмичо лупање ногама и пљескање рукама, потом ударање разних предмета, почетком развоја најстарије групе музичких инструмената – удараљки. Недуго затим уследила је појава првих дувачких инструмената, а изумевање и коришћење ловачког лука (у палеолиту, око 30.000 до 15.000 година пре нове ере), означило је рађање идеје о кордофонима, најмлађој групи жичаних инструмената.
Људски глас (Википедија)
Даља еволуција, експанзија и дивергенција првобитно примитивног праузора музичког инструментаријума, који је временом усавршен и доведен до перфекције, a с њим и музике, не могу се другачије ни разматрати, ни објаснити, а да се то не чини комплексно у склопу опште научне филозофије. Она подразумева оба основна теоријска становишта: механицистичко, које повезује природне науке, и по којима сазнања треба да буде узрочно-последична, како би пружила могућност предвиђања; и финалистичко, примерено друштвеним и хуманистичким наукама, каква је историја, по којима разумевање и објашњење чињеница треба тражити и сагледавати у односу на њихову сврсисходност.
Питагора је међу првима поставио
темеље акустике. Каквог и коликог
је то удела имало у широј практичној
примени, можда понајбоље илуструју
архитектонско-акустични феномени
античких амфитеатара, у којима су
се изводила и музичка дела.
Узевши у обзир да се управо из праксе природних наука (на првом месту математике и физике) рано развило доминантно позитивистичко гледиште, које заступа јединственост научне методологије, без обзира на област и садржај предмета истраживања, данас лако потврђујемо прву и основну везу између елементарног средства музичког израза – тона и једне егзактне природне науке – акустике.[1]
Антички амфитеатар (Википедија)
Њиховом зависношћу бавили су се још хеленски мислиоци. Испитујући звучне појаве и особине тона, Питагора је међу првима поставио темеље акустике. Каквог и коликог је то удела имало у широј практичној примени, можда понајбоље илуструју архитектонско-акустични феномени античких амфитеатара, у којима су се изводила и музичка дела. Ето, већ у тим раним фазама развоја најстарије уметности изражаване тоновима – музике, од музичких инструмената – средстава за њихово произвођење, човек је допрео до архитектуре и грађевинарства. Између ове две, на први поглед рекло би се антиподне тачке, окриље музике изнедрило је на десетине других комплементарних области. Методолошки, оне бројним компатибилним али и потпуно различитим научним методама проналазе, истражују, проучавају и објашњавају велики спектар музичких феномена.
У случају вокалне музике, где људски
глас представља музички инструмент, његова
се импостација у многоме ослања на
сазнања постигнута у медицини.
Органологија музичких инструмената, којој су пре свих њихови градитељи и мајстори од почетка своје делатности прилазили руководећи се резултатима добијеним у сфери акустике, представљају јединствен и незаменљив спој две области: егзактне физике и посебног уметничког заната моделирања, често називаног уметничка столарија. Наравно, пошто је реч о инструментаријуму начињеном од различитих врста материјала (дрво, метал, пластика итд.), јасно је да би овај аспект музичке проблематике био неизводљив без уплива и других бројних технологија. У случају вокалне музике, где људски глас представља музички инструмент, његова се импостација у многоме ослања на сазнања постигнута у медицини.
Висина камертона
Ако се пак осврнемо само на музику и њене изражајне садржаје, који су стални пратиоци културног развоја целокупног људског друштва, најразноврсније намене, а по начину извођења могу да буду вокалног, инструменталног и вокално-инструменталног карактера, и овде базу чине различита научно-теоретска подручја. Уопштено, музичку теорију чини скуп постигнутих сазнања о одликама и законитостима у музичкој уметности. До њих долазимо на основу стваралачке и извођачке праксе, а обе постижемо процесом музичке наставе и захваљујући музичкој педагогији.
До оне најсуптилније музичке проблематике као што је апсолутна
висина камертона (а1), који према међународној конвенцији треба да
има 440 трептаја у секунди, а његову строго одређену висину
омогућава употрeба племенитог метала (платине),
У ширем смислу, музичка теорија је изграђена на низу сродних подручја, каква су акустика, наука о музичким инструментима и инструментација, наука о хармонији и контрапункту, наука о музичким облицима, наука о музичкој прошлости, тј. историји (којом се бави музикологија) итд. У ужем смислу, општа теорија музике подразумева бављење основним музичким појмовима, у које спадају тонске релације у односу на: њихову висину (представљене су интервалима, скалама или лествицама и акордима); њихово временско трајање (ритмика и метрика); и познавање музичког писма, тј. ортографије, коју сачињава низ посебно установљених музичких знакова и симбола. Аналитичко разматрање свих ових подручја, опет материју своди на елементе преузете пре свега из неколико врло егзактних природних наука, на првом месту математике (наравно, с упливом и филологије), али и неких, чинило би се, изузетно некомплементарних наука, као што су хемија, астрономија и др.
Код првог и основног елемента музичког изражавања – ритма, који сматрамо праосновом музичке уметности, а чине га карактеристични односи међу тоновима с обзиром на дужину њиховог трајања и различитост нагласака, јасно је да те димензије почивају на бројевима. Слично је и са интервалима, чије су звучне разлике тонских висина такође успостављене на основу нумеричких односа и организације лествичних тонова, код којих су удаљења распоређена по целим или полу степенима.
Затим, поделе тонског система у групе од по седам тонова у оквиру октаве, које се врше сходно перцептивним функцијама слушног апарата, а ове су опет установљене захваљујући медицини и физиологији тог органа итд. До оне најсуптилније музичке проблематике као што је апсолутна висина камертона (а1), који према савременој међународној конвенцији треба да има 440 трептаја у секунди, а његову строго одређену висину омогућава употреба племенитог метала (платине), јасно говоре у присуству других наука и њиховог сталног прожимања музике.
Питагора (Википедија)
Треба поменути да је и обиман опус написа који су оставили управо грчки филозофи и теоретичари, уз акустичке још тада третирао и естетичке проблеме музике. Њихова акустичка промишљане на бази односа бројева тицала су се и односа тонова различите висине, из којих произлазе консонантне и дисонантне релације. Оснивач и овог математичко-акустичког учења био је поменути Питагора, који је први уочио релације између дужине жице музичког инструмента лире и броја осцилација, дошавши до сазнања њихових нумеричких односа (нпр. за октаву 1: 2, за квинту 2: 3 и за кварту 3: 4). Питагора је поставио и начела тумачења хармоније сфера (тзв. небеске музике), по којој она настаје кретањем небеских тела у васиони.[2]
Египатска мистика
Слична учења о етици и естетици, која су претходно инспирисала египатска религиозно-мистична схватања, и овде су била помешана са народним – грађанским погледима, својственим типичној психологији представника грчког полиса. Освртали су се на улогу карактерних мелодијских елемената у музици, који су по Платону и Аристотелу, могли служити као средства забаве, васпитања, интелектуалне разоноде, одмора итд. Дакле, залазили су у поље музичке културе и с позиција естетике, етике, психологије,филозофије и др.
Јасно је да се музичка уметност, као и наука, од почетка трудила да успостави и методологију рационалног и систематског мишљења, којом би се елаборирале утврђене чињенице других, посебних наука. На тај начин постигнуто је знатно укрштање филозофских промишљања и наука; док су се прва целовитије бавила синтезом или критичком анализом сабраних, систематизованих, посебних сазнања о музици, дотле су друге научне области омогућавале расветљавање одређених проблема на уско специјализован и јединствен начин.
Музикологија је понајбољи пример једне комплексне науке која историјским, социолошким и теоретским методама, прати, проучава и објашњава све појаве из области музичке културе. Истраживањем музике не само као културног, већ и физичког, психолошког и естетичкогд феномена, она истовремено успоставља и одређене законитости и прави одређен поредак у овој уметности. Њено савремено дефинисање истиче интердисциплинарну суштину, која уз историју музике као примарну самосталну дисциплину, обједињује и низ других музиколошких дисциплина, попут акустике, органологије, нотације, иконографије, лексикографије, библиографије итд. Истовремено одржавајући нераскидиве научне везе са општом историјом уметности, историјом књижевности, филозофијом, археологијом, општом и социјалном психологијом, естетиком, социологијом и др.
Подсетимо да се данас у пракси све чешће јављају мултидисциплинарни пројекти, за чију је реализацију потребно укључивање различитих научних дисциплина, односно да су учестало присутна интердисциплинарна истраживања, која подразумевају проучавања на бази сазнјних фондова више научних области. Истраживачки рад у области хуманистичких наука можда понајбоље осликава то наглашено укрштање и комплементарност различитих уметности, као и њихову интензивну повезаност и преплитање са великим бројем других, различитих и рекло би се, на први поглед, често врло удаљуних научних дисциплина.
Ханс Тишлер (Википедија)
Амерички музиколог и композитор аустријског порекла, Ханс Тишлер (Hans Tischler 1915-2010), представио је у једној својој систематизацији управо табелу повезаности сродних предмета унутар музичке уметности и музике с другим уметностима, чак и бројним предметима и приступима истраживању у другим наукама.
Потпора музици
Као илустрација наведеног послужиће нам графички сређени преглед, израђен по узору на Тишлеров табуларни приказ музичке уметности у односу на друге области, са којима она остварује сродне додирне тачке.
Табеларни приказ музичке уметности у односу на друге научне и стручне области с којима остварује одређену комплементарност
Сам поглед на овако организован приказ испреплитаних података (предмета и метода), на једној страни указује на широк спектар могућности приликом избора и приступа темама истраживања, на другој на потребу за солидним фондусом општег знања, које задире у више различитих наука. Претпоставља се да сваки истраживач треба прво да у потпуности разуме питања којима се формулишу проблеми истраживања.
Језичке формулације тих упитних реченица које изражавају и дефинишу проблем, први су корак у истраживачком процесу. Ово подразумева разумевање текста, како на лингвистичком и семантичком нивоу, тако и на теоретском. Услов је за успостављање адекватних мерила за проналажење одговарајућих решења и давање пробних или коначних одговора на постављена питања, формирање критичког мишљења и упоређивање постављеног проблема са претходним покушајима решавања истих или сличних питања.
Дакле, закључак се сам по себи намеће: наука и научност су све време били потпора свеукупног развоја музичке уметности. Из тога јасно следи да све евентуалне дилеме о конфротацији науке и технолошког развоја, са хуманизмом и хуманистичким дисциплинама, ни у 21. веку музичку уметност не доводе у питање. Уколико би се пошло од обрнуте претпоставке да научна потка није потребна музици и музичкој култури, или да је ту уопште нема ни у ужем, ни у ширем смислу, овом уметношћу владао би прави хаос: сви видови професионалног бављења музиком били би сведени на најнижи ниво аматерског дилетантизма, а у ширем контексту и опште познавање и перцепција музике, која почива на технологији других, егзактних области (нпр. различити аудио и видео уређаји за репродукцију звука, носачи звука, писани и електронски медији и сл.), тешко да би постојали.
[1] Подсећамо да је акустика део физике, тј. наука која разматра звук и звучне појаве. Све што региструјемо нашим чулом слуха настаје као продукт одређених звучних извора. И квалитативне и квантитаивне одлике звучних појава у директној су зависности од састава, форме и техничког устројства извора осцилација, насталих њиховим треперењем, као и простора где се периодично стварају и шире звучни таласи. Музички тонови су продукт правилних трептаја одређених звучних извора. Сваки тон одређује његова висина, боја, јачина и дужина трајања и ти елементи га разликују од свих других звукова или шумова.
[2] Сводећи односе тонова у интервалима на оне међу бројевима, интервали су подељени на оне који су сагласни, тј. складни у свом сазвучју – консонанти (кварта, квинта и октава) и све остале дисонантне или нескладне. Како се односи између тонова консонантних интервала своде нумерички на однос првих четири броја у низу природних бројева (1, 2, 3 и 4), за Питагору су они имали посебну важност. Увидевши да се особине музичких размера могу изразити бројевима, а како им је изгледало и све друге ствари су по својој природи обликоване према бројевима, Питагорејци су сматрали да састојци бројева јесу састојци свега бивствујућег и да је читаво небо хармонија и број, како је касније забилежио Аристотел у својој Метафизици.
